Od kad znam za sebe obožavala sam životinje. Uvek sam dovlačila kući sve što bih našla na ulici, svako kuče, mače, veliku barsku kornjaču sa kojom su se komšijska deca igrala na način na koji se meni nije svideo... Moja mama nije bila iznenađena ni kada sam jednog dana uletela u stan, zgrabila ćebe sa kreveta, presekla ga makazama na pola i rekla joj da upali i ugreje našeg Juga i sačeka me dole dok ja donesem nekog psa kojeg su upravo, na moje oči udarila kola...
Onda sam se udala. I preselila. Otišla u podstanare nekih devetnaest hiljada kilometara daleko od mesta gde sam do tada živela.
Ovde nema pasa lutalica niti mačaka koje preživljavaju kopajući po kontajnerima. I to je dobro. I ovako me je duša bolela što ne mogu da pomognem svim tim sirotim životinjama.
Vraćajući se s posla u kasno popodne, videla sam da se moja komšinica Radmila sagnula, nešto mlatnula rukom i to „nešto” je odletelo i skotrljalo se onih nekoliko stepenica ispred našeg ulaza. Opet neke reklame, pomisila sam i htela da ih preskočim. Ali to nisu bile zgužvane novine nego golub.
Običan sivi golub polomljenog krila.
U moru papagaja najrazličitijih boja i veličina koji nam ovde svakodnevno doleću na terasu, golubi su nepoželjni i neprimetni. Ali ne i meni.
Radmila, seljančuro neopevana!, pomislila sam, polako uzela goluba i ponela ga sa sobom kući. Nazvala sam ambulantu za divlje životinje i objasnila slučaj. Žena na drugoj strani veze mi je rekla da će ujutru neko doći, ali da u većini takvih slučajeva moraju da uspavaju pticu, da se ne muči. „Da se ne muči? Pa, zato vas i zovem da biste nešto uradili!”. Zahvalim se ali odbijem pomoć i kažem da ću se sama snaći..
Već je bio mrak, pa sam mog napaćenog goluba stavila u kutiju i iznela na terasu - do ujutru. Objasnim mom suprugu o čemu se radi, a on poznavajući me, nije ni pokušao da me odgovori od bilo čega već je rekao da ćemo ujutru već nešto smisliti.
Kada je svanulo, golub više nije bio u kutiji nego se (sam Bog zna kako?!) popeo na gelender terase i klatio na njemu, verovatno razmišljajući da li da se baci u sigurnu smrt ili da ipak rizikuje sa mnom? Skontala sam da ne vredi da ga držim u stanu, samo će se istraumirati. Odnesem ga na travu iza zgrade, stavim mu mrvica da jede i ostavim ga. Nekoliko puta u toku dana sam silazila dole da ga hranim i ostavim mu vode da pije. Bilo je i drugih golubova, zdravih naravno, koji su se tu skupljali ali su se bojali da mi priđu blizu. Pošto ovaj moj nije mogao da leti i bio je znatno slabiji od svih drugih, jedina šansa da preživi mu je bila da mi priđe kad drugi ne smeju i tako dobije hranu i vodu. Malo po malo i pripitomio se, počeo da se oporavlja. Krilo je i dalje vukao za sobom ali je izgledao bolje. Uveče bi spavao u ćošku pored moje garaže i tu bih ga svako jutro nalazila.
Nisam sigurna koliko je dana prošlo od kako sam ga pronašla. Komšije su verovatno mislile da nisam normalna što nekoliko puta dnevno silazim dole da hranim ptice, ali koga briga za njih? Na zgradu gde ja živim golubovi nikada nisu sletali. Nikada, ni na jednom jedinom prozoru ili terasi nisam videla ni jednog jedinog goluba! Nikad!
Jedve večeri pred spavanje, ušla sam u moju spavaću sobu, upalila svetlo, podigla venecijanere, krenula da otvorim prozor i kad nisam vrisnula od sreće i iznenađenja!
Moj golub je bio na prozoru moje spavaće sobe!!!
Stajala sam nepomično neko vreme plašeći se da ga ne uplašim da ne pobegne i tiho pozvala muža da dođe da vidi. Bila sam sasvim sigurna da je to bio moj golub. Poznavala sam šare i pero koje je štrčalo na onom polomljenom krilu koje je i dalje nepravilno stajalo ali očigledno ga je služilo! Što je bilo još veće iznenađenje, moj golub nije bio sam - bilo ih je dvoje!
Vidite, od stotine i stotine prozora na mojoj ogromnoj zgradi gde glubovi nikad, ni pre ni posle toga, nisu sletali, moj golub je nepogrešivo pronašao gde ja spavam i tu se smestio - i on i njegov saputnik. To je bilo tako divno.
Uveče su spavali tu, na svega pola metra od moje glave, a preko dana su uglavnom bili na prozoru moje kuhinje gde sam provodila dosta vremena.
Jesen je došla i prošla, počela je zima i, iako zime ovde nisu hladne, ptice ipak nekud odlaze. Tako su i moji golubovi otišli, ali nije mi žao. Sigurna sam da su negde srećni.
I zato pazite na ptice u vašoj okolini... Životinje imaju intuiciju i to neko šesto čulo daleko razvijenije nego ljudi. Samo zato što ne znaju da pričaju, ne znači da ne umeju da budu zahvalne i da iskažu ljubav... ;-)