БАЊАЛУЧКА РАГЛЕДНИЦА
(писана за неку прилику, а као да јуче било)

Ај, откако је Бања Лука постала, а има томе подуго, прави Бањалучани никако да се договоре о томе гдје престаје град, а почињу Лакташи. Они најстарији тврде да град престаје на Малти јер који то озбиљан град има још и буџаке и то не један него три-четири, док су они млађи, који узгред памте искључиво Лазарево, склонији размишљању да Бања Лука престаје у Делибашином селу.

Постоје додуше и опозиционари који се не слажу са том констатацијом тврдећи да је у том случају Делибашино село дискриминисано, поготово ако се узме колико је села већ сишло у Бања Луку, а о сељацима да и не причамо. Можда би ипак најпрецизније било рећи да бар с те стране Бања Лука престаје код саме нове зграде Владе пошто већ у њој, бар колико се зна, нема Бањалучана. Додуше нема Бањалучана ни у општини па ипак не можемо рећи да Бања Лука престаје већ у Господској мада ни то није далеко од истине.

Ма пустимо гдје Бања Лука престаје иего се сконцентришимо на то шта Бања Лука има или још боље шта је имала. Бања Лука је имала, рецимо, Чајавец. Сад тек кад га нема видимо колики је то гигант био. Па њега нису успјели до краја очерупати ни за двадесетак година и то без обзира што се радило о искусним и надалеко познатим черупачима.

Надаље у Бања Луци има, бар по урбаној легенди седам жена, на једног мушкарца, односно седам Сњежана на једног патуљка. С обзиром на ову чињеницу, а и свега онога што имплицира из ње у Бањалуци нећете наћи, због количине и начина утрошка вишка енергије, дебелог мушкарца већ су дебели иастањени у околини, примјера ради у Дебељацима. Нормално нису сви у Дебељацима дебели као што такође нису на Туњицама сви туњави, јер на Туњицама има и много паметних.

Мазнеш неколико милиона одлежиш шест мјесеци минус викенде и ето те на Веселом бријегу да пјеваш за Ђурђевдан и чашћаваш новопридошле умјетнице, понајчешће, некад из Молдаве, а сада из поближе околине, и то с преосталом гутом након чашћавања судија и суда. Шта би друго радио на Веселом бријегу него да пјеваш и то успркос чињеници да се кроз Бања Луку, а поготово кроз Лакташе, не пјева, јер има ту много јачих пјевача који не трпе конкуренцију.

Чудо?

Бања Лука је чудо божје. Само је у Бања Луци могуђе да на Паприковцу нема паприка, на Купусишту купуса, у Чесми нема водовода... Има Врбања има, Врбас, а нема воде.. Зато, иако нисмо Индија, има индијске конопље, А с друге стране...

А с друге стране најпознатија и најскупља културна манифестација града Бања Луке је Зимско прело у селу Пискавици (што у Горњој, што у Доњој) на ком се већ традиционално пече ној као аутохтона бањалучка, да не кажем пискавичка печеница... Нојевски ћевап... Као да да у саставу Града нису Крмине него, да простите, Нојине. Да се бар окреће патак бањалучки па ајде, али ној?

Ној!

С обзиром на овакву консталацију снага слободно се може рећи да су
Бањалучки нојеви забили главу у пијесак и то не на онај на Раковачким барама, него у ону савску муљику, да не кажем живо блато.
Бања Луку краси и Инцелов димњак који је одавно постао од огромног културног значаја пошто га многи сматрају спомеником свеукупној бањалучкој привреди од које је остао тек један дим. Додуше и тај дим су ових дана преузела браћа Тута Бугари. Судећи по ранијим искуствима кад није било филтера и у том преузимању ће неко попушити и то тако да ће паљевину једва угасити и онолики Врбас. Само да нам након тих Тута Бутара не остане само тута... јер много је нових налетиловића.

Бања Луку краси и то што није организовала Геј параду, а пошто су и тзв. Пицин парк такорећи преко ноћи обријали тешко и да хоће...јер нема се гдје поготово, откад је брат брату окренуо леђа.

Ах, да Бања Лука има и Борац и Борачку организацију. Стање у првом је и даље катастрофалио, а у другој и даље ћугузасто. Додуше првог покушавају да спасу лешинари, а другу би лешинари да униште. Истине ради нису то исти лешинари, као што нису исте ни двије зграде из времена бана. Зграда општине популарно названа Гламочанка и то по популацији која у њој ради и зграда Банског двора у којој се негдје од стида сакрио Дом културе...

На крају...

На крају остао још само земљотрес. Он је, бар онај озбиљнији, био 1969. године а као да се јуче тресло...
Од тог датума стао онај сат испред Боске. А може бити и сви наши сатови...

М. Б. Романов