Кад је серија почела на HBO прошле године, прва епизода ми је након 15 минута превише личила на онај смор „Господар прстенова” да сам одлучио да прескочим. На наговор познаника, дао сам серији још један покушај и одгледао прву сезону преко викенда.

Осим фантазиленд концепта, серија нема ништа са горе наведеним смор фимовима. Догађаји су тјерани ликовима, а не магијом. Темпо је наизглед лаган, али моћан (као Дунав, за нас брђане). Ствари се дешавају изненада, главни ликови у серији ладно погину, без да се врате. Дијалози су „паметни”, епска прича је проткана цинизмом, сваки пут кад се прича лансира пут небеса, слиједи мрачан пад. И још те серија пита: „Јеси ли стварно мислио да ће бити другачије?” Многобројни карактери су сјајни, комплексни, промјенљиви, разнолики - дато им је доста времена да се развију. Количина дешавања је грандиозна, али суптилна. Прави примјер квалитетне филмске серије, кад филм једноставно не би могао постићи комплексност карактера и догађаја. Због овога ваљда и постоје серије.

Радујем се другој сезони у априлу. Све у свему, топло препоручујем.