Veliki Getsbi, sa Robertom Redfordom i Miom Farou, verzija iz 1974. Potcenjen film. Posebno kad se podje od glume. Redford je upao odlično u tu ulogu, a za Miu još uvek ne mogu da se opasuljim, da li je ona to odigrala, ili je stvarno takva.

Uglavnom, ovo je jedan od onih filmova koji stvaraju nelagodu dok se gledaju, a na kraju ostavljaju bljutav ukus u ustima. Sto znači da je dobar, da funkcionise. Ali ne znaci to, da biste ponovo hteli da prođete kroz isto iskustvo.

Vidim po netu da se ova verzija iz 1974. poredi sa onom iz 1949. sa Alanom Ladom (famozni „Sejn”) u smislu da ne prenosi jednako duh vremena („lude 20-te”). Ne, mislim da je verzija iz 1974. bolja. Mislim da je mracnija, vise optuzujuca. Verzija sa Ladom nema taj fokus na likovima kakav je postignut u novijem filmu.

Rezirao je Jack Clayton a scenario potpisao cuveni Coppola - mada on sam kaže da reziser kao da nije mnogo mario za njegov scenario kad je snimao scene, ipak se i te kako oseca Coppolin stil naracije. Primetio sam sličnosti sa Apokalipsom, u oba filma se naime radnja posmatra iz perpsektive lika koji u stvari nije najvazniji u filmu (u Apokalipsi je to Martin Sheen, koji sluzi kao pripovedac radnje koja se zapravo vrti oko lika kojeg igra Brando). U Velikom Getsbiju to je Nick Carraway, neugledan i nezanimljiv cinovnik kojeg igra Sam Waterston.

Dakle, ako već niste, pogledajte Getsbija. Dobra gluma, kostimi i muzika iz epohe, mnogo sampanjca, dekadencija, iluzije, promasene ljubavi, jedno ubistvo i jedna saobracajka. Trebalo bi da je dovoljno.