Posmatra pa osmatra, a onda tek dobija hrabrost i da smatra...i to mu je k’o mantra. Bez toga ne može da se pomeri, a da prvo ne odmeri i tek se, shodno meri, pomeri. Jer su mu oduvek govorili: Ispeci pa reci, izmeri pa seci...a ne valja to govoriti deci. Jer se onda deca plaše da priđu i reci, jer onda je posmatrati valja - dok se valja, odmeriti, premeriti...pa dok se druga deca kupaju, ova glavu lupaju, druge korene čupaju...a nikad se ne okupaju. Jer – iz naučenoga je jasno: „na svetu je sve opasno, ako ne razmišljaš posle bude kasno i džabe ti je bilo slasno, kad nayebeš masno”
I onda se život napuni straha, od puščanog praha, od mraka, od braka – opasna je svaka... A strah onda opseda, izjeda i razjeda...živeti neda. Takav se život ne živi, već se od jeda jedva i gleda – dok se ne sudare glava i greda. Jer uzalud si merio, uzalud pekao, a nije ti niko rekao da ćeš zbunjeno mucati, kad srce ti stane glasno kucati – kad ono se javi, džabe si po glavi motao račune, jer srce računati ne ume, pa noge ti čvrste dođu k’o od gume. I k’o da slede neku svoju volju, nađu putanju bolju nego što si hteo – dok se nisi smeo. A tek tako smeten, srcem pometen i vođen bićeš stvarno rođen. Uroni ti u život i njegove greške - najlepše je kada se tamo krene peške...tiho, polako, a to ume svako.
I ne daj da te guše, da ti snove ruše, da ti neko preplašen na potiljku puše...a njihove strahove i sve čeg’ se boje neka žive sami, a ti živi svoje!