Дискусије : Романтични кутак

Коментар
U tudjini..
Duhovitaxx
25. октобар 2010. у 02.55
DOBRO JITRO.
Gledam ljude. Prolaze ulicom. Neki ležernim, nemarnim hodom, bez
misli, odbijajući da prihvate suštu realnost. Drugi, ’pak, u žurbi, sa ili bez
cilja, prepunih glava raznim materijalnim glupostima... kojoj vrsti ja
pripadam? Uhvatih sebe na tren u tom pitanju. Imam sve, a opet, nemam ništa...i nanovo taj prokleti osećaj samoće; izluđuje, ubija.

Ljudi su oko mene, zapitkuju, uvlače me u priče, drže za ruku, suludo
mašući gore-dole. Ali, niko od njih ne razume... ne. Ne shvataju da nije to ono
što mi je potrebno. Njihove uporne, savršene reči još više uvrću moje misli,
cede mi dušu. Eh, da mi je samo da nestanem. I ja i ova ulica, grad... gde pripadam... udara me nešto dok plutam
među tuđim ubeđenjima. Gde ja to pripadam...?

Proste su reči... samo trn u misli nekog usamljenog bića. Čemerni ukus kafe u ustima i nedosanjani san. Prerano prekinut. Gubim snagu za nove izazove. Nema više volje, ubijena je... Kako samo par tih trnova otpalih sa nekog divnog cveta zna da povredi, uvredi. Plašim se, neverujem više. Tište me prošli trenuci, ne daju mira sadašnjosti. Sumnja izjeda svaki deo duše. Biti il' ne biti, verovati il' ne verovati. Pitam se zašto sve mora biti tako teško. Zašto mržnja uklanja svaki trag ljubavi... Zaborav briše divne stranice, cepa one brižno čuvane slike... Proste su reči, samo trn u misli usamljenog bića...

~Prekomerni ponos oznaka je sitne duse~

I to je zivot nas.

Na raskršću puteva, starac i štap. Duga seda brada i maleni komadić kore zaostao na drvetu da podseća na ono što nekada beše. Oči, nekada sjajne od zelje, zgasle su. Vreme protiče a oni stoje. Pokušavaju da zaustave voz koji nema stanice, ni početka, ni kraja.

Ako možeš... - Kipling

Ako možeš da vidiš uništeno delo svoga života

i bez jedne jedine reči da ga ponovo gradiš

i da bez uzdaha i protesta

podneseš gubitak onoga što si dugo čekao;

Ako možeš da budeš zaljubljen,

ali ne i lud od ljubavi

Ako možeš da budeš jak

a da pri tom ostaneš nežan,

da ne mrziš one koji tebe mrze,

a da se ipak boriš i da se braniš;

Ako možeš da čuješ

kako tvoje reči izvrću nevaljalci

da razdraže glupake

i da čuješ kako luda usta o tebi lažu,

a da sam ne kažeš ni jednu laž;

Ako umeš da sačuvaš dostojanstvo u slavi;

Ako možeš da budeš skroman;

Ako možeš da zadobiješ pobedu posle poraza

i te dve varke podjednako primiš;

Onda će svi kraljevi, bogovi, slava i pobeda

biti Tvoji poslušni robovi,

a što je veće od svake slave i svih kraljeva,

Bićeš Čovek, Sine moj!

-Kipling-

Sada da se zamislimo i zapitamo, koliki smo ljudi...?

~Prekomerni ponos oznaka je sitne duse~

VREME:
Kako vreme leti, svakoga dana sve više se osećam... Sećanja ostaju za nama da pišu neke rime o proživljenim snovima. Evo već je uveliko noć, a čini mi se da sam tek ustala. Mada umor čini svoje, držim se hrabro u želji da istrajem u borbi protiv sna i napisem još jednu epizodu ove, kako neki kažu, španske serije...:)))

SECANJA NA MOJ GRAD:

Lutajuci nocas nekim skrivenim ulicama svog grada ponovo se srećem sa svojim mislima.Zeleci da ih sacuvam,poslala sam ih nekada davno daleko od sebe...A vratile su se lukavo,bas kao što se vracaju ove glupe jesenje kise i kvare mi frizuru...:)

Dosta je bilo,idem da slipim:)

Ne spavam, jer san na oci ne dolazi. Muci me to što sve gubim, čini mi se i sam razum. Umorna sam, prokleta, razbijena na milion komadica... Kao da neka tudja ruka crta trag ispred mene kojim hodim. Kao da sve cesce i cesce priteze tu meku povrsinu praveci rupe u koje padam. Granje krajputasko grebe kozu, sisa krv duse smejuci mi se u lice. Bol, čini mi se, vise neosecam. Samo nekakav teret na grudima koji želi da prsne odvlaceci me sa svojim izumiranjem... A ja, još se borim, koracam uporna da stignem do nekog cilja... barem jednog. Zapitam se, dokle bre vise!? Ko to želi da me srusi, gledam u nebo i vicem; Smej se, samo se ti smej... Bes me ojacava, daje mi snagu. Dosta je bilo, brisem tu ruku i prst sto preteci gleda. JA! Ja sam svoja snaga i moc, Ja sam svoj sud i pomoć. Dosta je bilo muke i jada. Otimam trag, prostirem crvenu stazu i koracam, još upornija i jaka!
Al' u krevet:)

Dobro jutro!

Probudi se jutro
okupano rosom,
umotano krotkim mirisima
livada i suma.
Probudi se jutrom
i jedan drum
zasut prasinom i garom
sa cadjavih odzaka.
Umise me ruke
vodom samoga neba
te kretoh stazama
otkrivenim za ko zna koga.
Ne znam tačno šta mi treba
ni kada kretoh, ni od kuda...
Zaboravih i ime svoje
sto dali su mi
neki moji davni
preci i kumovi.
Probudi se jutro
i ja sa njime
po prvi put
otvaram oci...

~Prekomerni ponos oznaka je sitne duse~

Tragovi lepih secanja!

Lagani korak i krckanje pod stopalima. Taj čudan zvuk pod težinom tela
izaziva sećanja. Insenzibilan trag postepeno poprima snagu pretvarajući se u
kasidu prošlosti. Mirisi poznatih predela vratiše se iz dubine neurona u
nosnice. Blaženstvo osećaja obliva telo koje se bespomoćno predaje osećanju
lepog. Kako se čovek lako navikava na prijatnosti i uvek im se vraća u pomamnoj
žudnji za nečim što ostavi neprimetan pečat. Uzdah se otima u znak časti
prošlome. I svaki put isto, kao kakav ritual, ponavljamo slike prebirajući po mislima, svesno brišemo
loše, metamorfiziramo scene, stvarajući nešto još savršenije, jedinstveno u
svome umu. Ta igra mimikrije nosi nas u stanju polusna kroz momente opuštanja i
sjedinjavanja prošlog i sadašnjeg. Čest način za beg od stvarnosti u danima
nemira. Način ublažavanja negativih efekata i stanja depresije. Neko je rekao,
čovekovo najveće blago i prokletstvo je moć trajnog pamćenja. I pored svake
negativne strane, ono što ostane zabeleženo i uredno uknjiženo u fiokama uma,
ima preveliko značenje za svakog čoveka, jer bez tih enormnih elektro biblioteka u našim glavama ne bi bilo ni nas
samih...?
b.
Kulturom se određuje i način života članova nekog društva ili grupa u okviru društva.
Brojna su shvatanja i određivanja kulture. Postoji oko 450 definicija, što postavlja kulturu i rad u najdefinisanije oblasti. Ove definicije kulture razvrstavaju se kao: opisne, istorijske, normativne, generičke, psihološke, strukturalne i nepotpune. Sve to ukazuje na izuzetnu težinu kulturne činjenice, višeznačno iskazivanje njene suštine i punoću fenomena kulture.

Osnovno značenje reči KULTURA potiče od latinske reči cultus, u značenju, obrađivanje, gajenje, negovanje. To vodi do zaključka da je kultura sve ono što je čovek stvorio svojim radom, a u svrhu održanja, poboljšanja i napredka ljudske vrste. Taj proizvod ima cilj, svestan ili nesvestan.

Dani jeseni.
Sedim, obavjena viorima dima cigarete. Koliko sam samo puta pomislila kako bi trebalo da prekinem... Da, trebalo bi... Zašto se uopšte zamaram sa time, ne znam.
Šetala sam jutros malom stazom uz reku.
Mokro lišće nema zvuk... ne šušti, ne krcka... i ono ćuti pod kišnim jesenjim danima. Čini mi se kao da se plaši mraza i tišinom se brani. Pravi se da nije tu...
Sva težina vazduha spustila se na zemlju. Kao nevidljiva presa steže... Suza iz oka okvasi suvi obraz. Hladan vetar je suši. Ko je njoj dozvolio da mi ga uzme... Neka, možda će mu biti bolje sa njom.
Dolazim, praveći se da ne znam... Ćutim, dok koža buni svaku dlaku na mom telu, praveći bodljikavi štit od njihovih dodira...

Istina...
Ti mi nećeš pružiti sreću,
ni zvezde na nebu,
već svu surovu realnost
što grebe kožu
rečima oporim
i štipa za oči
gorkom jačinom istine.

Znam,
osporićeš svaku moju reč
bez osvrta na dela
što počinio si u nehatu.
Ali opet zatvaram oči
pred tamom tvoje duše
i dolazim ti pred stope
uzdignutog čela...

No,nechu,salim se...;)

ZIVOT:
Eh, da je život ono što želimo da bude ,pa opet bi bilo dosadno.
Tu smo gde jesmo, pa šta. Imai gorih stvari od okruženja koje smo usvojili ili nam je nametnuto. Mnogo smo propustili, nešto smo napravili. Nije naše da baš sve dostignemo. Zato udri brigu na veselje,imaš nas prijatele virtualne ali ipak prijatelji.

Yes,prijatelji su tu,tu na delu..pa makar i virtuelni..prijatelji su naše drugo „ja”? Ko nema prijatelje,nije treb'o ni da živi...

Gledala sam neke fotografije koje su me bacile u nekakvu vrstu agonije, koja, srećom, nije dugo trajala...
A pogled napred, pruža se sve do snegom pokrivenih planinskih vrhova,mog rodnog zavichaja...Oj,tudino GORKA li si...:(

Lepo pozdravce...za sve ljude meni slične...

