Ех, да ми је Бог, уз песнички таленат дао и мало талента да певушим или чешем гитару, па да будем шансоњер. Не бих био баш Ибрица Јусић ни мушка Јадранка Стојаковић, али барем бих певао своје песме а не туђе..
Овако...
Ја, знате, много волим да певам. Али, кад запевам на јавном месту, после пар минута неко повиче:
„Полако, прво жене и деца!!” Спашавај се ко може...

Шалу на страну, кад бих умео да певам, ово би могла да буде нека баладица, онако у неком ритму спорог валцера...
Пошто не знам ноте, не могу да запишем како ја замишљам певушење ове песме, па то препуштам вама, да је отпевуши онако, за себе...

ДА Л' ЈЕ ТО МЕРА ТВОЈЕГА ПАДА

Мој бол је био већи но Авала
кад си ме о'ладила ко задњу шушу
да сам се пито где ли си спавала
кад је Бог људима делио душу.

„Ти ме ко волиш; па шта с тиме?!”
-Рече ми, блеђем и од креча,
„Ко се још ложи на твоје риме?
Пусти ме, имам посла преча!”

И, болно свестан да тако мора
сам себе теших кроз дуге сате
док заборава лагана кора
не прекри све што сећа ме на те.

...И време прође, и све то гасне,
а онда позив, умилно „ћао!”
и речи неке, сувише касне
од којих би некад на теме пао.

Други је тон, и друга тема
ко у знак мирења пружена лула
„Шта је, бре с тобом; нигде те нема
колико дуго нисам те чула?!”

Глас меден, још се не топи само
ко да се није десило ништа,
„-Како би било да прошетамо
до неког кина ил' озоришта?”

О, где баш мене, буди-бог-снама
из нафталина да сад извучеш?
Да ниси мало остала сама
кад ми ту попут гугутке гучеш?

На некој другој висини летиш
друга ти звезда видиком влада
и сад си нашла да ме се сетиш
да л' је то мера твојега пада?!

Док ја сам своју одснежих зиму
ти с другим пролећа прецвета своја,
кад нисам био у првом тиму
нећу ни резерва да будем твоја!