MILAN DAMJANAC: NIKOLA ĐURIČKO U ZEMLJI SRAMOTE I JADA
ponedeljak, 12 mart 2012 12:03 .Zemljače, sramota te je od nas, nas je sramota od tebe. I ne bi valjalo da je drukčije
Glumac bi uvek trebalo da se potrudi da postigne jednu od dve stvari u životu – da bude iskren prema sebi i drugima van posla, a, ako već to nije uspeo, da ćuti o tome. Ukoliko ne uradi ni jedno ni drugo, učinio je najgore – glumio je i van scene. A, kada čovek glumi van scene, onda se često njegovi motivi dovedu u pitanje. Neko tu opasno laže nekoga, reklo bi se, ponajviše glumac samog sebe. Skoro je Nikola Đuričko, jedan od glumaca u filmskom „spektaklu” Anđeline Džoli – o kome zaista ne vredi trošiti reči – izjavio da je „sramota što mi ne možemo da organizujemo premijeru bilo čega, bilo gde i bilo kad”.
„Možeš da imaš stav ovakav ili onakav, ali šteta je. Mislim da je šteta za ovaj grad, zato što je ovo veliki grad, ovde se svašta dešava u toku jedne večeri, pa i jedna premijera sa holivudskim zvezdama nam ne bi škodila”, rekao je Đuričko.
Naravno, sama izjava ima nekoliko interesantnih elemenata, te ćemo se prvo pozabaviti njima. Prvo, koliko se sećam, film je prikazan u Beogradu, a to što nije bilo interesovanja publike – svakako nešto govori. U najmanju ruku da prikazivanje filma nije isplativo, što opet znači da film u kome je najdramatičniji momenat pad na kolena srpskog vojnika i uzvik „ja sam ratni zločinac!” nema dovoljan kvalitet ili nešto drugo da bude prikazan u ovdašnjim bioskopima. Navikli smo na inteligentne filmove – to su oni filmovi koji imaju scenario koji liči na opis realnog života, a ne priče o vuku i tri praseta. To smo valjda prevazišli u predškolskom uzrastu.
Drugo, zašto bi Srbi gledali američku propagandu, usled koje su stradale desetine hiljada civila? Treće, odakle pomenutom glumcu ideja da bi nekome prijalo da gleda njega u tom američkom bućkurišu? Četvrto, istina je da se svašta u Beogradu dešava u toku jedne večeri. Samo nije precizirao na šta konkretno misli. Šta god bilo da bilo, tek ideje mi variraju od dilera u parku do najave nove Karleušine knjige, ali mi sve to ne daje razlog da poverujem da bi se premijera ovog propagandnog filmića imalo od toga razlikovala po kvalitetu doživljenog.
JEDNA KARTA ZA HOLIVUD Bljutava radnja i loši glumci. Već viđeno. To, da li bi nam „škodilo” ili ne, jeste stvar ličnog ukusa. Meni bi, na primer, veoma škodilo da dobijem ulogu u filmu samo zato što sam pripadnik srpskog naroda i što je moja uloga instrumentalnog tipa te služi za satanizaciju mog naroda. „Škodila” bi mi ideja da se režiserka filma od svakog prigovora brani navođenjem da su joj Srbi prijatelji jer – eto zaboga – zar ne videsmo koliko ih glumi u njenom filmu?
E sada, kada smo se pozabavili elementima ove izjave da se pozabavimo malo i motivacijom. Zapitajmo se zašto je spomenuti glumac dao ovakvu izjavu. Šta znamo? Znamo da u normalnim zemljama postoji osećanje patriotizma, koje je uobičajeno i normalno. A osnova ovog osećanja čini ljubav prema svojoj zemlji i nepristajanje na njeno blaćenje, ruženje i unižavanje. Međutim, nema veze. Nismo normalna zemlja, to smo odavno ustanovili. Da smo normalna zemlja, imali bismo i po koji normalan film koji ima ičeg zajedničkog sa interesima naroda i države. Imali bismo filmove koji korespondiraju sa istinom, sa stradanjima, sa mukama običnog sveta i istorijskim događajima. U tom slučaju, možda bismo imali i glumce koji bi mogli nekome da budu uzor, koji bi mogli da se pohvale kako su uloge zaslužili radom i požrtvovanjem, nenadmašnim talentom, a ne ponižavanjem. Možda bismo imali i režisere i umetnike koji bi dobili kakvu stranu nagradu zbog kvaliteta filma, a ne kvaliteta autošovinizma (čast izuzecima).
Pošto sve to nemamo, pomenutog glumca potpuno razumem. Čovek je na vreme shvatio da njegov talenat nije dovoljan kako bi glumio u holivudskim ostvarenjima, pa je posegao za rešenjem koje mu može otvoriti vrata Holivuda. Šta znamo, možda i ima talenata za Holivud, samo je neotkriveni biser. Šteta je da takav talenat istrune na našim pozorišnim daskama, moraju se oprobati i svetske daske. Nije svaka daska ista, ona strana više prija i džepu i promociji, a – kako kod nas stvari danas stoje – otvara čak i sva domaća vrata.