Ne smeta mi sto sanjam na engleskom,ali me nerviraju...?

U snu i na javi.
Placem, sada, skrivena od tudjih pogleda... Sutra, meni tako važan dan, a ja se osvrcem godinama unazad... Ne znam kako, ali neko mi je darivao tu moc da osecam, predosecam... ne volim je... sada znam da osuđena sam na vecitu borbu sa sudbinom protiv koje ne mogu...NE MOGU.
...Slomljena krila...miris smrti...

Sapleo se u mojoj kosi;
zamrsio se i upetljao
u cupavom cvoru
bez nade za spas.
Gazim krvavo stenje,
Korov suv...
magla prekriva dim i jad...
Ptica, slomljenih krila
uplaseno gleda
moju siluetu
i upire pogled ka nebu
koje ne nudi joj spas...
Podizem je
i grejem u narucju
dok suludo udara
kljunom po mojim rukama
jer ne zna da su i
moja krila slomljena.
I opet taj isti san...

~Prekomerni ponos oznaka je sitne duse~

Good mornig;)
Kako smo danas?

Ja,ja sam?
Prazno
Pusto
Nemo...
Bez prozora
bez vrata
bez nade...
Duhovita bez početka i kraja.
Čije je ovo ništavilo?
Kako samo zaluta do mojih vrata
rušeći nebo moga sveta...
Ko mu dozvoli da me tako boli...
Gospodine,
jeste li Vi izgubili
svoje Ništavilo...
Znate, kod mene je jedno,
tuđe,
nemirno,
bučno...
Ne treba mi,
ne želim ga...
a ono je ipak tu,
smara i umara.
Pusti me,
kažem mu,
ostavi koju kap nade
u ovoj nekadašnjoj oazi ,
odlazi...
Ne sluša
a ja sam tako sama
prazna
pusta
nema...
*****
Možda su moji snovi suviše jaki i veliki da bi bili deo ove stvarnosti..
a možda je i ova stvarnost samo mali delić mojih snova???
-------->

pcelicaM
25. октобар 2010. у 04.57
Divno!

Hvala ti sto delis sa nama ove divne pricice...
_Srna
(ponovo na SC-u ?!)
25. октобар 2010. у 05.03
Duhovita misa li ti tvoga, rasplaka me...

Eh šta samoca uradi od coveka...

Nego, virutelni prijatelji...Da nije bilo njih ne bih prezivela te „godine koje su pojeli skakavci”...

LJubi te Srna.
Duhovitaxx
25. октобар 2010. у 06.49
Još jednom dobar dan.
Hvala na poseti,chitanju,hvala;)

Razmišljam...

Ulažite u stomak! To ulaganje daje brze i vidljive rezultate. Ulaganje u glavu je dugotrajno i neizvesno:)


Nekad je ...eno teško za shvatit, koliko je malo potrebno da se uruši 99% onoga što imamo...

A kad se to dogodi utapamo tugu u alkoholu i tabletama,
gutamo slike, jer je teško živet od uspomenama.
Uspomene ne lažu, i upravo je to problem kod velike večine ljudi.
Navikli smo slušati laži, stvarati ...eno lepo i prividno okružje u svom životu.
A kad tog okružja nestane, dolazi do potpunog kraha.
U ljudskoj naravi je s...ati, sve što se s...ati i može.
Najgore stvar se dogadja, kad te s...u ljudi koje misliš da poznaš, u najgorem mogućem trenutku.

Takvi ožiljci ostaju duboko urezani u svest, bez mogućnosti oporavka.
Trud i želja da se zaboravi, ličnost koja se tome protivi,
pa preostaje život u prošlosti.
...eno kako se mnogo toga krije u ljudima.
Svi smo mi dvolični, trolični, stolični.
Moral je postao mit. Laž samo uobičajeno sredstvo.
Poverenje?
Nemojte me nasmijavati.
Iz vlastite kože se ne može pobeći, sve je manje ljudi koji pokušavaju promeniti svet.
Smak sveta je počeo još davno, samo nije kao u filmovima brz,
već ide ...eno polako.
Droga, česta, alkohol...
Po nekima sam možda još jedan ...eni paranoik.
Ali, koliko mi se čini vrata se zatvaraju, a zidovi postaju sve deblji.
I padamo zbog straha, nema rešenja, pa tražimo svoja.
Sve teže je pronaći sebe. Previše pritiska, previše.
Ulice su tempirana bomba. Samo je pitanje kad će nezadovoljstvo eksplodirati.
Sve više cene i sve niži standard, samo to ubrzavaju...
*****
Želela sam danas napisat nešto sasvim drugo, nešto lagano... ...en ti sudbinu i život i sve... I onda kad mi kažu da ima Boga...?

~Prekomerni ponos oznaka je sitne duse~

NEOSTVARENI SNOVI!

Možda se nikada nećemo sresti i jedno,drugom puziti ruku.
Svesna sam svoje nesrece,bola,neostvarenih snova,
a ipak i dalje isto osecam,
a dalje želim tvoja pisma,
tvoje fotografije.
Možda nikada nećemo biti zajedno,
ići zagrljeni,
možda nikada neću osetiti tvoj dodir,
cuti tvoje reci,tvoj sapat
i možda se nikad neće ostvariti moji snovi
ma koliko ja to zelela.
Moja masta će lebdeti negde daleko
i ja ću te voleti,
iako možda nikada nećemo biti u istom gradu.
Ipak,naše nebo je isto...
A kada budem ugledala zvezdu padalicu,
pomislicu da je i ti vidis
i da ćemo je jednom,
možda,gledati zajedno.
VOLIM TE.

~Prekomerni ponos oznaka je sitne duse~

Hodaj...
Jednog će dana, sva nasa pitanja pronaći odgovore,
a koraci biti sve blizi mostu koji moramo preci...

Sebi uspavanoj...

Ovako usnuloj
na travi vlažnoj
od sinoćnje kiše
kojoj sam dopustila
da sapere jučerašnji dan
i lice uprljano zemljom
poželela sam ti stati u oko.

Ali ja, obična zvezda
obični uzdah kad se želja ne ispuni
ne mogu ni sići do čoveka,
koji umesto mene
u zagrljaj primi kišu.

(Duhovita.opps (Venera:)
Sklupčana
Bosa
i golih grudi
golih ruku
golog vrata.
Ali to ne pripada meni
pripada Svemiru
pripada Njoj)

Ali ja, obična svetlost
koja grli tvoje telo
ali nemam osećaja...iako sam osecajna:)
da dodirujem.
osećaj...
kad muškarac
prelazi dlanom
lagano
dojku voljene.

Ali ja, obična tišina
najveći sagovornik
a uvek zatočena
u nečije jadikovanje
nemam osećaj
da te grlim
tako samu
u ovom trenu,
kako bi žena grilila ženu
i utisnula najnježniji poljubac.

Ali ja, obična noć
zaljubljena u Zemlju
zaljubljena u ljude
zaljubljena u more
jer rekoše da je kao nebo
koje nikad ne videh
i nemam pravo drhtati
nad tvojim čelom
i nemam pravo biti žena.
No!


white_swan
(ღ♥♡♥á�)
25. октобар 2010. у 10.48
Ne možeš da nemas ništa, pa pogledaj šta imaš kad pišes, ono osnovno iz duse imaš pa taman bila u tudjini...A sad razumijem ako nije neko bar iz familije s tobom, tad ne znam šta bi ti mogla reci.
PlaninskiVetar
25. октобар 2010. у 12.21
Ako (prevod Ivo Andric)
Ako možeš da sačuvaš razum kad ga oko tebe
Gube i osuđuju te;
Ako možeš da sačuvaš veru u sebe kad sumnjaju u tebe,
Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju;
Ako možeš da čekaš a da se ne zamaraš čekajući,
Ili da budeš žrtva laži a da sam ne upadneš u laž,
Ili da te mrze a da sam ne daš maha mržnji;
I da ne izgledaš u očima sveta suviše dobar ni tvoje reči suviše mudre;

Ako možeš da sanjaš a da tvoji snovi ne vladaju tobom ,
Ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu (sebi) cilj
Ako možeš da pogledaš u oči Pobedi ili Porazu
I da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž;
Ako možeš da podneseš da čuješ istinu koju si izrekao
Izopačenu od podlaca u zamku za budale,
Ako možeš da gledaš tvoje životno delo srušeno u prah,
I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom;

Ako možeš da sabereš sve što imaš
I jednim zamahom staviš sve na kocku,
Izgubiš, i ponovo počneš da stičeš
I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;
Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile
Da te služe još dugo, iako su te već odavno izdali
I da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više
Do volje koja im govori: „Istraj!”

Ako možeš da se pomešaš sa gomilom a da sačuvaš svoju čast;
Ili da opštiš sa kraljevima i da ostaneš skroman;
Ako te najzad niko, ni prijatelj ni neprijatelj ne može da uvredi;
Ako svi ljudi računaju na tebe ali ne preterano;
Ako možeš da ispuniš minut koji ne prašta
Sa šezdeset skupocenih sekunda,
Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu,
I što je mnogo više, tada ćeš biti veliki Čovek, sine moj.
SrboPeuljanac
(Sanjar)
25. октобар 2010. у 19.05
VJEČITI PUTNIK

„ Gdje li je onaj moj vječiti putnik? Koji samo ponekad dođe, donese sa sobom slap duginih boja iza tmurnih oblaka… Uveliča i uljepša ove tmurne dane sa svojim čudnim pričama i ulije sigurnost u ova hladna srca. Kuda li sada putuje ?”

Ovako me se sestra zaželjela u pismu koje primih od nje neki dan.
Stvarno, kuda putujem?

Davno je počelo puteševstvije kada su se stari i stara odlučili vratiti kući iz Njemačke gdje su se upoznali i mene rodili. Par godina mira i sreće, uz povremena putovanja koja su tada bila iz čistog zadovoljstva a ne moranja, a onda je nastupila opšta ludnica koja me najprije istjera iz kuće, pa grada, pa Krajine, pa na kraju potpuno iz zemlje koju sam neizmjerno volio.

