Forums : Književnost

 Comment
УПЕРИШ ПОГЛЕД БИЛО КУД И ОН ОДЛУТА КО ЗНА ГДЕ
Tanjuska-c
(na)
2021-05-27 12:38 PM
УПЕРИШ ПОГЛЕД БИЛО КУД И ОН ОДЛУТА КО ЗНА ГДЕ

Снови, снови зашто вас све памтим?
Знам да сте заводљиви, нестварни, нереални. У вама живи свет који не постоји. У вама мртви нису мртви, непознати нису туђи. Појаве се ниоткуд нека лица, и деси се често да у мој сан улети нешто што се давно десило, нека слика, дијалог, мирис, звук.
Синоћ ме је брат возио у Врбас. Од Куле до Врбаса вијуга раван пут од неколико километара. Знам сваку кућу, сваки жбун, фабрику, продавницу. Знам како су куће окречене. Кулски мост се уздиже изнад канала Дунав'-Тиса-Дунав.
Фазани надлећу јабланове поред воде, бициклисти полако педалају по врућини. Ја идем у гимназију Жарко Зрењанин, испред себе видим будућност као вечност. Не знам да да ће брат умрети млад, не знам да ће тај пут Кула- Врбас остати само у делићима моје меморије које ће снови истресати од прашине. Закаснила сам на аутобус, нисам доручковала а чека ме тест из информатике. Радујем се часу фискултуре, играћемо на два коша, увек играм на позицији крила.
Протрчаћу преко греде неколико пута, нисам грацизна , али сам стабилна и не падам. Прескочићу и козлић неколико пута без грешке, на разбоју ћу дохватити горњу пречку , пребацићу се преко доње. Задњих 20 минута играћемо кошарку. Како је леп овај живот са 17 година. Нема прошлости, ни будућности, само тај један садашњи тренутак који траје скоро исто колико и један дан.
Брат ће слушати локалну радио станицу, ја ћу понављати основе информатике и мислити на кошарку и на тест у исто време. Преко кулског моста пут мало завија у лево, све до кафане ОДМОР, где је роштиљ боли глава. Њу држи ћале мојих другарица из улице. Грујић, инструктор вожње, пореклом из Дрвара. Проћићемо једну напуштену полуозидану кућу, па фабрику Металопромет, фабрику обуће Јаска. Са десне стрнае вијуга железничка пруга , њиве са обадве стране, непрегледна равница. Упериш поглед било где и он одлута ко зна где. Нема ни брда, ни планине да се одбије и врати.
Оних неколико кућа са десне стране , економије наговестиће да смо у атару Врбаса. Тамо живи бубњар Дуда. Умро је и он, преживео рат у Босни, аеродром Рајловац у Сарајеву. Памтим делове неких реченица, али осмех и поглед не бледе. Стварни су као и овај пут који спаја два града. Један у коме сам се родила и други у коме сам живела.
Шећерана са леве стране наилази изненада, заједно са остарелим кућама из Аустро- угарског времена, кошаркашки терен, Карнекс фабрика месних прерађевина и Витал, уљара. Прелазимо железнички прелаз, ударамо у стару свилару на крају правог пута и скрећемо лево. Улазимо у центар града.
У ту свилару ударам често у сновима, због некаквог разлога не могу да скренем ни лево ни десно, Десни пут води ка изласку из града, води до аутопута Врбас- Нови- Сад.
Снови збуњују, јер у овом мом сну, брат већ има два сина. И зна да ће се старији оженити на овај мајски петак , предзадњи у месецу. Видеће га са кумовима , и у општини и у цркви. У Ћуприји ће сећи торту са женом која носи потомство у стомаку. И знаће да се његов живот наставља, да се спајају конци који су се несрећно покидали и Божијом вољом опет спојили, после неколико добро везаних чворова. Њих смо везивали сви заједно, сестра, снаја , његови синови и ја.
Знаће у том ауту који се приближава гимназији Жарко Зрењанин да је његов млађи син, исти он. Да воли спорт и пецање баш као и он. Да мрзи неправду, немоћ и слабост. Када заокренемо лево од градске ликовне галерије и банке на ћошку паркираће тачно испред моје школе. Истрчаћу из аута, махнућу му а његов осмех лебдеће ту око липа, које цветају ( или бар мислим да су биле липе). Утрчаћу на главни улаз уз степенице , скренућу опет лево низ ходник до задњих врата.
Куцаћу . Уместо мог разредног Професора Златка, дочекаће ме озбиљна старица.
Преставиће се као Будућност.
Сешћу у задњу клупу, баш као што сам села и оног првог дана школе. Извадићу бели папир и почеће тест.
И ја ћу писати и писати а ниједно слово неће остајати на папиру. Белина ће гледати право у моје плаве очи. Старица устаје и прилази ми. Сваки корак одзвања као школско звоно.
Стаје испред моје клупе, нарасла је одједном и глава јој додирује плафон учионице. Гледа ме строго, гледа и бели папир. Очи су јој тамне, не виде се ни зенице ни беоњаче. У њима назирем себе , смањила сам се ззаједно са клупом и белим папиром.
Шта није јасно?
Глас јој одзвања заједно са цврквеним звоном обижње цркве.
Будим се из кошмара. Сунце обасјава прозоре спаваће собе. Напољу камиони за ђубре утоварују смеће и ђубретари бацају влике канте на пут. Сан ће бити још пар минута помешан са камионима а онда ће почети да бледи. Пут од Куле до Врабаса вијугаће у пар трептаја све док не ...
Ударим у стару свилару. Путеви са леве и десне стране стопиће се у стару фасаду фабрике свиле коју су саградили Немци. И док се стапам са остарелом фасадом размишљам постоји ли она још увек.
MC_
(Bihilist)
2021-05-31 04:02 AM
licna prica, a opet svačija.mislim, može svako da se unese.
DObro napisano
 Comment Remember this topic!

Looking for Unicorn Gifts?
.