Sve je to, kao što rekoh, u redu. Ono što nije u redu jeste osionost. OK, glumac je uradio šta je uradio, dao je legitimitet zapadnoj propagandi, učinio je ono što je osećao da može i mora, obradovao je onoga koji mu je srcu draži (sebe) a zgazio na onoga koji mu je srcu dalji (sopstveni narod, očito). Međutim, pređosmo preko toga. Ali nije njemu ni toliko dosta. On bi da se radujemo zbog njega. Njega je – čujete li – sramota što se ne radujemo zbog njega. Mi njega brukamo!
NEKA SI TI NAMA USPEO Znači, malo mu je sve što je učinio, nego još želi javno priznanje njegovog dostignuća i deli moralne lekcije. Tako se ja reših da mu odam priznanje. Ovako, javno. Mnogo mi je drago, zemljače, da si uspeo. Da ne beše Anđeline, Srba, rata u Bosni, Veslija Klarka i drugih saradnika na scenariju, ti Holivuda video ne bi. Sreća tvoja, pa ti je scenario o nama doneo takve životne pogodnosti i profesionalne uspehe. Toliko smo srećni što nas dostojno predstavljaš po svetu da bismo ti najradije aplaudirali u prepunoj bioskopskoj sali, ali ne ide, nekako je mučno. Možeš li ti, zemljače, da zamisliš – u publici preživeli sa ratišta, deca bez očeva i majki, roditelji bez sinova, a na ekranu intimne ispovesti mirotvorca Veslija. Nije, brajko, to za šalu. Nije to prijatno, znaš, zemljače. Nekako ostavlja gork ukus u ustima. Ali razumem ja tebe – hoćeš priznanje. I ja te u potpunosti podržavam! Samo reci kakvo želiš, da ti pribavimo.
Želiš li kakvu državnu funkcijicu, ministarsko nameštenje ili direktorsko mesto. Čekaj, znam, zemljače! Upražnjeno je mesto koje traži čoveka tvojih kvalifikacija, samo takve primamo. Mesto upravnika Narodne biblioteke Srbije. Kao stvoreno za tebe. Sa tog mesta možeš da ostvariš sve svoje umetničke snove, a mi ćemo se u međuvremenu potruditi da se preokrenemo, pa da ti, koliko sutra, zavidimo i da se pitamo čime smo te, junače, uvredili i hoćeš li nam, kukavnima, ikada moći oprostiti.
Trudićemo se mi, naravno da hoćemo, evo, biraćemo Anđelinu i Veslija za najviše funkcionere u državi, neka sami odluče ko će od njih biti premijer a ko predsednik. A onda neka Vesli, pošto je pokazao da je talentovan, iznova napiše naše školske udžbenike da deca ne uče lokalne laži i da shvate da su im očevi sa razlogom poginuli u ratu. I sve to zahvaljujući tebi i tvom primeru, jer će deca pravilno shvatiti srpsku istoriju tek kada je ti podrobno objasniš – nisu je, zemljače, dosad razumeli. A ako budeš istrajan, kada snimiš i drugi holivudski film (ako bude opet neki o Srbima, eto ti prilike), ta ista deca će napuniti bioskopske sale i gromkim aplauzima pozdraviti tebe, našeg nacionalnog heroja, i druge tvoje kolege koje su nas izlečile od nacionalnog slepila. Tek ćemo tada uvideti težinu uloge koju si odigrao, tek ćemo tada shvatiti političke domete filma, i tek ćemo tada razumeti Anđelininu i Veslijevu viziju.
A ja, zemljače, ne znam šta bih ti rekao. Bojim se da sam izgubljen. Nikako da se preokrenem i uvidim tvoju veličinu. Ali daj vremena našim zemljacima, ko zna šta budućnost nosi, nemoj nas tako naprečac napadati. Ne znam šta bih ti na kraju rekao, zemljače. Vidim da te je sramota nas ovakvih koji ne plješćemo tvom filmu. Šta ću, i mene je. Sramota me što tebe nije sramota. Ali to sam samo ja. Ne daj se zemljače, izdrži! Nemoj da te sputa moj stav i mišljenje, ti si sada holivudski glumac, ej! Znam ja i shvatam sve, sve su drugo tričarije. I sramote, i premijere... radi se samo premijama. Sramota je ionako odavno izašla iz mode. Sramota te je od nas, nas je sramota od tebe. I ne bi valjalo da je drukčije.
'Ajde, uzdravlje, zemljače, pa se možda sretnemo u Njujorku katkad. Ne zaboravi da nam pišeš. I puno nam pozdravi Veslija. Pozovi ga da svrati da i njemu aplaudiramo. Čisto da tebe ne bude sramota.
MILAN DAMJANAC
http://tinyurl.com/6odd7ul.