Dodjoh na Zapad, kao i mnogi „ trbuhom za kruhom ”.

Proputovah preko mora, planina, prođoh kontinente, gradove sam mjenjao kao čarape, stanovao sam u nebrojeno mnogo ulica ali sam samo jednoj zapamtio ime:
Kninski put bb

A koliko ljudi sam upoznao da ne pričam. Samo mi se čini da kad god sam nekog upoznao i zavolio, neka nevidljiva Sila me je tjerala da zbog ovog ili onog razloga opet otputujem.
Gledam sada svoga komšiju Kanađanina, ide ulicom do svoje nove Toyote, ali mi se čini da je, iako mlad, sav nešto pogrbljen i zabrinut i nehotice ga usporedim sa deda Savom koji je i sa 80 godina ponosno nekad prolazio našim ulicama i veselo zviždukao.
Gledam nebodere ovog velegrada, prolazim pored čuvenog „ Skydoma”, kanadske
„ nebeske kuće ” i uspoređujem ga , sa mada skromnim, ali ipak neuporedivo ljepšim zgradama moga malog grada podno Dinare.
Stavljam ruke u džepove, ćuteći idem niz ulicu, a tako bih rado s nekim svratio na kafu, nekome rekao „Zdravo”, ali nikoga ne poznajem, a i svi nekuda žure, nemaju vremena ni za sebe a kamoli za mene…

Da li mi je bolje? Ne znam. Sumnjam. Ma ko je uopšte više siguran u bilo šta. Samo znam da ništa ne znam.

I kada mi dosadi takvo stanje, spakujem se i otputujem ponovo negdje, nadajući se boljem.
Poslu ? Parama ? Ljudima ? Ne znam.
Gledam u svoje cipele koje su prošle milione kilometara i pitam se koliko još trebaju proputovati da nađem duši mira.

Ili ga možda nikad više neću ni naći, pa makar vječito putovao...

(2002)

Duhovitaxx
26. октобар 2010. у 11.54
Ide pozdrav za Srbu.Kako su Princeze,imal možda koji Pric bre?

Srbo...
Varljivo je sve!
Pogledam unazad. U prošlost. Radost. Bol. Nedefinisanost. I borba. Usamljenost, Pretrpanost.
Ali na prvom mestu radost. Bolni trenutci, ostaju samo bledi trag .. znaš da je bol postojala, ali to je to, samo saznanje. Lepe uspomene koje imam, i sada mogu da mi izazovu čežnju sa tim danima, i mogu da mi izmame osmeh na lice, ili neki slatki uzdah.
Ljudsko pamćenje je zaista čarobno. Pitam se na kom principu neke stvari zaboravljamo, ponekad bitne, a one sitnice, nama nebitne, znamo da se sećamo celi život...?
Varljivo je sve.
I ponavljam, ne žalim ni za čim. Ni zbog čega što sam preživela, ni zbog čega što sam uradila.
Moje greške i ispravne stvarne, moje pobede i moji porazi, to je ono što sačinjava mene.
To je život, udžbenik života iz kog učim kakva da budem i kako da se ponašam.
Padala sam, i ustajala jača.
Razočaravala se da bih naučila da cenim prave osobe.
Zavaravala se, da bih naučila pravilne kvalitete.
Volela do jedne mere, da bih mogla da zavolim još jače.
Patila, da bih naučila da cenim sreću i ono što imam.
Nekada prije, znala sam da mislim da sam kao vlast trave koju i najmanji povetarac povije kako želi, i sada kada razmišljam hladnom glavom, vidim koliko sam grešila. Bila sam jaka. Još uvek sam jaka i,blesava.
Mogu da pišem kako se loše osecam, ali mogu da sav bol i tugu ostavim iza sebe, i nabacim osmeh od srca, realan i iskren. Nekad pre, znala sam misliti da me moje 'zabacivanje' stvari čini kukavicom. Ali sada vidim da sam i tu grešila. Za to je potrebna jačina. Ostaviti nešto na stranu, ostaviti vremenu da ga izbledi. Jer na kraju, vreme je uvek naša jedina šansa da nešto prebolimo, ono zna kako da sve izbledi. Izborila sam se. I srećna sam sada tu gde jesam.
Znam da ću opet da pravim greške, to je normalno, čovek sam, ali isto tako znam da ću svaki put biti spremnija da se nosim sa njima.
Pitali su me zašto imam vezu na daljinu. Govorili su mi da je to gubljenje vremena, i da to ne može da uspe, pogotovo ne sa mojim planovima . Rekli su mi da je to osuđeno na propast.
Da ću da patim, i da sa tom vezom ništa ne postižem. Sa jedne strane, svesna sam bila koliko su ispravni i uverljivi njihovi argumenti. Sa druge strane, apsolutno mi nisu bili bitni.
Upoznala sam osobu koja vredi, nekoga koga mogu da zavolim i za koga znam da mi neće učiniti namjerno nešto loše. Da li sam trebala da ispustim nešto vredno jer nas dele dve- tri granice...?
Da li je to što znam da možda nećemo uspeti, razlog da prekinem to iako niko ne zna šta nosi budućnost...?
Ko može da garantuje da nećemo izdržati...? Ko zna šta je život uopšte pripremio za mene...? To je previše kombinacija, i ja ne želim da mislim toliko o proslosti.
Živim u ovom trenutku, i u ovom trenutku ja sam srećna, izuzetno srećna. I zahvaljujem Bogu na takvoj sudbini u mom životu, i gledajući sve, ja ne mogu da zažalim ni zbog toga, iako bi moglo da boli jednom u budućnosti.E,kasno je za sve!!!!

Pozzz Serbendo.
boneida
(andjeo)
26. октобар 2010. у 20.06
Lepo osvezenje na SC, lepo , lepo...
Duhovitaxx
28. октобар 2010. у 00.00
Pricam sebi. Kome još mogu verovati?

Pesma... nocas mirise na uspomene!
Recite mu tako ako pita za mene.

Pre svitanja imam još par pitanja.
Kad smo mala deca, govore nam kako treba prati zube. Kako ne smemo razgovarati sa strancima. Kako je previse cokolade stetno za nas. Da moramo paziti kako vozimo bicikl. Da se sklonimo kada naidje auto.
Da zakopcamo zadnje dugme na jakni da se ne prehladimo. Da ne pijemo sok iz firizidera. Da je mama najlepsa i da je tata najjači.
Kad smo tinejdzeri, govore nam kako se ne smeemo druziti sa takvim i takvim. Izostanci iz skole su znak da se drogiramo. Cigarete izazivaju rak pluca. Nećeš dobiti pare, kupit ćeš alkohol.
Uci.
Šta cekas ? Tvoja prijateljica ima cudnu kosu. Neću da te vidim s njom. Govore nam da pazimo na ishranu jer imamo osetljivu kozu. Da se sve može rešiti razgovorom. Da ćemo jednog dana imati svoje auto. Da nas ceka divna buducnost.

Tu negdje oko devetnaeste prestanu s tim. Misleci, odrasli su.
Eh, sad da ja vas pitam nešto.

Kako da ja znam šta je najbolje za mene ?
Kako da pronadjem dokaz da ljudima treba verovati?
Kako da se opustim?
Kako da zaboravim?
Kako da odvojim važno od nevažnog?
Kako da se kontrolisem ?
Kako da ... živim ?

Zabrljala sam. Ovaj put možda i ozbiljno. Kad bih na POLICI mogla da pronadjem neku knjigu Upustva za zivot ili Prirucnik za sreću.

Prvi put u zivotu trebam SKUPITI M*DA, biti iskrena i fair enough i reci istinu. Reci kako stvari stoje.

I da pobedi ljubav.

Ali, ja evo još i dok ovaj post pišem, smišljam kako da se izvucem i da ja prođem dobro. I čitav zivot to radim : provlacim se. Idem laksim putem za sebe. Okrivljujem druge.
Ali, ovaj put, previse toga stavljam na kocku.

Nekada sam mogla izgubiti simpatiju zbog svoje umišljenosti i neiskrenosti.
Danas bih mogla izgubiti ono nešto.

I pitam se, koliko puta bih ga trebala izgubiti da konacno shvatim : Glupaco, pusti sve to, i idi s njim. Pa gdje god!
Vreme je za ljubav. Krajnje, rekla bih.

Tell me what you think of it?

A i nemorate:-)

volens_nolens
(.)
28. октобар 2010. у 00.12
evo i mene iz tudjine pa ne rezem vene ko „duhovita”
Daniod
28. октобар 2010. у 06.34
Khm..., khm..., kuc, kuc... Ko nije shvatio svoje vreme taj ne živi nego bitise sanjajuci u polusnu. Moj savet, bavite se necim, slikajte, vajajte, stvarajte nešto. Pred vama je vreme koje trazi da nešto ostavite za sobom stvoreno ili će te nestajati anonimni bas kao i sto ste postojali. Uclanite se u neko sportsko udruzenje, nasmejte se nekome na ulici možda neko i prepozna nešto u vama u masi koja zuri sa vremenom da nešto stvori. Flasa do pola prazna je za pesimistu prazna a za optimistu pola PUNA. Srećno! :-)
temmida
(ekonomista)
28. октобар 2010. у 11.27
Isuvise depresivno...a ne nije to za mene...
Duhovitaxx
28. октобар 2010. у 20.34
Da,vreme i,tragovi u dusi.

Tragovi u vremenu,tragovi u snegu isto kao i oni u pesku dodju i nestanu, al'i tragovi na duši ostaju i nosimo ih dok nas ima...

abc_point
29. октобар 2010. у 03.40
I ne može drugacije, mora tako.

http://www.youtube.com/watch?v=L5XCvZU2_JI
barumba
29. октобар 2010. у 11.57
...Isuvise depresivno...a ne nije to za mene...,,, ni za mene!!! da padnes u dubiozu ))):
No-1
30. октобар 2010. у 13.34
Pozdravljam za izdvajanje teme.

Sada zurim,samo jedno numerica za ZIVOT U TUDJINI.

http://www.youtube.com/watch?v=J3apTBV-lko

Pozzz
tropical
(radnik)
30. октобар 2010. у 21.45
Pozdrav za Duhovitaxx i Srbu Peuljanca
No-1
31. октобар 2010. у 00.11
Allo Tropi bre,gde nas nadje ba;)

Veliko pozdravche.

