Rani radovi o Baleu.

Apsurdan i genijalan, American Psycho u manje od dva sata esencijalizuje tendenciju koja od sredine osamdesetih godina do danas glaopirajucim korakom sve vise uzima maha. Spoljasnjost je sve, sadrzina nikoga ne zanima.
Patrick Bateman (Christian Bale) je savrsen, sve ono sto je svaki mladic osamdesetih i devedesetih godina sanjao da bude: lep, privlacan, bogat, uvek in, savrseno ukusno obucen, meta devojaka, prihvacen u drustvu. Covek bez mane.
Pa ipak, već na početku filma, vidimo da je ta savrsenost rezultat upornosti rada na sopstvenom imidzu, jer TI si ono sto drugi vide, i ništa drugo nije važno. Zato Patrik manijakalno neguje svoje telo, svakodnevno radeci serije fizickih vezbi, i impregnirajuci lice, telo i kosu svim vrstama losiona, maski, parfema, krema i gelova, suncanih tuseva, ne bi li on sam bio odraz u ogledalu perfektnog C.E.O. koji se redovno osmehuje sa istoimenih magazina svugde u svetu.
Bogat je jer ima bogatog oca, koji poseduje firme, i bez ikakvog napora uspeo je da zavrsi studije i da dobije posao s pogledom na Menhetn, i zavidnu poziciju vice direktora koji nema apsolutno nikakvog posla ni odgovornosti.
On nije pojedinac. On je samo deo mase istog socijalnog ranga. Njegovo drustvo je serija veoma sličnih likova, sličnih do te mere da se međusobno često mesaju i brkaju vlastita imena. Svi ljudi su samo bezlične figure, ono sto je važno je marka njihovih odela, torbi, cipela i parfema, a utrkivanje u besmislenim dokazivanjima rafiniranog ukusa ima svoju kulminaciju u poredjenju vizit-karti svakog od njih. Ime na karti nije važno. Bitan je papir, font, kvalitet stampe, vodeni pecat i drugi sitni detalji koji izazivaju neopisive izlive zavisti i besa.
Njihovi razgovori su zastrasujuce isprazni, svedeni na biranje lokala za vecernje izlaske, razmenu praznih fraza i poredjenja odela i devojaka prisutnih i odsutnih kolega. Njihovo nicim zasluženo bogatstvo nemarno se trosi na skupe vecere u najprestiznijim restoranima, na reke kokaina u dobro opremljenim night-klubovima.
Patrik je u svemu tome aktivan, deo je drustva, anoniman kao i svi ostali, ali anoniman ne po imenu, nego po sadrzini. Ljudi s kojima se svakodnevno druzi, i njegova jednako povrsna devojka zapravo ne vide dalje od simpaticno ironicne maske, i svaki njegov pokusaj da u njima dotakne neku intimnu zicu, bar onu koja se tiče lično njega, biva ignorisana. On će vam reci u lice da voli da secka devojke na komade, i to će biti prihvaceno kao jedna eto bizarna sala ili čak sasvim pogresno protumaceno.
Da, Patrik je psihopata. On je ubica, i tokom filma postaje serijski ubica koji gubi kontrolu nad svojim instinktima, skoro u 100% slučajeva (jedini izuzetak je njegova sekretarica (Chloe Sevigny, u ovom filmu perfektna kao i Williem Dafoe, epizodni duet kojeg se secam kao veoma uspesnog iz novijeg filma „My son, my son, what have ya’ done”, gde su uloge dodeljene skoro identicno – kraj primedbe), koja je naoko, jedino zaista zivo i zaista ljudsko biće koje on prepoznaje u svom okruzenju, sto joj daje neku zastitnu auru i u njemu budi nejasne porive da je ne povredi). Ipak, njegovo okruzenje je toliko zastrasujuce, besmislenost na taj način organizovanog zivota, tako bolna, da gledalac prosto nesvesno uziva u izlivima jedine u njemu prisutne emocije – gneva.
Patrick ne oseca mrznju. Njegove žrtve su marginalci, polusvet slučajno sretan na ulici, koje on prezire; kurve sa kojima ne upraznjava prosto seks, nego izvrsava seksualne radnje, diveci se svojoj lepoti i nadmoci, možda prosto zato jer su dostupne i ranjive; kolege koje su uspele odstampaju lepsu i luksuzniju vizit kartu od njega cine da mu se stomak okrene od besa i da ih eliminise bez milosti, ali i bez strasti.
Na kraju će on otkriti da je oduvek prosto zeleo da na taj način sa svojim žrtvama podeli svoj bol. Shvatamo da je on pronasao jedini način da se oseti živim: povrediti nekog drugog.

Film je mesavina zanrova, satira pre svega, pre nego horor ili triler, vapaj u prazno zbog povrsnosti ovog našeg sveta, uz dobru injekciju ironije i humora jedna predstava varljive i konfuzne realnosti bez mogućnosti izlaza, film bez pouke i katarze, ogledalo koje nam vraca hladnu sliku sadasnjosti, još jedna povrsnost u masi. Genijalno.

