Beetlejuice (1988)
http://www.imdb.com/title/tt0094721/
http://en.wikipedia.org/wiki/Beetlejuice

Od smrti većina ljudi ne očekuje mnogo, ali Tim Barton je kao što se zna proslavljeni izuzetak. Reč je definitivno o ludaku opsednutom nekrofilijom. Biti malo lud nije loša stvar, da se razumemo, pogotovo u umetnosti, jer ludilo, ako se kontroliše, može da se usmeri u korisnu svrhu. Već sam ranije pisao da Barton pravi dobre filmove onda kad uspe da se obuzda i ostane u granicama dobrog ukusa i (crnog) humora, ali ako ga grobarska manija posve obuzme onda dobijamo preterano mračne, morbidne i u svakom slučaju bezvezne filmove. Beetlejuice je dobar primer protraćenog ludila. Ne znam šta je ovaj film trebao da ispadne - strašan, to nije, smešan, nije, uvrnuto-dovitljivo-intelektualan? Nije ni to. Bizaran, neuverljiv, patetičan i prilično dosadan, to bi već mogao da bude.

U filmu dva kućna duha, dva poltergajsta (Boldvin, Dejvis) muku muče kako da se otarase novih žitelja svoje kuće. Uobičajene metode zastrašivanja ne deluju. Zato su primorani da se za pomoć obrate najvećoj lujki podzemnog sveta, ozloglašenom Betelgezu, kojeg glumi (jedva prepoznatljiv od šminke) Majkl Kiton. Pošto su novi stanari sami po sebi uvrnuti i ne ustupaju pred duhovima, nekakav kompromis između živih i mrtvih je na kraju neizbežan.

Postavka zvuči dobro, bar na papiru. Nažalost, uz pozamašan broj poznatih a nedovoljno iskorišćenih glumačkih imena, neuspelih slapstika i nezanimljivih dijaloga, rezultat je jedan od Bartonovih najslabijih filmova. Više mi se na temu zagrobnog života sviđa domaći Sabirni Centar, danas sam po sebi neopravdano potcenjen, a imao je odličan Kovačevićev scenario i sve najbolje tadašnje glumce.