га телеграми подршке. Тако ће кување жабе бити завршено. Знате онај експеримент са жабом. Обећаће се нова радна места, коридори, фабрике авиона, аутомобила, ски центри, кондоми за вишекратне употребе...

Анестезирана и препарирана нација ће прогутати. Ми нећемо, ја нећу! ДСС неће! Ми нисмо странка која ће икад пристати на распарчавање отаџбине! Ако је то услов да Европа уплови у потпуно благостање без нас нека уплови.
Госпође и господо, може ли понижен човек бити срећан? Чак иако је сит. Да ли је за један усправан живот, достојан човека, довољно да је чанче пуно а то што, да бисте из њега јели, морате да клекнете, није битно. Важно је да се лапће. Све у шеснаест. Важно је само да је чанче пуно.

Драги пријатељи, бечки валцер, тегет одело и љубав према отаџбини никад не излазе из моде. Европа ће увек бити ту где је. Ми такође. Хоћемо ли бити у Европи или не, не зависи од нас, него од ње. Мени оваква, каква је данас неће недостајати.

Живела отаџбина!

nema na chemu techich. evo jednog texta koji se tiche opet nashe svakodnevnice i parade ponosa od juche. dok su oni ponosito paradirali uz jedno pet-sedam iljada pandura i neshto malo njihove brache po uniformi iz 'rvacke pozajmljenih od strane bote i ekipe - dotle su neki mladi klinci probali da svoj bes i zivot u beznadju reshe na taj nachin shto tje se pomlatiti sa tim istim koji imaju tu nesretju da ih platja ova ponosita vlada.

Ponos nema alternativu
Probudio sam se ponosniji nego inače - majku mu, da nisam postao gej?!Ponosno ispijam tanku kafu, sastruganu sa dna teglice, za sutra ću pozajmiti od komšije...

Probudio sam se ponosniji nego inače - majku mu, da nisam postao gej?!

Ponosno ispijam tanku kafu, sastruganu sa dna teglice, za sutra ću pozajmiti od komšije...

Ponosito zatvaram vrata praznog frižidera, doručak je i onako neprijatelj organizma...

Ponosno gasim cigaretu napola, dopušiću je kasnije...

Ponosno zurim u sivilo ovog ponosnog dana, nadajući se da neće biti gori od prethodnog, znajući da je sasvim sigurno bolji od sledećeg...

Ponosno oblačim neopeglanu košulju - pegla se uključuje samo o velikim praznicima, svetkovinama i sahranama, ako padaju u jeftiniju tarifu...

Ponosno kažem deci da ni danas nemamo za igraonicu - razumeju kroz ponosni plač...

Ponosno se izdirem na ženu zbog ručka od nakjuče - nije valjda dotle došlo da se nema za jučerašnji...

Ponosno ga podgreva na ringli koja ponosno odbija da crkne, tinjajući ko sveća...

Ponosno odlazim kod roditelja, oni su ponosni penzioneri, ponosno su radili 40 godina i još se živo sećaju ponosnog života od rada...

Ponosno im tražim neki dinar - ponosno ga daju, ponosni što i od penzije mogu da izdržavaju ponositog sina, koji je uveliko ponositi otac dvoje dece...

Ponosan sam što su ponosni jer i pod stare dane imaju sufinansirajuće dete na grbači, a jako je bitno da roditelji nikad ne pomisle da su postali suvišni...

Ponosno se švercujem u autobusu, ništa manje ponositi kontrolori me hvataju u „krivolovu”, ponosno mi ispisujući kaznu koju ću pre ponosno da odrobijam negoli platim - barem ću se nekoliko dana skinuti sa ponosnog kućnog budžeta...

Ponosno šetam nekad najponosnijim gradom u kojem su pre navale ponosa živeli veoma ponositi ljudi - ne znam šta im je danas, suviše su strejt...