For you u tudjini.

http://www.youtube.com/watch?v=QxDuv1tPycI&feature=player_embedded#!

Probajmo da ne živimo jednom nogom u tudjini,a drugom u domovini.Svakako,nikada nećemo zaboraviti svoju zemlju ni rodbinu koja je tamo ostala. Ovde.Nasa snažna osecanja o nasoj proslosti mogu pokrenuti mnogo pozitivne stvari u tudjini,pa čak i pomoći svojoj bivšoj zemlji i clanovima naše porodice.

Recimo.Amerika na prvi pogled izgleda kao „medeni mesec.” Ali,ima i ovo ali,ali:)

Pozzzz
minkenka
(SLUZBENIK)
31. октобар 2010. у 09.53
Bravo, bar neko da iskreno otvori srce i napise šta je to u njemu ostalo nakon te tudjine.
Amerika ili neka druga zemlja,isto je za sve one koji znaju šta znaci biti sam, sam u srcu a u tudjini.
Depresivno?!? A kako bi bilo drugacije, da je veselo i zabano ne bi se ni naslo na ovm stranama.
No-1
31. октобар 2010. у 11.29
Dobro jutro,danas je Nedelja,al' u TUDJINI.

Trebalo je mnogo godina (I hrabrosti!?) da napišem ovaj tekst. A razlog - živimo u zemlji gde „vlada emigracija”!!! (Koja reč!!!)

Upitah mog poznanika,„prijatelja”.
- Koji su sada nasi „neprijatelji”?. On brzo promeni temu.

Eto, i ja sada ne znam da objasnim ko je „narod” a ko je ta „emigracija” (mada živim ovde,čini mi se 100 i kusur godina). A znao sam to, sve do 1989-te. Sve je tada bilo jasno, kao u onom filmu sa Prletom I Tihim. Naime, te kobne godine sam „ateririrao” u TUDJINU i tada se sve pobrkalo...

Najpre su nas naučili da više nismo Jugosloveni!

Onda su nam pokazali šta će doneti „budućnost” - raspad države! Naime, ovde su sve etničke grupe već imale svoje crkve i domove. Nisu sarađivale. Ma kakvi – nisu želeli da znaju jedni za druge!

- Ali mi ovde se volimo!
Kažu - Budite strpljivi!

Pitam se,do kada ?

kempes
(samo medo)
31. октобар 2010. у 12.09
U netudjini

Gledam ljude. Prolaze ulicom. Neki lezernim, nemarnim hodom, bez
misli, odbijajuci da prihvate sustu realnost. Drugi nervozno cekaju autobus, mali djecarac pita mamu kada će autobus doći, mama kaže sad će ciko vozac dovesti autobus, strpi se sine... nakon par minuta mali opet pita mama kada će doći autobus, sada već kasne u skolu a ona na posao, mama kaže ma sad će doći samo da ciko ofarba autobus.. policajac koji stoji pored i slusa, nervozno odbrusi „e sad su ga nasli farbati, u pm”... autobus konacno dolazi, ali ne otvara vrata, odlazi kod dispecera i vracajuci se u vozilo dobaci nervoznim putznicima „zao mi je, idem u garazu”... nakon pola sata dolazi drugi autobus, ali ovaj ide na drugoj liniji, dvadesetak metara uz ulicu druga gomila nervoznih putnika je sretna, ali opak neće svi uspjeti uci u vozilo...

Ljudi su oko mene, zapitkuju, uvlace me u price, drže za ruku, suludo
masuci gore-dole. Ali, niko od njih ne razumije, ja samo želim uci u ebeni autobus. Koji na kraju nije ni dosao.. pukla guma, kažu.

Proste su rijeci, nebi ih ponavljao zbog maloljetnih citatelja.

Na raskrscu puteva starac i stap, odlazi u dom zdravlja, tamo mu kažu ne gospodine, vi pripadate drugoj opstini... teskim hodom, sijede brade, odlazi u drugi dom zdravlja, već je 11 sati, na recepciji sestra mu kaže nemate uputnicu, morate kod vaseg doktora po uputnicu, a ionako knjizice primamo do pola jedanest, sada nam je pauza, znate, i mi smo ljudi, ne znam sto ovi stari i dolaze doktoru kaže vise za sebe... i lelujavim hodom odlazi u sestrinsku sobu na pola kile bureka i jogurt sa manje masnoce, kažu dobar je za mrsanje..

Kipling, burazeru, da vidis kakav burek prave kod nas u netudjini
i mrtva usta bi ga jela

Dani jeseni

Kupio sam med na sajmu meda i pcelarstva... kod kuce sam shvatio da su mi prodali usecereni sirup... proste rijeci, nebi ih ponavljao... ali dobro, moglo je i gore biti, u ratu se pod litar ulja prodavala flasa u koju se neko izmokrio.. zuto ko zuto

Duhovitaxx
31. октобар 2010. у 12.55
Medo,hvala sto me nasmeja u ovo tmurno jutro u tudjini:)))

Nasha sechanja
Moje sechanje..

Ostala je stara slika iz detinjstva,i mala sveska sa tvojim imenom.Ostalo je sechanje na zapaljenu prvu cigaretu,i znanjem da volim te najviše na svetu,ostao si ti bez mene.

Sve sto je proslost ne može da se vrati;
Može da se seca i zauvek pati.
Ali zato treba zaboraviti tugu;
Posvetiti se zivotu i naći ljubav drugu.
Možda je teško.teško posle svega;
Naci novog druga,zaboravit njega.
Možda je lako,lako posle tuge;
Naci novu ljubav zaboravit druge ?

I šta ima vrednije od slike stare,da pitam se za šta služe pare,jer one su samo za tugu.
Zima u tom gradu je prelepa bila,tad imali bi mi krila,jer mislili smo da letimo na snegu.I pravili smo nesta sto, što se slicura zvalo,to veliku brzinu na snegu bi nam dalo,tad krali smo gajbe za to.
-Ne ocekujem da shvatite reci ove,ali bar znam da to je moje,pa makar i to tuga bila...

A, secanja... kuce od kartona, svaka soba u beharu i ruzama, zabijenim u flasama mirinde ili kole, po koja sedalica ili rutica... obavezna prodavnica sa kasom, izvrnutom bombonjerom iz Krasa i još jednom izvrnutom kutijom sa uredno poredanim fisecima tresanja, kestenja, koscela - ovisno o godisnjem dobu... kartonska kutija sa kanapom za koji se vukla, a u njoj, po koje dete ili lutkica ili cuko, a ponekad i najnovija „roba” :)

Valjda smo bili generacija „kartonskih kutija”, tek sada razmišljam o kreativnosti, šta se sve znalo napraviti od ove ambalaze..

Nego,kreni mo dalje sa dechiJim nestaslucima..ipak je to bio zivot,gledam ove amere jadne,ne znaš ko ti komsija,a ni deteta vani da se poigra.
*****
tuga...

Ima li još nekog naroda koji toliko zali i pati za zavicajem?? od kad znam za sebe okruzena sam svakodnevno pesmama o zavicaju...vecito je toga bilo...tuga za zavicajem u selu,pa oni sto odose u inostranstvo--zale za zavicajem...najveca zavicajna tuga opevana pesmama za zavicaj je od nesretnih progranih iz svog zavicaja...ovih tuznih pesama je sve vise...valjda zato što Srbija,korvatska,Bosna ima u evropi najviše izbeglica...gane li i vas nekad sadrzaj neke zavicajne pesme iako niste prognani i proterani sa svoih ognjista???

Neki kažu,svi vi kukate za zavichajem,a niko se od vas ne vraca...
Pitam se,gde da se vrati prognan chovek sa svoga ognjesta>>>? .
kacak
(moler)
31. октобар 2010. у 15.33
Moj život u inostranstvu
Oktobar fest

Živeli smo u uređenju u kome su sveci bili u dubokoj ilegali. Razumeli su se u to „komiti”,jer su negdar i sami bili u ilegali. Pogledajte od 1918. naovamo i revolucionarne psovke? Kako su davno ubili boga u meni, ipak mi je ostao jedan svetac. Onaj što krsti vino! Oktober fest! Tamo mnogi odlaze da budu viđeni, a ja da budem „vinjen”.

Kad magarcu ponudite vodu i vino, on će se odlučiti za vodu. Zašto? Pa zato što je magarac.

Severni narodi imaju nacionalni ep, koji u dvesto stihova opisuje stvaranje sveta. Pivu je tu posvećeno 400 stihova.

Kad čitam štampu između redaka, saznajem da je zakon posebno rigidan prema pivopijama tokom Oktober festa. Licemerja nikad dosta. Sav zakon se zasniva na tome!

Minodora
(kustos)
31. октобар 2010. у 15.51
Recimo da je otišla iz grada
u nepredvidivu večer
i da su joj zameli puti.

Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su izčilile sa kože.

Recimo da je odlučila da je
ne prepoznaju moje žene,
da ima srce nevidivo.
Samo da nije mrtva,
samo da diše.

Tačka na kraju priče mala je
kao srce.

Stavljena je lakim potezom,
ali još pulsira,
još se otima svetlu.

Pero Zubac
Minodora
(kustos)
31. октобар 2010. у 15.53
Recimo da je odlučila da je
ne prepoznaju moje žene,
...
Minodora
(kustos)
31. октобар 2010. у 15.55
...моје зене...
komsinica2
(Mama)
31. октобар 2010. у 16.11
Jako depresivno i mislim da je pogresno razmišljati na taj način. Samoca i nesreca ove vrste moguća je i tamo i ovdje. Familija je ono sto od bilo kojeg mjesta napravi dom - moj je dom tamo gdje su mi muž i djeca. A bez familije svuda si sam i kuca ti je prazna i tusta i u najrođenijem gradu. Ne treba zivjeti u proslosti i kriviti ratove i „tudjinu” nego naći nacina da se zivot osmisli. To je lakse reci nego učiniti naravno... Moja djeca su sad bitnija od mene i moje lične uspoemene iz djetinjstva su potisnute ovim novim momentima sreće i veselja, smijeha i radosti koje mi oni donose svaki dan. Kada dodjem kuci radujem se njoj jer su oni tu, tu su naše uspomene i sve ono sto meni vrijedi. Svijet oko mene je nebitan, dali kažu „good morning” ili „dobro jutro” ili „djes' ba'”, sasvim mi je svejedno. Najbitnije mi je šta mi moja familija u mojoj kuci kaže, i STA KAžE, a ne na kom jeziku. Kakva crna nostalgija kad me svako jutro budi topot malih stopala koja trce ka mome krevetu, veliki kez na licu i poljupci i zagrljaji koji slijede. Gledam plodove svog najveceg i najtezeg rada kako rastu srećni i zadovoljni i to ostvarenje roditeljsko ne može se mjeriti ni sa kojim drugim.

