Padao je sneg,
te januarske, bele noći,
kada sam odlučio da umrem,
po drugi put.
I onda da ustanem nov,
sa neuprljanom sudbinom,
koja je prstom upirala u mene,
kao da govori:
„ Eto, vidite, to je taj krivac,
za planetarno zagrevanje,
i glupe greške sitnih duša,
u koje se skriva čežnja,
i beskorisni treptaj promrzlog duha”.
Stojim nepomično, bez volje da se branim,
bez poštovanja prema sudiji i poroti.
Bez sebe ustvari.
Jer sam odlučio da umrem
po drugi put.
I da ne dozvolim da mi sude.
Ne čujem ih. I ne vidim.