A borbi ima i na drugim frontovima još uvek.

Juče na aerodromu sretoh „njihovog” iz Berana.
Coveka skromnih intelektualnih a bogami i ljudskih kapaciteta.
Odakle si ti, pa vi i vasi, pa me informisa d asam se ja selio iz okoline skadra dok je bio crnogorski ( a vi ste tamo oko Skadra živeli i bilo vas je dosta ( vi= srbi )
i kojekakve gluposti.
Okretalo mi se u zelucu, pa rekoh covece da li si citao Njegosa, pa ciji je Njegos
Da se razumemo, Njgos jeste bio Crnogorski ( regionalni pojam) ali i jedan od najvecih ako ne i najveci SRPSKI pesnik.
Rekoh možda sam nešto zaboravio, možda me je ovih 20tak godina zivota u germanskim selendrama zamantalo
evo nadjog izvor da se napijem pa u prvom stihu dela „Luca makrokozma”
gde Njegos nama daje do znanja koliko je nas ljudski zivot nistavan i sav u prividu - hej u prvom stihu rece „ Srpski pjevce” a ne crnogorski pjevce!!!
E vidis votjko to je možda suptilniji oblik, ali isto zločin protiv ljudskosti. Naravno protiv srpstva.
vidi stihove iz početka „Luce Makrokozma”

Citat ( Srpskog pesnika Petra Petrovica Njegosa, koji je živeo u srpskoj zemlji Crnoj Gori):

Да, свагда ми драги наставниче,
српски пјевче небом осијани,
задатак је см'јешни људска судба,
људски живот сновидјење страшно!
Човјек изгнат за врата чудествах,
он сам собом чудо сочињава;
човјек бачен на бурну брежину
тајном руком смјелога случаја,
сиромашан, без надзиратеља,
под влијањем тајнога промисла,
он се сјећа прве своје славе,
он снијева пресретње блаженство;
ал' његови снови и сјећања
крију му се јако од погледа,
бјеже хитро у мрачним врстама
у љетопис опширни вјечности;
само што му тамнијем проласком
траг жалости на душу оставе,
те се трза бадава из ланца,
да за собом проникне мрачности.

Човјек бачен под облачну сферу -
прима л' овдје оба зачатија?
Је л' му овдје двострука колевка?
Је л' му земља творцем одређена
за наказу какву таинствену,
ал' награду бурну и времену,
ал' расадник духовног блаженства?
Ах, ово је највиша таина
и духовне најстрашније буре -
овога су у гробу кључеви.

Колико сам и колико путах,
дубокијем заузет мислима
у цвијетно лоно природино,
хранећи се питателним соком
из ње сисе голе и прелесне,
матер штедру запитива смјело
рад чеса је творац сатворио:
ради л' ђеце своје многобројне?
али ђецу за ње удовољства?
ал' обоје једно рад другога?

Но времена питателница ми,
окићена цвијетним временом,
окруњена сунчаним зракама,
али власе цвијетне плетући,
бисерном их росом насипљући
при игрању свјетлокосих зв'јездах,
- да дичнија на јутро изиде
пред очима свога владаоца -
на сва моја жарка љубопитства
смијехом ми одговара њеним.

Колико сам и колико путах
свод плаветни неба свештенога,
брилијантним засијат сјеменом,
заклињао душом запаљеном
да ми свету открије таину:
али га је творац украсио,
велику му књигу отворио,
да твар слави творца и блаженство
ал' да човјек на ње листу чита
ништавило прекомјерно своје?

...
i tako dalje, zemljo kako si jaka i šta te sve gazi!?
...

A na drugom frontu stanje redovno, samo sto smo gladniji i sve nas je manje.