Duhovitaxx
31. октобар 2010. у 16.13
Minodora;)

________________Moje žene:)))

POSLEDNJI ČAS

Grobovi predaka usnuli ćute,
Dok ponor se otvara u zlobnome času,
Humke njihove kao da slute,
Šta se to krije u njihovom glasu?

Daleko Sunce oganj nam sprema,
Dok prži nebo vatrom svoje moći,
I gleda zemlju koja ljudi nema,
Hoće li dani ove tmine proći?

Kao da plaču kamene rake,
Ratničke kosti tiho što leže,
Mi smo svjedoci sudbine svake,
Tonemo lagano,misli nam bježe.

Đavo nas zove putevima krvi,
Ima li spasa ljudskome rodu,
Samo je pitanje,ko će biti prvi,
Kada će snovi pasti u vodu?
komsinica2
(Mama)
31. октобар 2010. у 16.29
Neki kažu,svi vi kukate za zavichajem,a niko se od vas ne vraca...
Pitam se,gde da se vrati prognan chovek sa svoga ognjesta>>>? ..

Duhovita, ima jedna izreka „You can never go back home.” a ona vazi i za one prognane a i za one ne prognane. „Home” su uspomene iz našeg djetinjstva gledane iz djecije perspektive. Mi smo sada odrasli i ništa vise nije onako kako je bilo pa čak i ako se ništa nije promijenilo. Cinjenica je da smo se mi promijenili i stvari i ljude drugacije dozivljavamo, a pogotovu oni koji su zivjeli negdje pod uticajem druge kulture i obicaja. Ja znam da se ljutim na moju mamu jer „ne moze” da mi napravi spanac onako kago ga je pravila kad sam ja bila mala. Ali nije ona kriva, ona sigurno pravi spanac isto kao i tada samo sto sam ga ja zapamtila kao nešto „svemirsko” a zapravo on je uvijek bio sasvim običan i normalan. Ja se sjecam koliko sam uzivala i voljela bakinu pitu. Kad sam ovog ljeta tamo otisla prosto mi je pozlilo od jednog zalogaja te iste pite. Ona je plivala u ulju, a tog ulja iz djetinjstva ja se ne sjecam jer mi tada sigurno nije smetalo.
kacak
(moler)
31. октобар 2010. у 17.01
Da,da bilo pa prošlo.Bake i mame,pite i ustipci.

Zbogom Yugoslavijo...
Danas je Jugoslavija umrla. U mom srcu…
Rođen sam devedeset i prve, u januaru. Prije rata, i prije nego se Jugoslavija raspala. Ta činjenica mi igra važniju ulogu u životu. Ako je nisam zapamtio, bar sam rođen u Jugoslaviji. U tom sistemu. Vjerovatno to nije bila utopijska država, iako stariji kažu obratno. Mi mlađi osjećamo nostalgiju za tim vremenima. Bar ja. Bar jesam. Zbog čega? Teško mi je objasniti. Drug Tito je bio jako loš čovjek po nekim pitanjima. Goli Otok naprimjer. Ljudi su ginuli bez razloga. Zbog imena, opredjeljenja. Sa Sibirom se barem znalo. Zima koja boli. Na Golom Otoku je to bila dvojaka bol. Kad je zima, reže, kad je ljeto, 40 stepeni je u hladu. Drug Tito se jako trudio da ljudima na Otoku ne bude dosadno. Ali što da večeras baš ja o tome pišem? Nema potrebe.
U mojim očima je Jugoslavija umrla. 22.juna 2010-e godine. Išao sam u Zenicu. U bolnicu. Vozom. Otpravnik vozova mi je rekao da voz polazi sa perona u 11:22. U 11:34 sam mu ...ao mater. Danas vozovi kasne. Ovo malo što ih je u pogonu. U Jugoslaviji, željeznica je bila glavni prevoz. Iz Sarajeva je linija išla čak i u Vareš. Do željezare. Danas ne. Prije su vozovi bili tačni. Danas ne.
Željezničke stanice su uvijek djelovale posebno na mene. Budem tužan. Jutros jesam. Djeluju nostalgično. Padala je kiša. Mislio sam o Jugoslaviji i vozovima. Zamišljao sam kako sjedam u voz koji ide u Beograd. U Niš. U Kragujevac, iako ne znam da li tamo ima željeznička stanica. Onda se okrenem na južnu stranu i vidim se u vozu za Ploče. Na djelić sekunde bih tamo zaista i odlutao. Onda bi me kap s okapnice koja mi klizne pravo iza vrata, vraćala tu, u Podlugove.
Bratstvo i jedinstvo. Ne znam, ali mislim da su ljudima prije bila puna usta dok su to izgovarali. I velika srca. Kažu da jesu. Jugosloven iz Pule je sjedio u kupeu sa Jugoslovenom iz Titograda… Danas je to samo fraza koju mi omladinci znamo potegnuti iz zezancije…
S lijeve strane vrata željezničke stanice je na mermernoj ploči u vrhu stojala crvena petokraka. Zvijezda. Simbolično. Ispod je pisalo:
15.876 nepismenih naučilo je na omladinskoj pruzi čitati i pisati. Oni su se na pruzi osposobili za rad. Za stvaranje. Za život. Među njima je bilo i omladinaca iz brigade koje su radile na sektoru stanice Podlugovi:
II. Beogradska studentska 2.puta udarna
XV. Beogradska 1.put udarna
III. Bitoljska 1.put udarna
VIII. Dalmatinska 1. Put udarna
VII. Kruševačka Duvanjsko-Prozorska 1.put udarna
XXVI. Kosmetska 1.put udarna
Smrt fašizmu sloboda narodu!
Na desnoj strani ista mermerna ploča. Crvena petokraka. Natpis drugačiji:
Na omladinskoj pruzi Šamac-Sarajevo izgrađeno je 17 velikih mostova u dužini od 2267 M. Na njihovoj izgradnji graditelji pruge pokazali su visok radni heroizam i upornost. Časno su odužile svoj dug narodu i omladinske radne brigade:
XIII. Istarska 4.puta udarna
XIII. Bjelovarska 3.puta udarna
VIII. Novosadska 3.puta udarna
III. Banjalučka 2.puta udarna
VII. Celjska 2.puta udarna
IV. Niška 2.puta udarna
XI. Zagrebačka okružna 2.puta udarna
Željeznička 1.put udarna
XI. Osječka
IV. Ptujska
Povezivao sam sve te gradove u sekundi. Imao sam ih tu negdje, u glavi. Kao da sam i sam hodao njima. Ali nisam razumio.. Nisam sebi mogao stvoriti predstavu tih ljudi koji zajedno borave na jednom prostoru. Musliman, katolik, pravoslavac. Omladinka, goli do pasa. Uz pjesmu. Rade. Rade i pjevaju. Tito je sigurno bio ponosan na njih. Ja ih nisam mogao zamisliti. Jedan bi psovao možda nešto islamsko, drugi katoličko, treći pravoslavno. Bili su tu. I smatrali se braćom. Ja to nisam mogao sebi predstaviti koliko god se trudio. Nakon svega, djelovalo je tako nestvarno. Tako sanjalački.
Danas… Kako napisati, a da bude realno. Danas moji vršnjaci po internetu psuju majku jedni drugima. Muhamed psuje katoličku majku Ivanu. Milovan psuje sve Tursko Ahmedu. Boris psuje sve četničko Aleksandru. Spominju se noževi, Srebrenica, Jasenovac, II svjetski rat, ovaj rat. Prijeti se. Niko ne zna o čemu se radi, ali toliko mržnje je posijano u njih. To me boli. Ponekad, kao čovjeka. Nezamislivo je da je sve isparilo tako brzo. Znam, monumentalizam. Ubijanja. Tito. Očevi nacije. Heroizam. Kanoni. Pionirska zakletva. Sva sranja. Ali, bilo je bar tog nekog osjećanja pripadnosti. Htio sam da mislim da je narod bio drugačiji. Danas mi je to postalo sasvim svejedno. Prije je iznad vrata stanice stajao natpis PODLUGOVI. Na latinici. I na čirilici. Danas je čirilični naziv prefarban. Sumnjam da je to slučajno.
Voz je napokon došao. Sad mi je bilo i svejedno. Ako mi je bilo za utjehu, bar sam putovao u novom vozu, sa kupeima. Kažu da su sad uveli voz koji ima poseban kupe za putnike iz Federacije, a poseban za one iz Republike Srpske…
Ni kondukteri nisu što su nekada bili. To je bar dobro. Dao sam mu dvije marke i rekao Dokle može jarane…
Volim vozove. Mama mi je pričala da smo s njima išli na more kad sam bio mali. Ne sjećam se. Ipak hvala mama. Bio sam na moru u vrijeme Jugoslavije. Da sam tada i bio punoljetan, ne bih morao ništa pokazivati. Jugosloven sam, ...oga… Titov mali pionir. Evo pitaj me…
Na dan kad postajem pionir, dajem obećanje: da ću marljivo učiti i raditi, poštovati roditelje i starije, i biti vjeran i iskren drug koji drži datu riječ. Da ću slijediti put najboljih pionira, cijeniti slavna djela partizana i napredne ljude svijeta koji žele slobodu i mir. Da ću voljeti svoju domovinu, njene bratske narode sve. I graditi život pun radosti i sreće.
Tada mi ova zakletva ne bi djelovala smiješno, kao sad… Jugoslavija, ili je valjala ili me neko dobro zafrkao napričajući mi svakojake gluposti.
Čitao sam Alberta Camusa. Da ubijem vrijeme. Mit o Sizifu…
O komu i o čemu, uistinu, ja mogu reći:’’Ja znam to!’’ To srce u meni mogu osjetiti, dakle ono postoji. Svijet taj mogu dotaći, dakle on postoji. Tu zastaje sve moje znanje, ostalo je konstrukcija. Jer, pokušam li doseći to ja u koje se uvjeravam, pokušam li ga odrediti i rezimirati, tada je to samo voda što protječe između mojih prstiju. Mogu nacrtati, jedno po jedno, sva lica koja ono umije poprimiti, također žestinu ili one tišine, onu veličinu ili onu niskost. Lica se, međutim ne zbrajaju. To isto moje srce bit će mi uvijek neodredivo. Između pouzdanja koje imam o svome postojanju I sadržaja koji pokušavam dati toj sigurnosti, provalija nikad neće biti zatrpana. Zanavijek ću biti tuđ samome sebi…
Jugoslavijo, imao sam tako jaku konstrukciju…
Zenica. Ne znam više ni koliko je bilo sati. Izašao sam. Opet ista slika. I ona mermerna ploča:
Drugi kolosjek omladinske pruge Šamac-Sarajevo na dionici Doboj-Zenica izgrađen je od 1.aprila do 26.novembra 1978.
24.000 brigadira i 4.000 radnika građevinskih jedinica iz cijele SFRJ ostvarili su ovaj herojski poduhvat. U znak zahvalnosti svim graditeljima za ovaj herojski podvig spomen ploču podižu brigadiri.
9.MAJ 2008.
Kad sam se vraćao, video sam kako se golub davi. Neki studensti su bacali neke slane štapiće. Nastala je jagma kao u ratu. Jedan je pohlepno uhvatio poveći komad I progutao ga odjednom. Pratio sam ga. Prvo je normalno hodao, onda je počeo trčati u krug. Pa je zastao. Pravio je čudne pokrete glavom. Naprijed-nazad. Studenti su se smijali. Jedno pet minuta. Samo se prevalio pored kante za smeće.
Albert Camus je uvijek putovao vozom. Samo jednom u cijelom svom životu je ušao u automobil. Samo jednom. I doživio je saobraćajnu nesreću. Poginuo je. U džepu kaputa su mu našli neiskorištenu voznu kartu. Sjećam se, poginuo je u autu marke Favel Vega…
Zbogom Zenico. Voz kreće. Nazad za Podlugove. Bilo je ovo jedno od zanimljivijih putovanja koja sam imao u svom mladom životu. Zbogom druže Tito. Naviknut će se i bez tebe. Zbogom pioniri. Zbogom radne akcije. Zbogom partizani. Zbogom proleterska klaso. Zbogom Jugoslavijo. I ...i se. I psujem devedesete da se ne osjetiš ugrožena. Ja idem dalje. Nema odmora dok traje obnova.

