Pa sam si i dao odgovor, kako za koga i kako kad:) Ali ne slazem se da je bez stresa ako sudbina bira nas. Onda uglavnom je ono kukanje „pa sto bas ja??!” i tako to. Čak rekla bih da je to veci stres, jer se osecas nemocno da bilo šta promenis. Mislim da je pomesano sve to...dogadjaju se stvari i koje bismo hteli i koje ne,van naše kontrole, kako ti zapadne, a ako ćeš reagovati i rešiti, to je već na tebi. Uglavnom. Osim situacija koje ne ostavljaju mnogo izbora, ili ostavljaju one izbore gde si primoran da biras od dva zla manje.

Dusa ili svest, emocije i inteligencija, razum. Razum zaustavlja, inteligencija objašnjava a emocije „osecaju,” salju informaciju do mozga. Sve je licni dozivljaj. Duh i telo zajedno funkcionisu. Ne mogu jedno bez drugog. Dusa je možda i izmišljen pojam. Razumem je kao frekvenciju. Trazi evoluciju i napredak. Dusa putuje, nije fiksna. Mozak je masina koja registruje i obradjuje informacije.

Uhhh, ne znam... Ja sto manje jedem, sve mi se manje jede. Šta ćemo sad?:)

Ja sam dosta skepticna po pitanju kontrole koju mi imamo . Po meni, geni u kombinaciji sa ranim decijim iskustvima u velikoj meri određuju neciju „sudbinu”. Mi smo ono sto su nasi roditelji/staratelji i ono šta smo oko sebe gledali u uzrastu kada smo formirali mentalne f-je i osecanja. Osim toga, svi smo smo toliko međusobno povezani i u svakodnevnom zivotu akcije i reakcije se desavaju jako brzo. Može se desiti da nešto što se kasnije pokaze kao pecat sudbine u trenutku kada ga stvaramo prođe maltene neopazeno ili bez predstave o tome koliki će značaj kasnije imati. Osim toga, postoji i kolektivna sudbina (ratovi, velike prirodne nepogode) za koju čak i ako odbacimo upliv vise sile i dalje ostaje coveka nemogućnost kontrole situacije.

Ovo ne znači da mislim da covek nema nikakvu kontrolu. Sazrevanje je važan regulator sopstvene sudbine (ok, ja nisam stroga prema našim greškama pa moram da dodam - uz veliki licni napor i odricanja:)). Vezano za to mislim da u svačijem zivotu postoji par vaznih situacija u kojima nam bude dato, maglovito, da osetimo da li treba ili ne treba da krenemo nekim putem. Drugim rečima, da osetimo „sudbinu”. I odluka koju tada donesemo možda je u pravom smislu slobodna volja. Mislim da upravo odluke u kojima je postojala svesnost o oba puta budu one koje su vezane za lanac možda najvaznih zivotnih lekcija i dobrih i loših posledica istih. Ovo je, doduse, malo diskutabilno posto ja i dalje ne verujem da mi ikada jasno vidimo oba puta.

Ljudi se često busaju u grudi slobodnom voljom. Ja je se iskreno nekada pribojavam. Ako smo nešto osetili u dnu stomaka, u sekundi koja je proletela kroz glavu ili srce i ako smo opet izabrali nešto drugo jer je bilo lakse/brze/vise u skladu sa našim tipicnim reagovanjem , koga ćemo kasnije da krivimo? Neznanje koje je od svih nas toliko puta dobilo udarac u glavu tipa – eh, ja bih sve drugacije samo da sam znao/la – je nekada nas najveci saveznik i prijatelj u prevazilazenju posledica pogresno donesenih odluka. :)

POGREŠNA ODLUKA - ZADNJA ŠANSA ?

Ako možeš preformulisi pitanje. Hvala :)

A da li je nešto pogresna odluka ili samo jedan kamen na putu to će vreme reci. Vreme je gospodar.

Ovo moje zadnje je za Radicu:)

Radice, potpuno se slazem se da bolest i siromastvo ujedinjene teske za coveka. Ali me zanima zašto mislis da se pogresne odluke ne mogu ispraviti i da ne postoji druga sansa?

BITNOST ?
ljudi kojima sam ja nebitna su toliko nebitni da je apsolutno nebitno ako oni za nekog misle da je nebitan...

Pitamo se:
Šta je sudbina, a šta je ono sto sami biramo ???