Ponosan sam na prijatelje koji su odbili odlične ponude da odu preko, znajući da tamo gorki su zalogaji hleba... Ovde je sve skuplji, al' miriše ko duša - ponos nema alternativu...

Jedan od njih, ponos Beogradskog univerziteta, sad ponosno stoji na braniku jednog od ponosnih derivata tranzicije - diže i spušta rampu na parkingu... Gazda je ponosan što je mladom inženjeru pružio priliku da radi, i sam zna kako je zlopatiti se - ponosno je završio osmoletku bez ičije pomoći, pa uz mentorski rad i nekoliko uličnih fakulteta... Država je u njemu tek naknadno prepoznala potencijal - ponosan je na sve članske karte stranaka koje su ga ponosno kooptirale u svoje redove... Sebi je i vlast i opozicija - za, protiv i naprotiv...

Ponosan sam na komšiju koji se ustručava da pretura po kontejneru dok prolazim kraj njega...

- Divan, ponosit dan, komšija, zar ne - dobacujem, ponosito.

- Još kako! Evo, baš sam se pre četiri dana najeo ko pred smrt, pa izađoh da malo prošetam po ovom ponosnom danu - odgovara, dobrano ponosit.

Ponosan sam i na drugaricu što joj je ostalo još samo tri meseca do operacije. Izgleda da nije toliko bolesna koliko smo mislili, čim su je krajem prošle godine upisali u ćitap za početak sledeće. Čudo jedno kako čovek okopni i od hipohondrije - manjka joj ponosa u organizmu, valjda.

Ponosno se vraćam toplom porodičnom gnezdu hladnih radijatora. Ponosan sam na jedinstvo koje vlada u njemu - svi gledamo u istu tačku. Ponosan sam sam i na kreativnost dece - kako se samo slatko igraju neplaćenim računima, mali tatini majstori origamija.

- Spremite se, tata vas vodi na jedno lepo mesto - jeste, pun ponosa zapovedam. Ima li lepšeg mesta od savskog keja u jesen, dok košava zabada kišu, ko borove iglice, u ponosita lica.

Ponosan sam na Dnevnik jer mi ti dobri ljudi skrenu pažnju da mi je bolje nego što mislim. To je ona razlika između subjektivnog i objektivnog poimanja stvari - razlika između nas i političara.

Još jedanput ponosno zalupim vrata frižidera - večera je smrt za organizam, a utiče i na ponos. Svi su utonuli u slatki, ponositi sanak - vreme je da natenane dopušim ono ponosito polovinče od cigarete i ispratim dnevnu retrospektivu „Farme” - oni su ponos Srbije.

Sutra je novi dan, nova mala „parada ponosa” običnog čoveka u zemlji Srbiji. Samo, strah me je šta ću ako se ne probudim kao gej... Razumem ja - ponos je to, al' daj nek neko upali svetla pa da se malo zamenimo.

ps. dogodine tje opet da marshiraju ponosno. živi bili pa videli.
u isto vreme neki srbi su bili odbijeni da prave paradu u odbranu srbstva u novom pazaru. razlog odbijanja - pretnje po sigurnost.
zato je bg. juche onako proshao.

dok je juche goreo bg i tukli se neki novi klinci sa pandurima i bolinice bg-ja radile prekovremeno za to vreme je u novom pazaru otkazana parada srba protiv zukorlica i ekipe. iz bezbednosnih razloga. zar to nije moglo i juche da se uradi sa paradom ponosa?
moglo je. ali neko diktira ovima na vlasti shta treba da se uchini da bi najzad ushli u jevropu i ogrebali se za josh neku milijardu evra

srbija je jedina država u kojoj vecinski narod niko ne zarezuje i svaka shusha diza patku na srpske sirotane. al' josh malko. polak' samo. gotov je!