NEKI KAžU,BIćE OPET YUGOSLAVIJE IL'NAS NEMA ?

Duhovitaxx
01. новембар 2010. у 01.51
JUTRIC.

http://www.youtube.com/watch?v=R4-2gq0Vv2U&feature=player_embedded#!
No-1
01. новембар 2010. у 12.09
http://www.youtube.com/watch?v=87fa49pOQh0&feature=related

Pozdrav.
Minodora
(kustos)
01. новембар 2010. у 14.08
У највећој туђини је човјек
између четири зида,
с највећим туђинцем је човјек
сам са собом...

поздрав No-1 /ipak su žene - oči/
и наравно Duhovitoj у туђини...
No-1
01. новембар 2010. у 14.42
..yes,ja velju za Duhovitu..?
Ne daj da Vas ponesu osecanja.Ko zna hoće li vas ikad vise vratiti.
Pozzz

Minodora;)

Oduvek sam bio zaljubljen u tebe ali se nisam mogao setiti odakle te znam!

Ki$$$

ps.Ne veruj u ono u šta ne moras!
Minodora
(kustos)
01. новембар 2010. у 15.08
Они који препознају племенити метал,
пронаћи ће злато на први поглед...

Хвала ти No-1, једном ћемо се сјетити
одакле се знамо...
No-1
01. новембар 2010. у 15.32
Minodora.
Они који препознају племенити метал,
пронаћи ће злато на први поглед...

Misliz za one u tudjini,i ovo netrazeno zlato?

Ofo ti je cool...

Ki$$$

ps.Ono sto me impresionira u Americi,jeste kako roditelji slusaju svoju decu...hm.

„Ne budimo samo dobri,budimo dobri u nečemu”.Henry David Thoreau.

Ja kažem...izadji mo iz kuce.
„Osadeset posto uspeha je u pojavljivanju.
Doseljenici se obično nerado druže sa Amerima.Imaju osecaju se kao da nikoga ne poznaju i nije im prijatno da govore engleski.Chesto odbijaju pozive da negde odu sa Amerima.Misle da su na taj način uvidjavni.To je greška.
Ljudi su najvece bogatsvo koje će nam pomoći u ostvarivanju nash ciljeva.Zar ne?

Pozzz

”
kacak
(moler)
01. новембар 2010. у 16.33
Kad ostanesh sama.

Kada ostanesh sama,
kada sklopish ochi umorna od sveta,
kada ti zvezde ne ispune zelje,
kada duga izgubi svoje boje,
kada Sizifov kamen niz brdo krene.

Kada ostanesh sama,
kada fontana zelja jednom zataji,
kada princeza u srcu ti zaspi,
kada se zapitash gde mladost odlazi,
kada Nojeve barke nema da te spasi.

Kada ostanesh sama
u ovom svetu propasti i laži,
kada shvatish da ljubavi oko tebe nema,
poslushaj srce i slobodno me potrazi,
biću svetionik ljubavi u moru mrznje,
spreman da sve žrtvujem zbog tebe
i sa zvezdama rat da vodim,
samo da te imam pored sebe.

poz
Duhovitaxx
01. новембар 2010. у 19.13
PROKLET ZIVOTE U TUDJINI.

Prohladan dan, tmuran, smiren i tih.. tuzna ulica, pusta, od dugih kisa još vlazna, misli se nizu, pišu zivotni stih... dusu u tamu dize oluja secaja, bolna i snažna. Jeza ceznje telo hvata, vrti u krug, gutam zrak, osecam da ga gubim --- tuga me sebi zove, on je moj najbolji drug, usne boli, ceznje i nesrece strasno ljubim. Odvajam se od tla, osecam da gorim, zudim za toplinom, koju nikada imati neću... dizem se u očaj, ne želim protiv njega da se borim, bacam pogled poslednji na ljude i nedostiznu sreću.

„Prokleti zivote!”
- grcevit urlik sa usana kreće; zatvaram oci, usne stežem, rukama lice skrivam... osecam jesen u sebi, bacam zal na izgubljeno proleće, ponor svoj iz trena u tren snivam. Suza bi krenula al ni to više ne ide, sve su suze pale, još samo krv umesto njih može poći, zovem drage uspomene, al ni one se više ne vide... telo drhti, jeza ga hvata, sklapaju se oci. Pruzam ruku, vrtlog zivota me vuce ka dnu, isprekidano udisem zrak koji mi ponestaje, moja jedina zvezda se gasi, ona draga u mom snu, zrak udisem, ziva sam, al'i živeti prestajem.Prestajem.

Duhovitaxx
01. новембар 2010. у 21.47
Dosta je suza i rastanaka nesretnih.

Iz vozila sam izašla ulicu ranije.. Trebala sam vremena da se isplačem, bez rizika da će me neko videti, sve je bilo pusto. Neki nemir, hladnoća, a opet nemerljivo s ovm mećavom što duva . Ispred kuće stadoh, pogledah u nebo, vidio se samo mesec i jedna zvezda, ona najsjajnija, udahnuh duboko, i podjoh da uhtim za vrata. Spazih svoje malo mače, ono naranđasto kako se sakrilo ispod prozora, stavilo šapice na oči i tako se pripilo uz fasadu iste boje, da ga ne bih ni primetila da mi nisu ključevi ispali, a ono se jadno prepalo, pa poskočilo. Da se bar ja tako mogu skriti.. Razne misli su mi letele glavom dok sam ulazila u kuću, i telo mi se neverovatno brzo ugrealo, ali ne i srce.
Ne mogu iz glave da izbacim onu zvezdu... Njihov život prestaje onda kada ne mogu više sjati, kada prestanu raditi ono što im jedino ide od ruke. Eh, da li bi moj život trebao prestati, jer... nisam više dobra ni u onome jedinome što sam nekada znala raditi, ili sam barem mislila da znam. Gde sam nestala ja ? Ona što je znala pisati i pričati tako da svi ostanu bez daha :)

A ja i dalje sanjam iste korake.

But inside I realized that I'm the one confused.

Shvatila sam da je već ponoć odavno odmakla..

Osećajte se pozdravljenima,
ako ništa, bar još nisam skroz prolupala.

I got to be strong.

Šta mi znači to, ja te volim najjače.
Salim se:)
Dočekati ponoć ( novi dan ) s osobom za koju niko ne zna, dopustiti da ta osoba bude posljednja koja ti zaželi laku noć, prva koja ti zaželi dobro jutro mora biti nešto. Neverovatno je koliko se radujem njegovom uspehu, skoro kao i svom vlastitom. Šteta što je toliko toga između nas. Možda prvo to što je on za druge nepostojan, potpuno nepoznat lik.

Moje pitanje je lagano...
Veliko pitanje... na koje nisam uspela da odgovorim. jeste : „Šta Žena Želi ? ” - rekao je Sigmund Freud.

Želim vrištati, želim naglas reći svima to što želim.. Želim da svi znaju moju kratku listu želja...:)

Sada neki novi klinci dolaze, i sve se teže prave reči nalaze.
U glavi su mi dve sinoćnje slike. Jedna je sa autobusku stanice.. Među mojim prijateljima su bili oni, on mi već dugo poznati ženskaroš, a ona, pa recimo samo da mi se isprva činila kao devojčica zalutala među nas, i to ne sasvim svoja. Uopste nisu ni gledali, a kada je njegov autobus došao, čekao je da svi drugi uđu, zatim ju je, ne primijetivši da sam ja još tu čekajući nešto sasvim drugo, poljubio i uleteou autobus, i s prozora je još jednom značajno pogledao. Ona je, iako je u jednom momentu u mojim očima izgledala kao nešto više od devojčice, veselo odskakutala niz ulicu. Samo je s njim čekala autobus. Čekala je ko zna koliko dugo na taj svoj poljubac. A onda je ispred moga prozora na jednom stubu stajala golubica, celu noć... Jutros kada sam se probudila i pogledala kroz prozor, bila je na krovu s jednim golubom... Čekala je i ona...