Po istoimenom romanu Breta Ellisa.

Hvala, pogledacu ga :)
Markize, je li ovo tvoj tekst ili si citirao nekog, a zaboravio navodnike?

Da li je moguće da čuvaš textove koji su ovde postirani?

Uu jee...

Baba Marki odlično !

Glupi SC ne zadržava tekstove, čak i od kako je cena TB pala ispod minimuma, a sadrzaj se nije drasticnije uvecao...da samo znaš koliko i kakvih stvari se moglo ovde procitati.

Mada nije ni to loše, jer se može reciklirati do mile volje...sa starim tekstovima bi bilo dovoljno samo uraditi search.

mislim da je taj razmazeni Bret Easton Ellis precenjen (kao i svi slični njemu) patoloski zaljubljen u dekadenciju ciji je ponosan nosilac, i kojoj se svesrdno klanja i elokventno obozava, vampirski se hraneci patnjom manje srećnih na ovoj planeti).
I mislim da zasluzuje ipak manje paznje i sledbenika, ako je (kosmicko-metafizicki) cilj neko duhovno zdravlje i napredak meta-svesti ove planete, kojoj nije potrebna dodatna inficiranost meta-potsvesti ljudske vrste morbidnim psihopatoloskim sadrzajem jajoglavih 'talenata' sličnih njemu...
: )

Meni je gnusan za gledanje, ali svaka cast Phill Collins-u .)

infonaut možda kada se tako predoci jedna epoha kao sto ellis radi (odgledajte film informers, isto je tema praznina tastite), možda će ljudi dublje da se zamisle o zivotu.

film je remek delo u svakom pogledu.

Tja, o filmu smo pricali vise puta, ne znam zašto mu se opet vracamo.. al ajde.

Film prikazuje infantilnost mladih americkih japija i njihovu nezadovoljenost iskljucivo materijalnim. Ok? Navodna kasapljenja desavaju se samo u masti glavnog junaka koji naizgled ima sve a u stvari nema ništa, tj. naizgled može da radi šta hoće u zivotu a u stvarnosti ne može ništa jer je blokiran sa svih strana. Film ima značaja jer prikazuje stanje svesti dot-kom Amerike, te Amerike Klintona, Spilberga, Stiva Dzobsa i Bila Gejtsa. Pametni a infantilni ljudi, sa Wall Streeta i iz Silicijmunske doline.

I ja sam dobio (da se pohvalim) biznis klas upgrade od Abu Dabija do Beograda (WTF?), izbezumih se nacisto! :)
Nudili su mi čak I blow job ali sam kao I svaki gentleman to uredno odbio, bilo mi je dovoljno sampanjac svakih 15 min i pogled na nepreglednu pustinju sa 11, 000 metara...

Moj san o 'uspehu' je da ne radim 5 dana u nedelji kao sada, nego 4 ili još bolje 3, da krace putujem do posla, da provodim vise vremena sa porodicom, da vise spavam, vise gledam TV i filmove, plivam, vozim bicikl, seckam balzu i pravim RC modele aviona, itd. Voleo bih da imam vikendicu bez struje vode, telefona, Interneta, i izvan dometa mobilnih. Vikendica može da bude samo 4 gola betonska zida sa krevetom, tusem i kenjarom. Ovakav tip odmora bio je dosta popularan u ex-YU. Ljudi bi petkom stizali iz gradova u svojim stojadinima ili čak peglicama, samovali dva dana okruzeni zelenilom, jeduci konzerve ili nešto od lokalnih seljaka, onda se u kolonama vracali u nedelju uvece zakrcenom magistralom, prema rasplinutim svetlima Bejoooogradaaa. Moji su inače poceli jednu takvu vikenjdaru, tamo iza Mladenovca, ali je dosao rat.

Eh??

uz jutarnju kaficu o letenju. Jednom sam rerutovan zbog kasnjenja aviona pa sam prebacen na drugu kompaniju drugi polazni aerodrom drugi međuaerodrom pa sam dobio mesto u biznis klasi preko atlantika ali nije bilo vise posluženja već smo nas nekoliko dobili standard za ekonomsku klasu, naravno alkoholnog pica je bilo. Prtljag mi je bio ostecen i od te kompanije nikad nisam dobio nadoknadu za njega poslao sam prtljag postom njima na popravku i nikad nikakav odgovor nisam dobio ni nadoknadu.


Drugi put je bilo kad sam sa klincem leteo dobili smo free upgrade tad nije bilo igrica u ekonomskoj pa je mali odvalio se igrajuci igrice celu noc i zaspao na klupi kad smo konacno stigli u budimpestu. servis je bio ok ništa neka ekskluziva. par puta sam se uvalio u lounge kada sam gubio konekciju iako to nije u pravilima kompanija. Nekoliko puta sam pokusao da zamenim milje za upgrejda, ali nije bilo mesta. Na dužim rutama biznis klasa ima smisla za kompanije ali i tu može da najcesce posalje coveka dan ranije i plati dobar hotel i opet da im ostane velika razlika između tarifa i dodatih troskova tako da ja delim ljude ne na visa niza srednja klasa već na biznis i ekonomi o svom trosku. jbg ljudi imaju po 200k dolaresa godisnje i za kratki odmor se guraju u ekonomskoj.