copy/paste

+0 / -0 0 ОТПОРни на часну историју својих дедова, прадедова
Galiot
(putnik)25. oktobar 2010. u 20.06DRAGAN MILOSAVLJEVIĆ: KOBNA OTPORNOST SRPSKIH SKOJEVACA DEMOKRATIJE
ponedeljak, 25 oktobar 2010 07:20
dragan2510articleTi klinci, često bez dana radnog straža, naprasni nadglednici bezbednosti i pravosuđa, šefovi partija, ministri svih vidova života i smrti nacije - danas su „osigurač” ovog sistema, koji je u permanentnom kurcšlusu sa interesima nacije

Nekada su Srbi pružali otpor ne pitajući za cenu. O herojskom, rodoljubivom i nesebičnom otporu šajkače prenosilo se sa kolena na koleno sa patosom, recitovalo o nepokornosti, pisali romani nabijeni rodoljubivim romantizmom. Jer taj otpor Srbima je doneo i očuvao državu.

Danas su najglasniji u pretnjama jezivom odmazdom nad sopstvenim narodom i obuzeti idejom o „seči mladog korova” u ispošćenoj populaciji neki novi dežmekasti heroji puča od Petog oktobra. Tada „politički izuzetni” klinci, pokazuju se kobno otpornim na časnu istoriju svojih dedova i pradedova.

„Samo budale ne menjaju mišljenje”, hrabrili su tokom odrastanja očevi, bivši Titovi dvorani, diplomate, ministri, generali, pa i obični KP-vernici, prevaspitavajući decu koja su na globalnom vašaru od Srbije izabrala za sebe baš „jarca pečenog”.

Ti klinci, često bez dana radnog straža, naprasni nadglednici bezbednosti i pravosuđa, šefovi partija, ministri svih vidova života i smrti nacije - danas su „osigurač” ovog sistema, koji je u permanentnom kurcšlusu sa interesima nacije.

Prema načinu funkcionisanja višepartijskog jednopratizma, Titove formule koja garantuje doživotnu vlast, oni su čuvari plamena ukresanog još od „drugova” koji su Srbiju kao „balkanskog hegemona” osudili na nestajanje.

KREATORI NOVE SRPSKE PROŠLOSTI Očevi su taj posao upešno rastegli na pola veka, a deca im nastavila u protekle dve decenije sa pričom o praroditeljskom grehu velikosrpstva, pa bogami i njihovog genocida nad susedima. Istovremeno, oni pomažu da Srbija bude što manja i tolerantnija za tuđe (teritorijalne) potrebe i prohteve.

Tako se srpski otpor, nikada oporavljen od komunističkog „oslobodjenja”, genetski modifikovao u svoju suprotnost. Očevi, pobednici građanskog rata, znali su da samo njihovi potomci mogu sprečiti da izađe na svetlo dana njihov po Srbiju pogubni krvavi saldo i istina o sopstvenom zločinu.

Zbog te „nove prošlosti”, koju zdušno zagovaraju sa demonizatorima spolja, u kojoj Srbi figuriraju kao „genocidni narod”, novi srpski otporaši imaju dijametralno suprotnu ideologiju i tehnologiju od onih koji su slamali tursku, austro-ugarsku i Hitlerovu okupaciju, a pokuašli da se olako ne daju ni Ujka Semu.

Ovi „skojevci demokratije”, udarni odredi novog internacionalizma, podsmevaju se nečijoj deci koja su po cenu žrtava pružila otpor kopnenoj invaziji NATO sa granica Albanije. Oni su radije promoteri potemkinovih sela globalizma i tranzicije do nivoa „spaljene (sopstvene) zemlje”. Oni zombiranoj mladoj generaciji kao uzor nude LGBT formulu ponosa umesto onog nacionalnog, kojim su milionskim žrtvama Srbi cementirali ćele-kule strašne, ali časne istorije.