I sada bih nastavila pisati priču, nastavila bih pomno opisivati sve ono što sam videla, čula, zapazila, pretvarala bih to u neke ljubavne priče, naterala ljude da zaplaču dok to čitaju, baš kao nekada, ali stvarnost je da ovo zapravo niko neće ni pročitati ???

Teško je da osoba kojoj se dosta snova ostvari ne poveruje u neki predosećaj. Zato sam od momenta kada sam otvorila oči samo gledala kako će mi se nešto loše desiti. Međutim, na kraju krajeva, dan je bio sasvim običan..

Ja sam jedno dete, ali ko zna šta je zarobljeno u meni, ne razumejume ni stoleća mudrosti..:)

Ali poanta je u dubljim stvarima, ne samo u onome što se desilo, nego i u onome što smo potajno želeli da se desi. I svaka sekunda dublje u noć bliža je novom danu kada ću ga opet videti. Oh, zašto nisam uvek tu de je i on.

Dok si pored mene zaboravljam probleme, dok si pored mene, ja ne znam što je strah..
Sada se 6.9. setim samo kroz maglu, kao da je bilo doista tako davno. Bila sam pod velikim pritiskom, koraci su mi bili nestabilni i uprkos om društvu sve je bilo nepoznato. Međutim, sada sam se već privikla na svoju sudbinu, na sve dobro i loše.. Iako, moram priznati crv sumnje u samu sebe me počeo mučiti početkom ove sedmice, doveo me do sloma živaca, vrištala sam i plakala, vlastitu kosu čupala, ali onda sam odjednom shvatila da sve može uvek biti gore..

Znam samo da jesen otkriva prave boje stvari.

Greške nas čine ljudima...
Tako učimo. Tako pronalazimo sreću.U stvarima koje ne planiramo, koje se dese neočekivano.

Moj život.

To je ono na osnovu čega nastavljamo, na ljubavi i prijateljstvu. J.K.Rowling
Likes.
♥
♥
♥
♥
♥
♥
Da, plave oči smatraju se znakom vedre duše. Vladimir Koroljenko
Moje mile :
Navika...
No-1
02. новембар 2010. у 04.02
„Zapamtite, ovaj rat je pobrisao i u prah samleo sve što je bilo naše, pojedinačno i zajedničko, i ništa više neće biti onakvo kakvim bejaše. Niti onakvim kakvim zamišljasmo da je bilo.
Niko izvan nas ovo ne razume. Ovome su davno izumrli svi univerzalni uzroci, posledice i razumevanja. Zato je ovo samo naše. Ove kukavičke i ove junačke generacije, koje ne pomilova ni priroda ni Bog. Nema ovome reči u tuđim jezicima, nema ni svih medijskih slika u oku, ni saucesce u srcima.”

Penthouse
02. новембар 2010. у 08.37
U a cemu je glavni problem? U tebi samoj ili u tudjini? Ili oba? Pa ako si nezadovoljna i ne ispunjena onda menjaj nešto. Jedno od ova dva ili oba...
Freud_Ffm72
(Volonteur)
02. новембар 2010. у 14.21
Duhovita... ti si bre sila žena...

Dugo vremena je prošlo, otako nisam ovde svratio.
Odavno nisam procitao nešto ovoliko sustinski duboko,
bezi bre zeno, rasplaka me:)

Mislio sam da je samo „Ona” u stanju da tako nešto sroci, napise a ti pišes istim zarom, pišes srcem bre a to jako, jako malo ljudi može i da dokuci i „spusti” na papir ili tastaturu, vise puta pomislih da si ti u stvari „Ona”...

Konacno da procitam nešto sto bih smeo da nazovem i ogledalom vlastite duse... Misim da ću ponovo da svratim:)

Pozdrav iz Germanije
Duhovitaxx
02. новембар 2010. у 16.18
..yes,kada vas priteraju u cosak,nema mrdanja,promene,izlaza ???

Ako je ikad bilo „Đavola u ljudskom obliku”, kako ga nazva biograf Vinrod, onda je to bio Vajshaupt. Izuzetno je bio obdaren lukavošću i demonskom sposobnošću da pronađe najefikasnije načine na koje će se nihilizam širiti. Osnovna mu je zamisao bila da u čoveku, lažnim obećanjima, probudi nadu i pomuti razum, potajno ga usmeravajući na revoluciju i nihilizam. Ta metodologija laži je postala srž masonske i komunističke tehnike osvajanja vlasti. Mnogi obrazovani i „napredni” ljudi – uključujući tu političare i aristokrate, sveštenike i biskupe – uhvatili su se na mamac ove prevare, ponavljajući grehe kroz generacije, sve do naših dana i naprednih, levičarsko-liberalnih, sekularizovanih hrišćana.

„Kakvim je zrakama sjala ta nova svetlost”???
Duhovitaxx
02. новембар 2010. у 18.33
Freud.
Hvala na poseti,citanju,razumevanju...razlika smo u vremenskoj zoni,pisali smo u isto vreme,mislim?

Lepo pozdravce.

..yes..
Sve dok imamo uspomene,ostaje na proslost,sve dok imamo nadu,cheka nas buducnost.Sve dok imamo prijatelje,ni jedan dan ne trosimo uzalud...zar ne ????

ps.„Put od hiljadu milja pochinje prvim korakom.”Lao Tse.

Duhovitaxx
02. новембар 2010. у 19.00
Zavichaju, rodni kraju.
http://www.youtube.com/watch?v=zsg9XWYrliE&feature=related

Ništa bez Ercegovine:)
http://www.youtube.com/watch?v=2VHvOOQ-Z3I

---->

Duhovitaxx
02. новембар 2010. у 19.34
Penthouse...u cemu je proble ?

Kada čitamo između redova,za posetioca,citaoca no problem,zar ne?
Sala!

Pozzzzz
---------

Dobar dan!

Danas je SREDA,a kod Vas? Kako smo danas,sa svoJim verlinama i manama?
Ja:
Potpuno obična. Nimalo posebna. Kao I svaka druga. Puna komplexa I mana, mada to ne pokazujem. Glupa I naivna. Previse osecajna. Cesto tuzna zbog pogresnih razloga. Da, tuzna pesma može da me rasplace. Lako me je nasmejati, isto tako me je lako rasplakati. Ponekad puna sebe, ponekad suprotno. Previse romanticna. Uvek nesrecno zaljubljena. Nekima se cinim hladna. Da me apsolutno zabole. To je maska. Ne pustam svakog blizu, bas skroz blizu. Ali jesam otvorena, samo ne previse druzeljubiva. Ponekad previse verujem ljudima I slusam tudja mišljenja iako znam da nisu bitna. Prvi utisak koji ljudi steknu o meni je da sam na sedmom nebu I da ne vidim nikog. nije tako. Volim da dokazujem sebe u nekom smislu. Ponekad previse odgovorna I zrela, ponekad potpuno detinjasta I nezrela. Puno se smejem iako se ljudima ne čini tako. Sebična. Nekad me tj. Cesto ne zanima šta se desava oko mene. Cesto zbog toga povredjujem druge I sebe. Ne volim promene, ali volim sebe da menjam. Nikad nisam ista. Previse živim u proslosti. Neke stvari ne mogu da ostavim iza sebe. Ne želim. Sitnice zivot cine savrsenim, ali nekad sitnice jednostavno nisu dovoljne. Ponekad mi treba nešto više. I dalje tražim sebe. Umem mnogo dobro da se pretvaram, umem da budem licemerna, ali svi su takvi. Imam svoje tripove. Svi ih imamo. Previse brzo menjam osecanja. Tanka je linija između ljubavi I mrznje. Volim ljude oko sebe, prave prijatelje koji su uvek tu. Ponekad previse sama, prepustena sebi. Da. Imam svoj mali svet u kom živim. Iluziju koju sam sebi stvorila da lakse podnesem stvarnost. Teško živim sa tudjim manama. Voleti nekog znaci živeti sa svim njegovim manama. Malo je takvih ljudi u mom zivotu. Ne volim etikete. Nije bitno šta si. Bitno je kakav si. Ne bojim se da priznam ko sam. Ne bojim se da priznam da ne znam sve. Dosta jasno vidim sebe. Mnogo tvrdoglavo stvorenje. Ne puno iskvarena. Umem da budem dobra. Hoću da pomognem. Verujem u to koliko dobijes, toliko das. Umetnicka dusa. Volim da pišem. Volim da pevam. Volim da crtam. Kreativna. Cesto ne slusam svoj mozak, već idem putem kojim mi srce želi. Nikad se ne kajem zbog toga, ali često ispadnem glupa zbog stvari koje želim. Da. Nikad se ne kajim, ne možeš vratiti proslost, a I te stvari su se cinile ispravne u trenutku. U zivotu sve treba probati. Treba živeti onako kako ti se hoće. Jednog dana te neće biti. Ne MRZIM. To osecanje ne gajim. Nema smisla mrzeti. Neke stvari volim vise neke manje. Tako stvari stoje. I oni koji govere da mrze nisu svesni šta govore. Mrznja je previse jako I sebično osecanje. Niko nije toliko losa osoba da to oseca. Verujem da u svakom ima nešto dobro. Bas u svakom. Predrasude su… nešto što se stvarno trudim da ne gajim. I ne volim ljude sa predrasudama, koji su zatvoreni za sve. Kada se sve svede na ništa, svi smo ljudi, zar ne? od krvi I mesa. Svi gresimo. To nam je u prirodi. Tražim savrseno. Ljudi su tako nesavrseni a teze ka savrsenstvu. Tako I ja. Ne ide mi nešto… Ne volim materijaliste. U danasnje vreme ih puno ima. Materijalne stvari su potpuno nebitne. Nemam sve I ne treba mi. Skola je istitucija koju ja mnogo, puno, previse ne volim. Ucenje je stvar koju ne konzumiram. Malo je potrebno da budem srećna. Osmeh. Iskreni. Dosta je. :) Paznja. Potrebno mi je puno paznje. Treba mene razumeti… xD Želim toliko razlicitih stvari. Želim sve da probam. Želim mnogo toga da naucim. Želim da dotaknem nebo I zvezde. Želim da budem sve sto mogu biti. Želim da vidim svet. Želim da uzmem sve sto mi zivot pruzi. Želim nekom iskreno da kažem „volim te”. Želim da nemam granice. Želim da sam slobodna. Želim da letim. Želim da nikad ne odrastem. Želim da zauvek ostanem ono sto jesam. Sa svim svojim manama I vrlinama. Da. To sam ja.
c.

