I ja...

Bosna je na granici bankrota...tako izgledaju stvari!

Decembar,
Citajuci ovo, dobila sam veliku zelju da posetim Bosnu. Molim te nastavi da pišes.

Neverovatno kako su nam slični utisci što se tiče Bosne. Moja porodica je pre tri godine napravila putovanje „Od Triglava pa do Vardara”. Ideja je bila moja da svojoj i muzevoj deci pokazem u kakvoj lepoj zemlji sam živela (ja sam jugonostalgicar). U Hrvatskoj sam se osecala veoma neprijatno (osim Istre gde je druga prica), bili smo malo u Dalmaciji, malo u Dubrovniku i zao mi je svake pare koju smo tamo ostavili i verovatno nikad vise tamo neću ići iako mi je muž Ceh a oni Hrvatsku prosto obozavaju (uostalom poslednje dve godine ide tamo sa svojim drustvom i ceskom decom na jahting a sa nama tj. sa mnom, srpskom i ceskosrpskom decom ide u Grcku). Nismo doziveli ništa ruzno, uglavnom smo izgledali kao Cesi, ali mi je smetala sahovnica na svakom koraku, stalno guranje pod nos „domovinskog rata”, oni su tim toliko optereceni, radio, TV, stampa, parole... Dubrovnik je prelepi grad u kojem sam provela mnogo lepih leta, imala prijatelja, mnogo lepih uspomena a prvo sto me je docekalo bio je grafit na Plocama „Ubij Srbina”, a bar dvoje moje dece je Srbin. Obelezili su spomen plocama, čini mi se, svaki milimetar gde je pao neki „srpski” srapnel. U Dalmaciji sam videla i par napisa na privatnim kucama, gomilu bista „Oca nacije”, pa i ponekog Gotovine, čak i U i Antu Pavelica. Krajnje neukusno. Kroz Liku smo prolazili nocu, tim novim auto putem, sve vreme sam se plasila da nam se ne pokvare kola, samo da se dohvatimo Dubrovnika. Jedino sto je još ostalo isto dobro je hrana i prelepo more, kupanje na Lokrumu, ali daleko im lepa kuca, Grcka je čak i lepsa i daleko raznovrsnija. Čak ni ono voce sto prodaju dole pored puta kad se krene uz Neretvu mi nije bilo ukusno a kako je to nekad bilo slatko, onako na onoj vrucini prskano vodom (u stvari ko zna kakva je to vodurina, cisticka odpadne vode je dole verovatno spansko selo). Za razliku od Decembra, u Mostaru sam se poprve srela sa tragovima rata i to tako bolnim da sam u sebi plakala. Kad se dolazi od mora, ulazi se u deo grada za koji pretpostavljam da je muslimanski, neke zgrade jesu obnovljene, ali vecina je izresetana, rupa do rupe na fasadi, to je deo koji nije turisticki, možda je do sada obnovljen. Most i okolina jesu sređeni, nabljeskani, turista puno (većinom Istocna Evropa i Slovenci), upoznajemo se sa momcima sto skacu sa mosta, skacu kad nakupe bar 60 eura a upravo taj dan nikako da sakupe jer kako rekoh samo Poljaci i Cesi... Dajemo im 100 eura, decko skace, svi snimaju, pljeskaju, meni se srce steže i evo i sad mi krecu suze. Vode nas i u svoj mali muzej, decko koji prakticno prodaje atrakciju je lik kao iz Kusturicinih filmova. Iz Mostara odlazim potpuno slomljena srca. U Sarajevu smo spavali u hotelcicu na samom ulazu u Bas Carsiju, preko puta kuce poznanika iz Praga. Obilazimo Bas Carsiju i osim Vehabija pred Dzamijom, mi ništa ne smeta, uz kafu u kafedzinici se osecam dosta prijatno. Putujemo preko Romanije i bas tako kako kazete Bosna je zelena i lepa. Idemo pored Drine, Drina je isto zelena i lepa, zaustavljamo se, voda je cista i hladna, Cesi se odmah poskidali da se kupaju, za bubrege ne mare. Sa puta se vide srusene, izgorele, granatirane kuce i neke sveze opravljene. Na povetarcu se vijori ves na konopcima, cuje se decja graja, samo po okacenim dimijama pretpostavljam da je selo muslimansko. Nije mi neprijatno, dolazi grupica musave decurlije, većinom plavusani, a jedan ridjavko tako oko 12-13 god se hrabro upusta u razgovor, prvo engleski (kola strane registracije), obraduju se kad cuju „naski”. Slatko smo se ispricali, krecemo, setim se da imam cokolada i bombona ceskih za srpsku rodbinu, vadim iz kola, dajem onoj decurliji, prvo se neckaju a posle se grabe. Osecam se nekako jadno, ali vidim srećni su, dugo nam masu. Visegrad, upravo tako, ospala kasaba.
Na tom putovanju smo još bili prošli Sloveniju, lepa i ljudi neoptereceni nicim drugim do da im bude prijatno, Srbiju, napacenu, ranjenu ali opet nekako poztivnu i lepu. Makedoniju, nekako najnazadniju, losi putevi, još od ispod Vranja se vide gomile minareta u skoro svim mestima do Skoplja.
Crnu Goru neprodjosmo iako je bila u planu, zamenili je za 3 dana Dalmacije zbog ceskih prijatelja, nek im bude, ali kad budu videli Taru i Durmitor...
U povratku smo se zaustavili u Slavoniji, Djakovo, da obidjemo poveliko imanje moje srpske dece koju su nasledili od bake. Komsije Hrvati što se o njemu brinu, izdaju u zakup, placaju porezu itd, nas lepo docekase nema šta, domaćinski, spremise nam i kulena, i vina, i nekog sira. Razgovor o politici izbegavamo i jedni i drugi. Pozurujem da krenemo pre mraka, ne bih zanocila ni u Djakovu, sipamo benzin, Cesi izlaze i placaju, ja se bojim... oko ponoci prelazimo u Madjarsku. Dome slatki dome...iako do Praga ima još dobrih 700km.