Стара изрека каже да Херцеговина цијели свијет насели, али себе не расели. И као што знамо да су многе добре ствари потекле из Светог Саве ђедовине и људи који потичу из тих крајева слободно можемо рећи и да је то случај и са тенисом и популарности тениса на нашим просторима.
У том насељавању свијета од стране Херцеговаца прва тачка на путу би обично било Сарајево, већина је ту остајала, али су многи и продужавали.
Мирослав Радојчић(многи ће рећи Радоичић, што је и правилно) Невесињац рођен у Сарајеву је као и већина чилих, здравих и надасве вјештих и паметних Херцеговаца био спортиста. Играо је фудбал, бранио у јуниорима Славије, догурао и до првог тима, али га је пут пред 2. рат одвео у Београд. Био је и послијератни шаховски првак, али је јавности бивше земље био више познат као неко ко нас је упознао са Вимблдоном. Слао је такве коментаре које су Југословени гутали, а имао је столицу на стадиону, у специјалној ложи, са својим именом на њој. Због њега смо помно пратили надметања великих асова тог времена, а ваш трули је навијао за и запамтио имена једног Пилића, па Франуловића, Миме Јаушовец... Настасе ми је био љубимац, па Борг, Ноа, а да ни правила до краја нисам знао...а нисам имао прилику ни да видим да неко ту поред мене игра тај спорт. Мој стриц, који је био неки представник у Лондону, па уз то и дипломата и добар Миров пријатељ је говорио да га је играо, имао је и неке слике са рекетом, мој отац није, нити је о тенису говорио.
Касније сам видио двоицу заљубљеника у тенис...било ми их је и помало жао. Људи су се патили да саставе који минут играјући тенис. На Илиџи није било тениског терена, а они су хватали моменат када никога није било на игралишту за рукомет, мали фудбал, или кошарку. А то је било јако ријетко. Сјећам се како су журили да након, у јутарњем термину, завршене утакмице рукометаша Игмана опале пар пута лоптицу прије него играчи малог фудбала укрсте своја копља.
Након Олимпијаде у Сарајеву, отварања Стојчевца, постало је популарно куповати тениску опрему. У кафићима је било доста оних са рекетом, мада је било велико питање колико је њих у ствари и покушавало да се озноји ударајући тениску лоптицу. Поред фудбала, кошарке и осталих тимских спортова да се бакћеш тиме...ако је ко и играо то су били тешки антиталенти за било који други спорт.
Моника, Боба...јесу достигли приличну популарност, али смо их више волили као особе које су нешто у свијету, него као атлете које би слиједили на спортстком терену. У то дође и рат...па Новак и ту смо гдје јесмо. Ја сам у међувремену био присиљен и да „учиним” некима, па да се испраше на мени на тениском терену и мада сматрам да сам више него лаик за тенис, био сам у стању да те неке заљубљенике доста брзо спустим на земљу. А видим да не знам ни рекет држати, не мора ми то нико рећи, ријетко када ми се путања лопте према рекету и моја реакција ускладе како бих желио. Нeкако сам неспреман када треба ударити лоптицу, мада видим гдје и како иде(гдје ли је онај тајка да неки тип да). Најбоље ми иду „немогући” потези када ствари одрађујем инстинктивно. Сам себе изненадим. Неко рече да је то реакција спортисте и да бих требао радити на техници, те бих био и солидан играч. Нисам нешто убијеђен да ће се то десити. У то име и ова:
https://youtu.be/Fr2XbV7S5bg