Gledao sinoć na DVD-iju, sa celom porodicom, posto sam propustio biskopsko prikazivanje.

Daklem... Skorcezeov „Hjugo” je film koji ima vise dobrih strana nego negativnih, ali te negativne strane nisu bas zanemarljive. Vizuelno, film je praznik za oci. Obilato je koriscena kompjuterska grafika i to tako umesno da se jedva primecuje. Ako ćemo po onoj Lukasovoj da je uspesan specijalni efekat onaj koga gledaoci ne dozive kao specijalni efekat, onda se tehnicka strana „Hjuga” može proglasiti za skoro savrsenu. (Jedina neuspela scena u tehnickom smislu je ona kad Hjugo popravi mehanickog misa pa ga Melijes navije i pusti da trckara po pultu. Vise nego ocigledno je da se radi o CGI animaciji.)

Sasa Baron Koen mi je najbolji. Na stranu njegove perverzije u liku Borata, pa tamo nekog pederastog modnog kreatora kojem sam zaboravio ime, itd. - ovo mi je prva njegova uloga koja mi se zaista svidela. Daleko bolje i od razmetljivog berberina u Sweeney Toddu. Koenov zandarm u „Hjugu” je uverljiv, zanimljiv i najvaznije, u funkciji filma. Svaka cast.

Ostali glumci - odlično odabrani, odlično vodjeni, nema greške: Kingsli, sa uvecanim nosem, i decak Asa, sa prodornim plavim ocima, i svi ostali nesvakidasnji likovi.

Sledeća udarna osobina „Hjuga” je originalnost. To je film o filmu, omaz Melijesu i svim ranim celuloidnim pionirima, koji se, uostalom i pojavljuju, glavom i bradom, u mnogobrojnim insertima - Caplin, Baster Kiton, lično Melijes (onaj pravi), itd.

Konacno, atmosfera - BARTONOVSKA, i zaista, cudi me da Tim Barton nije ovo napravio, a ne jedan Skorceze, koji sa ovom vrstom zanra nije do sada imao posla. Pariz između dva rata, ali stvaran koliko i onaj Pariz iz Ameli Pulen. To je Pariz iz Melijesovih skarabudzenih nemih filmova (kako nama danas izgledaju) samo podignut na visi tehnicki nivo. Pariz iz snova. Pariz koga nema niti ga je ikad bilo. Film koji se pravi da bude omaz filmu i treba da lici na film, a ne na realnost, zar ne? I sam Melijes je shvatio da film kao sredstvo da se isprica prica ne mora da se zaustavi na realnom, te granice nema, ona je fiktivna, i zato na nju ni najmanje ne treba obracati paznju. Transfer ideja na relaciji Melijes - Skorceze je tu odlično funkcionisao.

A sad o negativnom. Ako se zazmuri na oba oka i tako iskljuci vizuelni aspekat, koji je briljantan, pa se usredsredimo na samu pricu (samu po sebi dosta razvucenu), shvaticemo da ona i nije tako smislena. Ima tu raznih elemenata koji se nekako ne drže zajedno. Imate jedno siroce koje voli da popravlja satove, imate taj automaton, tj. robota, koji kad se popravi crta prizor iz najpoznatijeg Melijesovog filma, i samog Melijesa, razocaranog i osamljenog. Konacno, iznad svega toga je FILM. Kako sve ove elemente povezati u jednu glatku celinu, ne znam, a nije znao ni Skorceze. Automaton je svakako lajtmotiv celog filma, ali kakav? Da li je to zeitgeist cele te epohe? Nešto sto je funkcionisalo pred I sv. rat ali se onda pokvarilo, kao i sve ostalo? Ne verujem da je komunikacija sa gledaocem po ovom pitanju dovoljno uspesna. No ono sto znam je da mehanicki coveculjak deluje zastrasujuce, posebno na decu. Moja su se i te kako prestravila. A film se reklamira da je OK za sve uzraste (?)

Elem, interesantan je ovo film, neobičan, hvaljen i nagradjivan, ali sumnjam da će stici tamo gde Melijes već odavno obitava sa svojim fantazmagorijama i efektima radjenim preko stapa i kanapa - u antologije.