А ко пита кога, шта је видјео?
Ово су дискусије српске кафане, са темом : авијација. Пошто тема оружане силе, војска и сл. не постоји, често се овај дио СК користи за размјену мишљења и искустава везаних за оружану одбрану.
Отуда ваљда и трпељивост модератора према постовима, као и што је овај мој.
Он се односи на психологију народа који треба да се брани, тј. који је нападнут.
И шта би? Углавном се јавише издајници и дефетисти. Ништа ново.
Музика је могла бити и пољска, кинеска, са Хаити-ја или Африке. Ствар је у томе шта она оличава.
НЕПОКОРНОСТ и НЕУСТРАШИВОСТ једног народа који се налази у незавидном положају, окруженим непријатељом.
Срамно, стидно, бескичмено... је величати свога тлачитеља.
Овај народ је прошао: монархију, комунизам и демокртију. Али ипак није изгубио оријентацију:
http://www.youtube.com/watch?v=ZO77n7XGF1c&feature=related
Духовне вриједности су изнад: политичких, материјалних или било којих других. Што не значи да требаш да се опашеш са експлозивом и улетиш у америчку амбасаду нпр. Већ, да не лажеш сам себе и не срамотиш своје потомке.
Другим рјечима: ми Срби немамо потенцијала, да ратујемо са НАТО пактом до краја. Али ако не будемо имали људског достојанства, да истрајемо у оквиру својих могућности и ако се потпуно предамо крвницима, не постоји та космичка сила која може да оправда даље постојање часног имена Србин. Које може постојати - само ако је часно. Иначе само бескорисна маса. (Што рекао Чкаља).