Redji sluchaj gde je film zaebao knjigu, mada bas u ovom slucahju film i knjiga nemaju mnogo veze jedno sa drugom osim originalne ideje.
Jes pisali smo odavno, moz da se ponovi al nekako teze da ga sad rastavljamo do u sitna crevca.

Što se tiče upgradiranja po avionima bila je fora tamo ranih 90-ih, kad sam mladjan backpacker bio ja, kako da te stave u prvu klasu. Pa gledaj da budes zadnji na check in-u, budi lepo obucen, po mogućtvu Armani suit i moz da se desi. Oni obično prodaju visak karata za economy jer znaju da uvek neko neće da se pojavi. Kad se to ne desi moraju da prave rokade u biznis klasi i obično parovi imaju prednost ali se posreci nekad i singlovima. Meni se desilo par puta, zadnji put pre 13 godina Virginom kad sam sa zenom iso za Rio.
Pre par godina sam sedeo u biznis klasi u Thai Smooth As Silk Airway-ju(preporuchujem!!!) ali onda sam si sam kupio kartu.

Pricha se da je Stefan Edberg svojevremeno putovao po turnirima u biznis dok mu je devojka sedela u economy. Pitam se da li ga je varala zbog toga. Doduse ta je prvo bila dugogodisnja devojka Matsa Wilandera, on je valjda prvi i probushio pa je posle Edberg preuzeo i čak i ozenio. Oce to kod Svedjana, ja sam radio sa bracom gde je stariji imao ribu 2 godine da bi je posle braca preuzeo i ozenio se njome. Još je i ona radila na istom mestu sa nama ali su se posle jedno 10 godina razveli.

E svasta to za Edberga. Pa na turnire ne putuje samo teniser i njegova devojka nego i celi tim, tj. trener, maser, PR, itd. Ne mogu svi oni u prvu klasu, to bi kostalo ohoho. Nego, onaj koji igra i od kojeg svi zavise treba u prvu klasu, ostali pozadi. Sve OK. Posle će teniser da provede 3 sata na suncu igrajuci dok se ovi ostali lade na tribinama.

Kavaljersko je bre relikt iz proslosti. Danas je sve biznis. Devojka tenisera je samo clan tima, zaduzena za ucvrscivanje morala.

a tek muskarci ! čim predju 35-40 pisi propalo. jedan na milion da zraci i da lici na nešto.
mada, moram fane da te ispravim... skoro je prijateljici nislijki bila matura, ona ima 4 banke i mogu ti reći da je 90% žena na tim slikama izgledalo bolje nego 30godisnjakinje. bas su se dobro drzale. bila sam iznenadjena.

Fontisa bas tako :)
Ja trcala polumaraton sa 40 (i stigla druga). Sa 45 sam najbolje izgledala i to nije bilo moje mišljenje, već drugih :)))

ti cuti. imaš telo ko cepapcic :))
JA mislim da mi, žene, izgledamo sjajno kada smo pune ljubavi, makar voleli sami sebe ...ali prosto ta ljubav mora nekako da izbija iz nas pa nas čini još lepsim.

isto mislim, skromno ovako...dok naglas razmišljam, da izgledam uglavnom dobro jer volim zivot, volim da volim...nekad sam malo deblja nekad mrsava, ali uvek sam svesna toga i nosim se sa tim lepo.

radovan nastic, sjajan pisac, covek, sve...citiram ga:

„kad god sam se osecao psihicki loše,
govorili su mi da izgledam dobro.
sada se psihicki raspadam a kažu mi da izgledam sjajno.”

kod muskih je izgleda to naopako :)

fonti, prijateljica nislika je pohadjala najbolju gimnaziju u carsko selo što se pi-cha-ka tiche. tu retko moz' vidis losu bu-ri...unazad jedno tri dekade. a i nije cudo. obično one koje ne pirmecujes kao musko na maturi posle blumiraju. tzv. lejtblumerke...to se desilo i kod mene na petnaesto godisnjici. posle nisam 'teo da idem da se ne razocaravam. mada imam jednu mnogo dobru jaranku još iz najranijih dana. ona je baba sa 44. bukvalno ima unuka. ali, kad se proseta gradom mnoge muske glave i vratovi se u8vrcu za njenom figurom i facom. ova baba i danas izgleda bolje nego li upola mladje ribe po carsiju. en znam kakva ti je sad nislika, da li je malo staksala jer je žena i domaćica i majka. i od toga mnoigo zavisi. retko koja žena se i u dvadeset prvom veku na balkanu neguje posle ulaska u brak i radjanja potomstva. to zato što mi balkanci mnogo demoje vnago i ne pomazemo im ili im vrlo retko pomazemo u poslovima oko kuce i dece. a propadamo upravo zbog lenjosti, jurenja mladjanih sosorki i pijancevanja po birtijama