Ćao!
Ja sam nova članica. Prijavila sam se ovde da postavim ovo pitanje koje me muči već neko vreme, a sigurno ću i ostati duže na forumu. Izvinjavam se ako ne pišem najtačnije srpski, u Norveškoj sam od malena, a i to je razlog zašto uopšte postavljam ovo pitanje :-/

Znači ovako... od 6. godine sam u Norveškoj a danas imam 21. godinu. Iako je to društvo koje strogo zabranjava batinjanje dece, moji roditelji su dosta srpsko orijentisani tako da smo i ja i brat dobijali batine kad nešto uradimo loše, više on nego ja.

U svakom slučaju... zbog toga sam ja odrasla sa tim nekim mišljenjem da batine nisu ništa strašno, jer, meni nisu bile. Okej, dobijem, pa šta onda? Zaboravim posle 15 minuta i sve je okej. Više o tome ne razmišljam, ne tog dana, ni sledećeg, nikada. Jednostavno ne ostaje nikakav negativni psihološki trag na meni.

Onda u školskom sistemu, i u društvu, čula sam sve vreme da je to mnogo, mnogo loše i da decu mnogo, mnogo traumatizira kad roditelji tako nešto rade. Mislim, to se ne slaže sa mojim iskustvom, evo ni ja ni brat nismo traumirani, ni malo. Znači, ja sam razumela da je to veliko preterivanje, ili bolje rečeno, laž.

Onda sa 19 godina sam dobila momka (koji je Srbin) i sa 20 godina sam već počela da razmišljam o tome šta ako dobijem dete i ono neće da me sluša, šta ako se ponaša katastrofalno i tako, a mi ne smemo da radimo kao moji roditelji, jer može doći služba da ih odvede ako slučajno progovore o tome u školi ili bilo gde drugo (a svi sada zapitkuju o tome, učiteljice, itd)

Bilo je to, i neke druge teme o kulturi, jeziku, druženju, srpskom identitetu, zbog svih tih stvari smo odlučili da ćemo živeti u Srbiji a ne u Norveškoj ako dobijemo decu. Neka odrastu u Novom Sadu gde oboje imamo porodicu (babe, dede, tetke, ujkove) da ne zaborave odakle smo mi. Onda posle ćemo videti šta i kako.

A sad sam otkrila da u Srbiji postoji „Centar za Socijalni Rad” i da se radnici tamo obučavaju od norveških službi. Otkrila sam takođe da će i u Srbiji biti zakoni protiv fizičkog vaspitavanja dece, i da će sve to biti isto kao i ovde za neku godinu. Ne znam šta da verujem, da li je to istina?

Ja sam se nadala da izbegnem baš njih, a oni u Srbiji. Mislim stvarno!

Aaaa šta sad? Razumem da su neka deca dobri kao anđeli pa je sve okej, a šta ako su mali đavolčići, treba da se trpi i kaže evo šaljem ti poljubac? - Ja lično ne verujem u to, mislim da je to besmisleno, mislim da roditelj mora da ima pravo i da vikne, i da ako zatreba lupi dete. Meni je skroz ovo što sam čula da će to biti zabranjeno u Srbiji, pokvarilo volju. Mislim, da li je moguće?