U kolektivnoj memoriji potoji arhetip fatalne žene, likom i telom skoro još uvek devojcice, nevine duse i gresnog tela. Njen tip je impresivno osmišljen: kratka vrana kosa, nestasno osisana, devojcicki pljosnato telo, vizljasto i zivo, ocaravajuci osmeh i ogromne oci obezoruzavajuceg i neodoljivog sjaja. Ova žena živi u dramskim delima, na filmu, u pozoristu, u stripu, njen lik je tako karakteristican, jedinstven, da je nemoguće izmaci mu. Možda najimpresivnija od svih njenih raprezentacija data nam je licem i osobom Luise Brooks, koja je u jednom od najlepsih nemih filmova svih vremena ovekovecila i zauvek ukalupila u kolektivno svesno i nesvesno njen tragicni lik.
Ne desava se retko da se neki glumac u kolektivnom secanju poistoveti sa nekim od likova koji je interpretirao, ali u slučaju Luise Brooks, ovaj fenomen prevazilazi sve i pecat koji je ona kao žena, kao glumica ostavila iza sebe je oslikan u liku Lulu, sto zbog slične sudbine žive žene i izmišljenog lika, sto zbog maestralno uradjenog filma Pandorina kutija, boemskog rezisera G. W. Pabsta.

http://www.imdb.com/title/tt0018737/

Lulu, Lulu! i pored tvoje takozvane nemoralnosti, svima je jasno da si ti jedna nevina, naivna i nezna devojcica. Ti nemas interesa. Tebe ne gone ni pohlepa ni pozuda, ni tastina ni bes. Ti volis zivot i živis zivot. Zato te vole oni koji te vole. Zato te iskoristavaju oni za koje verujes da te vole. U Pabstovom filmu ima neizmerno mnogo ljubavi, teskobne, zastrasujuce, gorke i tragicne. Lulu voli veselo i lako, a nju vole turobno i s osecajem krivnje, jer ona nije žena koju je ispravno voleti. Njene ljubavi apsolutno moraju da se zavrse tragicno, po svakoga ko je se dotakne. Jer ona nije žena koju je ispravno voleti. Koliko moralizma i strogoce u cinjenici da će ovoj lutkici doći glave niko drugo do strasni Dzek Trbosek. Devojke, devojcice, ne dajte se strastima, cuvajte svoj moral, postujte zakone drustva ili ćete propasti!