zvijer u liftu!

„Hmmm, da, dvanaesti kat” promrmlja sebi u bradu Nedjo Vuko..., prisechajuchi se sprata na kome stanuje, i krenu da pritisne crno plastichno dugme sa brojem 12, kad se vrata lifta naglo otvorishe i propustishe visoku i vitku devojku od sedamnaest godina u pratnji ogromnog vuchjaka. Uplashen, Nedjo ustuknu nazad dok ledjima ne napipa zid lifta. Vuchjak je, vidno uznemiren, dahtao i krupne kapi salive su se cedile niz ogromni ruzhichasti isplazheni jezik i jedna po jedna padale na shtrokavi pod lifta, neopran godinama.

Lift polako krenu svoj naporni put ka vishim spratovima jedne od „Shest Kaplara”, i ovaj pokret nekako uspe da umiri zhivotinju, koja lezhe na zemlju i isprva poche da njushi vrhove Nedjinih cokula civilne zashtite zaduzhenih josh davnog devetog marta ‘91, da bi se koji trenutak kasnije ogromni pas okrenuo prema drugom uglu lifta ochigledno privuchen mirisom zakorelog urina koji se shirio odatle.

Ohrabren, Nedjo se obrati devojci: „Bem mu kruha nesoljena, znadesh li ti da nije dozvoljeno uvoditi ovakijeh zvijeri u lift? Zar vi omladinci ne umijete chitati, eno vidish doli odrijedba kuchnog savijeta, bem ti svijeh sedam sekretara SKOJa, pa.. chujesh li ti mene bona?, promeni Nedjo ton videvshi odsutan i nezaintersovan izraz na devojachkom licu. U tom trenutku lift se zaustavi na osmom spratu i devojka brzim pokretom ruke zabaci svoju smeđu kosu prozhetu plavim pramenima i skide sa ushiju dve malene Sony slushalice kroz koje se dosta jako chuo jednolichni ritam techno melodije.

”Ej chale, izvini, nishta te nisam chula, keve mi, ajde vozdra, moram ja da palim„ brzo reche devojka i josh brzhe nestade povuchena zhivotinjskom snagom njenog kuchnog ljubimca koji je jedva dochekao trenutak da pobegne iz teskobne zatvorene sredine lifta.
”