Podlo saučesništvo u sistemu parčanja i porobljavanja srpskih teritorija odvija se uz oslonac na ovakavnazovi „otpor”, koji se ugnezdio kao virus unutar sistema. Ali najefikasnije promotere „ružičastih” revolucija globalni poredak šalje diljem sveta u misije. Da organizuju nove „nenasilne” pučeve.

Vladimir Voronjin, predsednik Moldavije, svojevremeno, prilikom pokušaja udara u kome je bilo mrtvih tokom nasilnog osporavanja valjanosti izborne pobede vladajućih komunista, izjavio je:

„Na nasilnim protestima u Kišinjevu rukovodilo je i devet osoba iz Srbije. Isti scenario kao u Beogradu, Tbilisuju, Biškeku i Kijevu”, rekao je Voronjin tvrdeći da ima fotografiju jednog „Jugoslovena” sa dokumentima jedne američke institucije.

POZIV AL-KAIDI U BEOGRAD Saznajemo ovih dana da će srpski vojnici u okviru akcije Evropskih snaga „Atalanta” po Rogu Afrike juriti pirate koji navodno napadaju konvoje sa hranom i kidnanpuju ljude tražeći ucenu. Ti pirati su, ustvari, ozbiljna teroristička organizacija ekstremnih muslimana, koja je pre 18 godina linčovala 15 američkih pripadnika interventnih trupa koje su se slavodobitno, uz reflekore i snimanje kamerama, iskrcale na plaže Mogadiša. Da li to neko planira Al Kaidu u Beogradu?

Brže nego što su došli, Ameri su se pokupili iz afričkog Avganistana na nosač aviona Saratoga i otišli u Jadran do Avijana (1992) da pripreme dublju intrevenciju na Balkanu. Tamo je sve išlo glatko, a ne kao u Somaliji. Uspešno demokratski i mutlikulturalno, uz pomoć „tomahavka”, otpor se, doduše, pripremao, ali ne protiv intervencije, već protiv budućih žrtava njihove politike.

A to što bi ovdašnji zeleleni profi-vojnici trebalo da u potpuno nepoznatim pustinjskim uslovima budu lovci na glave kidnapera tankera, punih bagatelnim cenema plaćene afričke nafte, srpsku elitu, otpornu na razum i logiku, ne interesuje. Oni se pripremaju za tehničke pregovore sa šiptarskim piratima, koji su im oteli 15 odsto države. I, naravno, smatraju da srpskoj vojsci nije mesto na grudobranu odbrane onoga što je od Srbije ostalo, već u afričkim vuko...inama.

U Evropi, dežurnoj američkoj meti u izvozu nestabilnosti, kojoj već previđaju skoro resetovanje na tri dela - zapadno-katolički, unijatski i balkansko-pravoslavni - nema konkretnijeg otpora ovakvoj politici SAD. Nasuprot tome, nudi se Rusiji ulazak u NATO, a ekipa Srba u Somaliji je eksperiment koji bi trebalo još za korak da nas uvuče u evroatlantske integracije. Inače, naši otporaši već su ušli u EU. Samo da još nas odvuku na projektovana stratišta globalizacie i do kraja ulisiče u projekte MMF. Telekom čeka novog gazdu. Neka se pripremi EPS. U takvoj politici ima otporaša za procenat, ali, nažalost, nema otpora.

