Lin ni sam ne zna šta je. Amerikanac ili Kinez. Minesota je usla u pobednicku seriju. Ko bi rekao, da će uci u razigravanje?

AHAHAHAHAHAHha! u dominama

Ja sam bolji od Lin-a.

Ne vidim šta je tu smijesno ili šta treba da bude sporno moj kockaru. Ja znam šta vidim i znam šta znam. Garantujem ti da sam sa 18 godina bio daleko bolji igrac od Lin-a sa njegovih 18, a može se reci i da sam tadasnji ja bio proporcionalno-potencijalno bolji od Lin-a danas (obzirom da smo priblizno sličnih fizikalija i pozicija možemo se porediti). I ne samo ja, nego nekolicina iz okolice. A isto to vidis ne mogu ni blizu reci recimo za Dragica, ili Udriha, a kamo li Rubija.

Linova jedina prednost nad nama je sto je bio bolji djak od nas :) sto je sigurno zdraviji nego sto smo mi bili; sto je igrao puno koledz basketa (mada u njegovoj lizi možda nije bilo previse crnaca, ipak se sretao i navikavao na njih), dok smo se mi rasprsli prije toga i bez toga. I sto ima sreću da igra u cinjenicno razvodnjenoj i filozofski-prakticno razmahajucoj kosarci koja dominira americku scenu najmanje zadnjih tucet godina.

Ima petlju i hrabrosti to ću mu odati, ali tu nije toliko teško koliko ljudi misle da jeste, posebno ako znaš da možeš proćinekaznjeno jer igras u kanta-timu koji je usput povrijedjen, i jer igras za trenera koji je Evropskog porijekla, iskustva i mentaliteta. I dok je nasa petlja dolazila iz tradicionalno-prepotentne srpske skole, on njegovu vadi iz Brus Li-jevih filmova (znaš ono dodju japanci u kineski hram i naprave scenu, a „Chen” se ljuti ali ne reagira momentalno, nego strpljivo ceka svoju priliku.)

On je iskoristio svoju sansu iako je nezaradjena. Dovoljno od njega. Samo misliti da nije bio sretniji nego pametniji, je ne sagledavati siru sliku.

Geri je to najbolje objasnio.

Nisam želio da ispadne da serem, ali igrača boljih od Lin-a je bilo u svakom dijelu grada Sarajeva. Stavise, „Lin-ovci” su igrali na garazama samo u pauzama dok su bolji od njih bili na rucku, duvali travu, ili gledali filmove na VHS kasetama. Ako su im bolji i dozvolili da igraju sa njima bilo je to samo iz razloga da se pokaze razlika. Ovo govorim za ofanzivne skills jer niko od nas nije volio „odbranu” (osim mene jednom kad sam se zainatio da cuvam jednu facu na turniru) i svima je to bio „chore” čak i kad su treneri stvarali navike o tome. Stavise, rekao bih da je bilo i pregrst Rubija u gradu (momcima kojima je lopta bila zavezana za ruku, a pokreti i potezi mjesavina Maravica, Dražena i Barisnjikova), ali svi su ili prsli ili zavrsili dosta ispod realnih mogućnosti. Značajniju karijeru su ostvarili jedino onih nekolicina koji nisu ni bili najbolji, nego možda najbrzi, najzilaviji, najjači, sa najviše dlaka na prsima. Jer razlika između kratkog betona i basketa sa mrezom od krompir-vrece i dugackog parketa sa rijetkom tablom od plexiglasa zna da bude velika.