ВУКОВИ ДОЛАЗЕ
Мама зашто ми долазиш у снове ? Шта те мучи?
Синоћ си ме тешила због изгубљене торбе. Одувек заборављам ствари. У сновима их тражим.
Документа, новчаник, књиге. Ствари изгубљене у детињству, шалови, капе, рукавице, патике, црни трико за час фискултуре.
Златни ланчић, новчаницу од 1000 динара и свилену мараму коју си ми ти поклонила пред полазак за Париз. Јоца је тамо оставио руски фотоапарат у таксију који нас је довезао у Нову Годину, марке. Зенит и све наш заједничке проведене тренутке у граду сликара и светлости.
Синоћ су у мој сан ушла два којота. Мужјак и шепава женка. Прешли су из дана у којем је падао априлски снег у мој сан мирно као да прелазе улицу. Оставили су за собом поток и случајне шетаче паса. Погледали су у нас и нашег великог црног пса безбрижно као да смо ми уљези а не они. Јесмо ли? Ко је кога отерао са територије? Гледамо се као познаници, и нас је несрећа отерала са наше земље, отаџбине. Она је старија од ових кућа, улице, тротоара, потока, мостова. Старија је и од оне велике врбе која је процветла дан пре него што је пао снег. Толико је стара да у градовима већ одавно не шетају дивље животиње.
Овде са којотима прелазе улицу и остале дивље животиње. Ракуни, творови, опосуми, срне, дивљи зечеви и лисице. Они су права урбана герила. Покушавају да нас људе истисну са своје територије упорно, годинама. Пошаст корона им је помогла у завери. Све је мање људи на улицама и дивље животиње све чешће прелазе улице, вршљају по двориштима, сакривају се по зеленим оазама.
Комшије шапућу сваки дан - нова жртва. Кућни љубимци, мачке и мали пси. Којоти их ноћу а и дању краду из дворишта.
Ево и ова два којота у мом сну вршљају. Женка је скотна. Повређена је. Шепа.
У сну ја и даље тражим ранац и мама ми помаже.
Одједном упадају и вукови. Читав чопор. Заклали су бебу бизона и сада се госте. Орлови, лешинари и вране зацрнеле априлски снег. Алфа мужјак се први најео и сада одмара подаље од свих. Одједном утрчавају са стране и којоти, мужјак храбро насрће на ловину. Женка га чека. Овако је увек било, када се вукови погосте оставе њима остатаке. Али ови су вукови, овај чопор непознати. Већи су, црњи. Злокобно реже. Алфа мужјак је устао и завија гласно. Чопор се у трку приближава којотима. Мужјак се даје у бег , не жели да скотна женка постане мета.
Трчи брзо, али вуци трче брже. Стижу га, алфа мужјак га обара на снег. Сви се бацају на њега и док га нечија вилица дави за врат, он гледа баш као да прелазу улицу са својом драгом. Вукови су га растргнули , оставиће га као упозорење. Неће га појести. Остаће крвав снег и оглодане кости.
Појуриће и женку а она ће шепава трчати и трчати све док вуци не одустану. Када довољно одмакне , окренуће се и завијаће дуго, за прекланим другом. Она ће остати сама.
Сакриће се са оним мојим ранцем у мој сан.
Ту има места за све изгубњене ствари, ту долазе и мртви и живи.
Дошао је и Дарко. Нисмо се видели од основне школе. Он је у сну тражио мене. Да ми нешто каже. Умро је пре пар година. Издало га срце. Смејао се, ошишан до главе. Панкер једном, панкер заувек. Почео је причу о тетка Ружи, оној тетки која ми је куцала на писаћој машини матурски рад о програмирању у Фортрану. Оној која се никада није удавала и чије је срце освојио неки Црногорац.
Почео је причу и о оном испраћају друга у војску . Причао је о топлој летњој ноћи и његовим плановима. Седео је на дрвеној клупи у парку , поред фонтане. Смејао се и певао ону његову смешну песму, у панк фазону, кикирики, семенке и боље да носим кратку косу.
Села сам поред њега на клупи а мучи ме она торба и мама која је тражи.
Ноћ је и светле сијалице по граду и месец на небу.
И док ми седимо у сну и чекамо будућност , скотна женка којот заобилази фонтану и стаје тачно исред нас. Гледа нас право у очи, сва туга света је у њима. Диже главу према месецу и поче да завија.
Гледамо га и ми. Завијамо заједно са њом.
А чопор вукова опседа парк. Као војници заузимају своја места. Чекају да алфа вук да знак.
За напад.
Мама је далеко, маше ми да бежим.
Не брини мама доћи ћу ја кући. Нашла сам ранац и документа. Пипам у џепу свилену мараму.

Будим се сва у зноју, а напољу Сунце. Пролеће је коначно стигло.