ma rat odavno traje moj tehichu. rat protiv jednoumlja svake vrste. mi srbi smo izgleda svi djumle mnogo naivni - da ne kažem glupi. javi se neki pojedinac, neka grupa koja nametne svoje mishljenje svima nama i mi ko slepci - pratimo tjoravoga. josh nekad davno radoje domanovitj je to lepo isprichao u svojoj prichi. gledali smo u tita onako kako nikad ne bi gledali nashe najdraze - tu ljubichicu belu i debelu. onda je doshlo i posle tita-tito - tj. druže tito mi ti se koljemo. tu je isplivao miloshevitj. mislili smo - nema goreg. skinushe ga zuti i djindjitj sa vlasti. rekosmo - svanulo nam. (tek sad vidimo kol'ko smo se zayebali). dodje koshtunije i utre put na ovoga sadashnjeg. treba li da ti oprichavam kako narod vetj poodavno pricha za njega i njegovi zuti 'od ovo nema gore'? poznato zvuchi, a?
al' chek'. ne se znaje - zare igra - ima gore i od ovi sad. chek' nji da rushimo pa da zasednu neki novi. gori. srbin se, na zalost nikad netje opametiti. europa nema alternativu. niti vlast koja je zedna vladanja. srbi tjemo opet da rushimo ove. vrlo brzo. ali, umesto da se prvo zapitamo - ko da bude sledetji - mi tjemo prvu shushu koja nam se nametne da stavimo na taj polozaj.
tomo! spremaj se! nanche li ti grobarsko!
neki put stvarno zalim shto nema one stvarne okupacije kao u vreme hitlera. barem se znalo koj ti dreshi kesu i kome si odgovoran i koga mrzish. a ovdena kod nas - brat na brata i otac na sina. vechito nam takav 'oroskop. ybg!
al' bitje bolje valjda. svanutje i nama.
samo kad?

ko je doveo do toga da ljudi s kosova, iz hrvatske, bosne dodju i uzimaju ti radno mesto?
bitje rata opet, bez obzira ko tje da nas tera u isti. shiptari upravo traže svoje u crnoj gori. aj' da vidimo kako tje bracha crnogorci to da reshe. chek' samo da to isto potraže u grchkoj, pa da vidish kako to bratja grci reshavaju. nisu oni shushe ko ovi na vlasti u nas srba i crnogoraca

evo josh jednog texta na temu tragedije srbstva
tvorac je milos crnjanski

Кад је реч о трагичној прошлости наших племена, не треба на дугачко и на широко доказивати трагедију српства.

Она је јасна, својом судбином још у средњовековној држави нашој која је кратко сјала и распала се после Душана.

Не треба трошити речи ни при доказивању патњи трагичне судбине српства за време Турака. Она је позната.

Лелек гусала, наша народна традиција која је допрла и до најнижих слојева, а жива до недавна, разнела је ту свест о трагедији српства до свих наших племена и свих наших крајева.

Онима који то сад не признају, или не знају, и најновијим, глувим генерацијама у залуд би се томе говорило. А у томе да би се узалуд говорило најстрашнија је иронија и најгора су понижења.

У ближој прошлости нашег народа, током 19. века нигде и ништа се не може упоредити са горким и трагичним радом српства. Не мора се бити Србин, довољно је бити честит, па да се то призна. Српство је радило на свом васкрсу истрајно, печалбарски, пуно идеализма и строгог морала, свих српских слојева који су се бавили или заносили народним пословима и који су се паштили да српство ослободе за српство, а не за бабино здравље, да га спасу, окупе и сједине.

Рад србијанске и црногорске кнежевине, рад цркава и манастира, попова и занатлија, у турским крајевима, српски човек босански и херцеговачки, и приморјем, у хрватским и војвођанским варошима и варошицама, је непрекидан напор и патња, појединаца, друштвених и виших и нижих слојева, војника, трговаца, ситног света, од калфе и шегрта, до најсиромашнијег стаћараша за српство. За боље дане српства.

Најзад зар до наших дана не иде затим непрекидна поворка крвавих лица и прилика, са сенкама тамница и вешала и страховима губитцима у три страшна рата.

Сетимо се само почетка нашег доба. На једној страни сиромашна Србија, на другој руља противника која се церека.

Нижу се зверства у Мачви, окупација, терање у лагер хиљаде хиљада и пљување на српство, пљувања.

Али зар у тој руљи франковачка руља није најодударнија?

У политичким догађајима често није ситуација у рукама оне странке која је најјача, него једне групе у чијем се духу, по чијем се знаку све догађа.

