Tako je nestvarna i pretiha ova noć. Nema
nikoga da nam kaže: Sutra, čeka te užas!
Sutra, čeka te ljubav! Lubanja puni se
strašnom svjetlošću. Požurimo, dušo,
po oružje, dok nije prsla kost od toga sjaja!

Gavrilova mater Marija ustala u rujnu zoru, osisala ovcu i sinu tuberkuloznome isplela pistolj: nek se nadje u hladnome sarajevskom junu. Evo mater spremila i kajmaka, malo se cuje, ali neka, nek se usi naviknu na buku. Pucaj sine u sina majke Ferdinada, ubij mu i rospiju Sofiju i nerođeno dijete, da nema ko da se sveti. Svakako Sofiju, predji prag, zapali Rim, budi pikador europi na biku. Svakako Sofiju: sama sebe gadjala. Ali prvo u Topcidersku sumu, vjezbaj, gadjaj bor i jelu. Smreku, smrkni celo ko dusu majcinu, natrpaj kajmaka u usi, slusaj glasno, glasnije, slusaj mater, da ne cujes kako Sofija vristi za svojim cedom. Ubij Franju, upucaj ga sad, upucaj ga sad. Neka latinska cuprija ponese ime naše, nek ti se stope utisnu u sarajevski asfalt, neka te slave ko Purisu, ko Osvalda. Svakako ti valja mrijeti: jal tuberkuloza, jal Austrija, evo majka isplela lijeka protiv potonjeg. Ubij sine, ubij i popij otrov, mada djelovati neće jer te majka tvoja već otrovala. Udji u istoriju zarad geografije, udji u celiju zarad ubistva i crkni u njoj ko pas, jer drugo zasluzio nisi.

ići ćeš ti meni u haag.

Факат пети – Љубав. Значи, без обзира што ти је брат друге партије, што се не слажеш с њим ко би требао да влада у наредне двије или четири године, што се на Слави или рођендану редовно посвађате на крв и нож кад год се дохватите политике, што се неприлично вријеђате помињући један другом исту мајку, истог оца, ђеда и бабу, он је, ипак, твој брат. Сваки човјек је наш брат. Рођени или даљи рођак, није толико битно, на крају баладе. Јесте он из друге партије, народа или села, али није камен, но чоек (а и камену смо нешто у роду, као и међеду). Људи смо. Родила нас је иста мајка, исти смо род. Морамо да се волимо и да, кад год можемо, помислимо како је оном другом, да се ставимо у његову кожу, да размислимо зашто он тако мисли и размишља, откуд њему такав и такав став, како ли је њему кад ноћу легне па се окреће; је ли му исто као и мени, да ли се и он боји, да ли му је жао што се свађамо, што нема мира међу народима; има ли и он дјецу и боји ли се и он за њихову будућност. Морамо тако и да мислимо и о нашим комшијама из другог Ентитета – зашто тако мисле као што мисле; да се, бар на трен, ставимо у њихову позицију, да схватимо шта су њихови мотиви да мисле на тај начин и шта њих тјера против нас, против нашег мишљења и става. На крају, увијек треба поштовати непријатеља. Увијек треба вољети човјека преко пута себе, гледао га ти преко гласачког листића, преко нишана или у очи. Брат ти је.

Nikola Pejakovic