Paolo Sorrentino nije Fellini i ne trudi se da to bude. Njegovi filmovi nisu tipski, a i previse je mlad, kako po godinama, tako i što se tiče filmske karijere, da bi se moglo govoriti o njegovom opusu. Bilo je govora o Posledicama ljubavi prošle godine, za preporuku, i mislim da se o njegovim filmovima još uvek mora govoriti za svaki zasebno.

Zašto pominjem Felinija u uvodnom pasusu? Pa zato jer odgledah La grande bellezza, a sve pod utiskom da gledam La dolce vita u jednom Rimu još bizarnijem, još beznadnijem, još lepsem i sjajnijem, još razmetljivijem svojom antikvitetnoscu koja kao da je sama sebi cilj. Filmovi o gradovima vidjenim kroz ljude su uvek veoma zanimljivi, a naročito kad se radi o gradovima koji su sami za sebe svet i koji ne žive kroz svoje stanovnike i posetioce, nego žive OD njih, hrane se njima kao paraziti. Dok se kao raskosni teski ram sa pozlatom koja se kruni i osipa Rim obavija oko glavnih likova, gledamo prenerazeno skup i splet ljudske faune koja bez ikakvog vidljivog opravdanja živi i polaze prava na zivot. U tom spletu ima i onih koji otkazuju poslusnost i odbijaju blaziranost i kamera i stoga, nasa paznja, na njima se tek kratko zadržava i ostavlja nam tek nejasan osecaj teskobe da nešto nije u redu. Isto se tako oseca Jep Gambardella , bivši pisac, koji je pre 40 godina, u ranoj mladosti napisao roman, postao slavan i od tada živi mondanski zivot na otuzan, blazirani način. Ništa ga ne dotice, ljudske slabosti u njemu izazivaju tek zdrav cinizam, a ocigledna isprazna patnja bez realne drame ljudi i, pogotovo, žena, oko njega, ga zapravo zabavlja. U jednom trenutku, Jep će se vratiti u sopstveno telo, u jednom trenutku će osetiti istinski bol. To je trenutak kada mu jedan skromni gospodin zapreci put i predstavi mu se i donese mu neocekivanu vest. Od tog momenta, pa sve do poslednjeg kadra filma, vidimo uspon u vlastitu dusu, veoma tezak i naporan, trnovit i opasan put.
Koliko god da je vizuelno veoma ambiciozan, lepota ovog filma zapravo se tek nazire iza fotografije, scenografije i izvan uistinu zabavne menazerije likova. Suptilna kritika crkve i crkvene pompe (opet omaz Feliniju) uz istovremeno divljenje determinisanosti i jednosmernosti ljudi odanih ne toliko veri kao takvoj, nego ideji o sopstvenoj ljudskosti i nistavnosti u odnosu na bozansko.
Opravdano, La grande bellezza je arheoloski film, kako i treba da bude u jednom antickom gradu, gde se kopa i ponire u dubine u potrazi za tragovima, za duhovima, za prosloscu, za dokazima. Istine nema nigde, ona i kad se dogodi, i kad se zapise, i kad se prozivi, prestaje to da bude i postaje samo lično iskustvo, koje najcesce nema veze sa istinom, ali može da bude baza za jedan dobar novi roman.