Pošto smo čuli „istinu” o Srdjanu iz pera dr. Miroljuba Petrovica, geologa i dr. prirodne medicine koji ima sa Trebinjem veze koliko i ja sa Svilajncem, evo da i ja postavim ovdje još jednu jednako uvjerljivu „istinu” koju sam nasao na sajtu
http://slavicnet.com/sokolac/sokolac_srdjan_aleksic_forum.html
Ukratko, kad jedan narod nije sposoban prepoznati ono najbolje u sebi osuđen je da ga u propast vode ono sto je najgore u njemu.
@nonima
srdjan_aleksic- 92289 - 01.02.2015 : RALE Srbija - best (5)
Istina o Srđanu Aleksiću
Pročitao sam komentar o Srđanu Aleksiću, pa dozvolite da Vam ispričam istinu o događaju u vezi sa njim, koju svi Trebinjci znaju, ali ćute. Nema drugog načina, bar za sada, sem da širimo istinu o ovom događaju.
Srđan je bio moj sugrađanin, družio se sa bratom od mog dobrog druga Harisa Glavovića, komšijom Alenom Glavovićem, momkom duge, plave i uvijek neuredne, kose. Oni su bili malo stariji od nas, ali svi smo ih odlično poznavali. Zvali smo ih „hašišari”. Cijelo njihovo društvo je pušilo hašiš, i zbog toga su često upadali u razne probleme, u smislu da su radili razne stvari kako bi obezbjedili novac za kupovinu droge.
Kada je počeo rat, Srđan i njegova ekipa su bili raspoređeni na vojne položaje prema granici sa Republikom Hrvatskom, kod Dubrovnika. Pošto su stalno „duvali” i pravili probleme na liniji, njima je oduzeto oružje i oni su udaljeni odatle, tj. izbačeni iz rezervnog sastava vojske. Svi su se složili da im tu nije mjesto. Onda su oni „gluvarili”, ili kako danas kažu, „blejali” po gradu.
U to vrijeme je postojala i suparnička ekipa „hašišara”, sa kojom su bili u sukobu, a sve oko raznih opijata. Tog dana kad je Srđan „poginuo”, sreli su se na pijaci Srđan i jedan momak iz suparničke ekipe. Niko od njih nije bio u vojnoj uniformi, niti je imao oružje. Došlo je do svađe, a povod za to je bio hašiš. Tada je Alen došao i držao stranu Srđanu, i sva priča oko Alenovog spasavanja je čista laž, jer nije ga ni trebalo spasavati. U toj je svađi spomenut sa riječima:
„I šta će ti ovaj musliman u tvojoj ekipi?”
Na ovo je Srđan odgovorio: „Pusti čovjeka, šta ima veze što je musliman, drug mi je!”
I onda se svađa nastavila, do momenta kad je prerasla u gurkanje. Momak sa kojim se Srđan svađao je onda pesnicom udario Srđana koji je pao, i nezgodno udario glavom o ivicu trotoara, i na licu mjesta ostao mrtav. Bio je to nesrećan slučaj! Nije bilo ni najmanje namjere da ga ubije! Na isti način je poginuo i bivši direktor trebinjske gimnazije, cuveni Pinjo, kada je jedan roditelj, zbog toga što je on, direktor, njegovog sina vratio iz škole i poslao kući da se uljudno obuče, a ne da dolazi u bermudama, duge kose, neobrijan, itd, zasreo ga je pedesetak metara od škole, posvađali su se i udario je direktora koji je nezgodno pao i glavom udario o ivičnjak i na licu mjesta umro. I ovaj događaj je okarakterisan kao nesrećan slučaj sa smrtnim ishodom. Kažem stvar je potpuno ista, ali po nesretnom direktoru ne nazvaše čak ni školu, a kamo li nešto veće.
Posle mnogo godina, neki ljudi iz Sarajeva su ponudili Radu Aleksiću, Srđanovom ocu, prije svega pare, pa onda i medijsku pažnju, samo da se ovaj slučaj „lažno” predstavi svjetskoj javnosti, po kome će se kasnije i film snimiti, gdje se šalje jasna poruka: „Postojao je jedan dobar Srbin, ali, eto, i on je mrtav!”.
Moram se malo posvetiti i Srđanovom ocu, koji je inače poznat u gradu na Trebišnjici kao čovjek koji mnogo voli pare, i pati od toga da je u centru pažnje. A ovo mu je obećavalo obje stvari! I onda je jasno zašto je prihvatio da se ovakva laž pusti u etar! Ona je bila pogodna za razno-razne profitere, koji će kasnije dobro zaraditi na čitavom ovom PROJEKTU, isfinansiranom iz Danske, Švedske, Norveške, parama nekadašnjih Trebinjaca, koji su tamo ispraćeni iz Trebinja od sugrađana Srba i Hrvata koji su ostali da brane svoj grad. A otišli su po nalogu - komšija nam je sa suzama u očima donio nalog koji je potpisao Alija Izetbegović, na kome je pisalo da moraju da odu iz Trebinja svi muslimani, da ih u Danskoj, Norveškoj, Švedskoj čekaju stanovi, poslovi, auta, a oni koji ne odu biće smatrani neprijateljima, što će se odraziti na njihovu rodbinu koja je stanovala širom BiH, a on je imao dosta rodbine u Sarajevu. Samo je rekao: „Moram ići iz Trebinja”.
Inače, Trebinje je bilo možda i jedini grad u kome nije bilo međuetničkih sukoba, svi su zajedno branili grad od Hrvatske vojske, i kao takav je bio loš primjer za one koji su osmislili taj prokleti rat. Mnogo hrabrih, čestitih, poštenih, ispravnih momaka iz grada podno Leotara je dalo život za svoj grad, u njegovoj odbrani, na prvim borbenim linijama, ali se niko njih nije sjetio, da po njima neka ulica dobije ime, ili bar neki trg, prolaz...
Kad je bila premijera filma posvećenog Srđanu Aleksiću, Trebinjci su jasno rekli da je to čista laž, prije svega zbog toga što je on predstavljen kao vojnik, pa onda zbog uniformi vojnika Vojske Republike Srpske, koje su nosili ljudi koji su navodno „ubili” Srđana, pa onda i zbog mnogih drugih, ali sada manje bitnih stvari. I Boračka organizacija RS je protestvovala iz istih razloga. Ni jedna laž nije trajala dovijeka, pa neće ni ova!
Ovo sam vam napisao bez ikakve skrivene namjere, sve u svrhu širenja istine o ovom događaju! Sve najbolje i veliki pozdrav!
