...ili sve je uvek tačno onako kako izgleda.

Postoji jedan period u zivotu, jedan određeni momenat, nakon kojeg ništa vise nije isto. To je trenutak kada jednom zauvek izgubimo nevinost. Onu dusevnu. Dok ona u dusi postoji, ceo svet u svojoj grandioznosti, u svojoj carobnoj i nejasno naslucenoj, neopipljivoj lepoti, ima moc da na nas utice i da nas menja. Kada te nevinosti nestane, menjamo se sami, na nas deluju nasa sopstvena lutanja, pitanja i spoticanja. Marcello, u magnovenju, u trenutku suspenzije, viseci između neba i zemlje zajedno sa Hristom zastitnikom, u istinskoj koliziji između urođenog religioznog osecanja i hipnoticke moći farse koja, kroz ceo film, koristi taj prirodni osecaj za manipulaciju dusama, bira laksi i prijatniji put, koketirajuci sa lezerno obucenim gradskim damicama koje, u cudu, pitaju… kuda taj Hrist ide.
Marcello je tipican felinijevski lik. Osoba puna raznovrsnih kvaliteta, koja, susrecuci se sa iskusenjima, nikada nije u stanju da nadje pravi put, jer joj nedostaje ona mladalacka iskrenost, odnosno, nevinost duse, koju povremeno sretne, u drugim osobama, prepozna, i odbije. Ko je gledao „La dolce vita” zna, koliko puta je Marcellu pruzena prilika da ispravi svoju vrludavu putanju, koliko je svaki put bio nadomak spasenja, i koliko je puta, njegova dusevna impotencija prevladala njegovu volju. Svaka zora koja je tih dana svanula u misterioznom i opojno ocaravajucem Rimu bila je simbol još jednog izgubljenog puta.
„La dolce vita” je film koji obiluje likovima, i sve sto pokusavam da kažem o njemu zapravo su samo nepovezani fragmenti mojih razmišljanja, koja opet, variraju od mog licnog trenutnog raspoloženja, ali osecam se slobodnom da kažem, napisem, pomislim o tom filmu bilo šta, osecajuci se uvek u pravu. Kolekcija likova jesarolika i brojna, a drama svakog od njih po jedna lekcija iz savesti, upecatljiva fotografija nešto sto je zauvek obelezilo jednu filmsku epohu, a kompletan film možda i upropastio generacije, koje su, omamljene fascinantnim svetom glamura i dokolice, poželele da od „Slatkog zivota” naprave sopstveni moto, ne videci, međutim, kroz brojne felinijevske superfine velove, tragicnu gorcinu izgubljenih dusa. Anti-zen. Film koji je u stanju da gledaoca ostavi nemim, naizgled svojom neosporivom lepotom, apsolutno savrsenom glumom, rezijom, muzikom… samo naizgled... ono sto zapravo čini da zanemimo pred ovim cudom od filma je njegova recitost, slojevitost, kompleksnost i snaga, tako jednostavno, graciozno i sa stilom osmišljena da podseca na 7 dana stvaranja sveta.