Петнаест година овамо од ослобођења, погледајмо већ једном истини у очи, из јазбине једног франковачког круга војна се наставља и само је та јагма стално, поземни рат против српства, све до убиства Краља Мученика.

Прво се чинило све да се омаловажи војска, да се све представи само као дипломатска игра, пљувало се и при самом спомену Кајмачкалана, певало 15 година срамну песму да је корупција српска, и само српска.

Кукавичлук за време туђина, безобразлуци против брата, то је главна црта тог потајног рата.

У њему, франковлук је радио пробаним методама европејца против српства. На једној је страни тобоже култура а на другој некултура, а на једној се страни тобоже плаћају огромни порези а на другој ништа, на једној страни су столетне правице, које трба поштовати, а на другој српство са својим светињама које, разуме се, треба збрисати, зашто, зато, да би се угладило франковцима.

Вешто је удешена вика о корупцији, али када би се објавила акта видело би се да је далеко мање корупционаша из српства, а да је корупција, и то на велико, производ баш тих франковачких чистуница.
Недавно у Београду десило се ово. Једна банка старих чарширлија која има правила још из патријахалног доба, положила је држави 3 милиона, јер има једну застарелу тачку у својим правилима, да се из добитка помаже пољопривреда. Шта мислите где је утошен тај новац? На помагање словеначких пољопривредника. Таквих примера има сто, само се не зна.

Али пријатељи моји, што би рекао Илија Чворовић из Балканског шпијуна, нисмо ми млади па да не знамо шта радимо. У годинама смо када се не праштају грешке. Јесте да су многи Срби заљубљени у ту фамозну Америку, империју чије војне базе увек обасјава сунце, па чак и ону „нашу” код Урошевца, али зар није крајње време да сагледамо ко је наш вољени партнер? Америка је држава која је изграђена на геноциду над домородачком индијанском популацијом и ропству отетих црнаца из Африке. Америку коју ми данас видимо је такође резултат Реганове дерегулације банкарског сектора, нешто што је повећало јаз између богатих и сиромашних, те уништило америчку индустрију и средњу класу. Реган, који је пре титуле Председника био гласноговорник великих америчких фирми, саветовао је људе да купују на кредит, да се не плаше задуживања, јер је комунизам једино чега треба да се боје. У међувремену се број радних сати америчких грађана повећао, плате су остале замрзнуте, а богати су постали још богатији. Кад је комунизам доживео крах, Американци су похрлили да економски колонизују нова тржишта, а, богами, мало и дотрајалих бомби да се отарасе. Оно што је битније је да су успели да убеде локално становништво да су све то чинили да им помогну, јер су источни Европљани тобоже важнији од америчког народа.

Шта ће влади народ којем живот има садржаја? Такви људи неће хтети дуже да остану на послу, вредније да раде, па и за мале паре. Је ли то тај чувени амерички животни стандард о којем грађани Србије маштају? Не можемо себе лагати да сви Американци живе као у серијама које се пласирају у нашем медијском етру. Има и таквих, али јако мало - чак толико мало да и сами Американци полако престају да верују у „амерички сан”. Оно што функционише боље у Америци него код нас не само да је резултат црначког ропства, искориштавања сиромашних и, наравно, индиректне или директне колонизације страних држава, већ се плаћа дебело оном чувеном америчком „слободом”. Све те ситне привилегије се заустављају оног тренутка када схватите да на аеродрому смеју да вам дирају гениталије ради „националне безбедности” - у супротном вас хапсе и кажњавају са $10,000. У Америци се зна да сваког тренутка грађанин може бити проглашен „терористом” и завршити у Гвантанамо заливу - „Голом отоку” САД у којем тренутно, иако је Обама председник, борави 174 затвореника. Није лако одржавати империју у животу, а она је најагресивнија у временима опадања моћи.

ps. evo kako pishe nashe gore list. student filmske rezije iz venkuvera