Šta je „Sramota.”?

Sramota je biti debeo među gladnim.
No-1
02. новембар 2010. у 22.55
GOOD MORNING.

..U TUDJINI...Probiti led koji ne postoji..
Novo vreme i stari čovek u mladom telu. Komplikovana situacija. Nakon brojnih nedoumica i konflikata u dosadašnjem, 18 godina dugom, životu, shvatio sam da nisam kao ostali i da u ovom kapitalističkom društvu, gdje glas i najobičnije budale vredi koliko i moj i gde postepeno gubimo lični identitet, ovakvi ne prolaze baš najbolje ukoliko su obični smrtnici.
Sve je u zavaravanju i ja se zasad vrlo dobro snalazim ( tamo gde ga drugi popuši„, rekao bi Johnny). Zato sam valjda i rešio naisati ovaj post i tu i tamo napisati štogod ne bi li neko nekad možda i pročitao moje misli. Retko je naći nekoga ko te razume u vremenu kada je lakše otputovati na mesec turistički nego pronaći prijatelja da odeš sa njim na pivo i popričaš o onom što te muči.
Zato takve ljude treba čuvati kraj sebe, u njima je bogatstvo. I napisah ovaj tekst, ne bi li, eto, probio taj led, koji ja, iskreno, i ne vidim, ali uvek postoji neki led kad se nešto počinje, još jedna zaostavština ljudske gluposti...tj,u TUDJINI:(
”
No-1
03. новембар 2010. у 00.14
U TUDJINI;)

http://www.youtube.com/watch?v=MgNkJfTfHa4.

:)
Eto šta znam.
ticesmikazes
03. новембар 2010. у 06.16
Mislim da treba da izadjes malo napolje.
A inače najbolje da se dobro iziebes sa nekim,
milim, dragim, romanticno-nostalgicnim...i već dodaj
detalje i bulshitovanje, vino, svece, roman'tka ba.
Ali definitivno bi pomoglo!
Duhovitaxx
03. новембар 2010. у 10.38
E bas tako...TICESMIKAZES..?
:)))
---------------------------------
KADA OSTANEM SAMA...

Vracam se u proslost...
setam obalom Missipija...
i pitam se gde sam to i dali sam pogresila.
kada ostanem sama,
pitam se gde su nestali snovi
koje sam sanjala..
i zašto vise nisam u tvom narucju,
sretna i nasmejana...!!!!
kada ostanem sama,
po neka suza izdajica
sklizne niz obraz moj...
a ja se tiho upitam,gde si,...
najdrazi,prijatelju moj...?

Za mene ti je ljubav zabranjeni grad...!!!!

BRAVE U MOJOJ GLAVI...

Jedna od stvari na koje sam ponosna je da sam poskidala sve brave u mojoj glavi...
Tako da nema privatnosti i moja dva sukobljena prijatelja (srce i razum) se mogu lakse snaci...
A,u slučaju da se jedno od to dvoje naljuti,nema scene iz filma zalupi pamet srcu vrata pred nosom ili obrnuto...
Ili neda razum srcu da udje,a srce tako zarko želi...
Milina...
Hvala ti masto sto si ponovo na mojoj strani...
Hajde da uzivamo...
PITAM SE:
...čija je granica što me opkolila
čija je ruka što je odredila
moj krug...?

DODIRNI-ME DOBRO JUTRO...

...nešto što bi trebali znati o meni...;)
Salim se!
zovem se: pa inače se ne zovem, ali drugi me zovu Radica
imam godina: TONU:(
rođena sam: u bolnici
kako izgledam: pa dobro, palva kosa place oći...
volim: mjuzu, delfine, jednog dečka, gitare, čokoladu(ko i svi normalni), sladoled od vanile, frendove, mobitel...
nevolim:umišljene i arogantne ljude, pasulj(fuj), matematiku, school...
lubavno stanje: nemože bit gore vjerujte mi:(

A sad, da čujem Vas..?

Odo da raducam.Ko radi,ne boJi se gladi...zar ne?



Duhovitaxx
03. новембар 2010. у 11.10
ZA KORAKE U TUDJINI;)

http://www.youtube.com/watch?v=WU32Q94DgcM&feature=related

„Kada ljubaF i vestina rade zajedno,ochekujte remek delo”-john Ruskin.
Minodora
(kustos)
03. новембар 2010. у 11.50
Niko drugi nije kao ti.
Ti si svojevrstan, jednostavan,
posve orginalan i neponovljiv.
Ne verujes to,
ali niko drugi nije kao ti -
odveka doveka.
I svaki covek koga volis
nije nikakav običan covek.
Iz njega zraci
neobična privlacna snaga.
I ti po njemu postajes
na neki način drugciji.
Možeš mu čak reci :
Što se mene tiče,
ne moras biti nepogresiv,
bez gresaka i savrsen, jer :
ja te jednostavno volim.

Phil Bosmans
No-1
03. новембар 2010. у 12.35
Nostalgija..

Minodora;)
Ako vidis da se mucim i da teško disem - ti u drugu stranu pogledaj
Ako primetis da srce kuca mi sve tise...ništa me o tome ne pitaj..

Ki$$
Duhovitaxx
03. новембар 2010. у 16.47
Eto,eto,sad mi lakse disati,jer me čitaju meni drage osobe;)

Pozdrav;)
__________
Kao tenejdzerka sammm volela Bobu Stefanovica..kako bese ?

„Obrisi suze draga...? Sve se pozaboravilo,zato se vrcem u proslost.tj iz TUDJINE:(

-Mali kutak, male osobe u njezinom malom svetu...
Dakle...ovo sam ja...

Ko sam ja...?????
LUTALICA koja prolazi fazu života u kojoj svašta želi probati i otkriti sve dosad neotkriveno...Eh,Kolumbo glupi:(
Znaci: Ja sam jedno veliko dete koje ne zna mrzeti, ali zna voleti i davati puno ljubavi, barem onima koji to zaslužuju...
Inače se zovem Radica, iako me mama htela nazvati Jelena...a društvo me voli zvati i ludice, luda... Ponosna sam jedinica iako sad ponekad i priznam da bi mi jedna starija seka dobro došla...:)
Puna sam čudnih ideja i zamisli i uvek sam spremna pomoći prijateljima...Oko mene se treba truditi:)...jer trud cenim više od svega...Tvrdoglava sam...i uvek ću tvrditi da sam u pravu ...iako ponekad i ne budem...Sala:)

Većinu svog vremena provodim(osim kada su praznici) u jednoj lepoj, velikoj zgradi zvanoj CITAONICA i to s' ljudima koji su mi se uvukli pod kožu i ne izlaze,a ni ja ih ne nameravam pustiti...Napunila sam kusur godina...i mogu reći...osećam se staro.. .

U slobodno vreme volim biti i sa svojim slatkišem...da...da...naišao je jedan koji me osvojio:)...i već nakon relativno malo vremena smatram da je zaslužio mali kutak na meni važnom mjestu...

Uživam u sitnicama...i prijateljima kojih sada stvarno ima puno...ali ono glavno jesto pripadat će uvek onom ko me bude voleo..?...mojoj najboljoj prijateljici koja ovde zaslužuje svoje mesto...u mom srcu..
1000 je suza u mojim očima bilo, 1000 je želja koje nam život nije ispunio, malo je ljubavi koju osećaju svi, a još manje prijatelja kao što si TI!!!

U životu ne mogu živeti bez struje...mobitela...i određenih ljudi koji me ispunjuju...
Volim ljubav, sreću, mobitel, dečke(a posebno jednoga), Čađavog, Marone, knjige...
Ne volim rasiste, lažne prijatelje, i kada nestane struje jer život tada stvarno nema smisla...

Životni mi je san jednom se izgubiti u džungli, ali da me spasi Tarzan i pokaže mi kako se ljulja na onim lijanama...to bi stvarno jednom volila probati...ah...čudna sam ja biljka.. .

FILMOVI:

-POSLEDNJA JESEN
-PLAVA LAGUNA
-TITANIC
-VRAG NOSI PRAVDU
-GRČKO VJENČANJE

REČENICA:

-JA SAM GLADNA
-MENI JE DOSADNO
-JA TO NEĆU USPETI
-TI MENE NE VOLIŠ
-SVE JE NAOPAKO:(

Stvari se polako vraćaju na mesto
ovako nešto se ne događa često
premda priznajem ponekad pretjeram i
nekud otplovim sama
i tad slike izblede sve
i tad zatvaram se u sebe
i tad nisi mi potreban/na

Kazaljke i dalje krugove crtaju
umesto zvezda kišne kapi na grad padaju
pazno mesto u mom krevetu seća me
bio si tu,ko zna kuda si otiš'o
ko zna zbog čega se ne vraćaš
ko zna sve piše u zvezdama
Još juče poljupcima mi smo se borili
i dodirom smo jedno drugom tajne otkrivali
što se dogodilo gdje je ta kap
što je prelila čašu
što te natjerala da odneseš

Sve što sam volela
tebe sam volela
sve što sam sanjala
tebe sam sanjala
ma zar sam pogresila?
što sam se smejala
kad su mi govorili
da sve su žene kurve
Kad bi zauvek zaspao ovaj grad
i kao u bajci prekriven trnjem i travama
sve dok se ti nevratiš
a vratit ćeš se znam
i sve dok tvoja ruka
nedotakne moj dlan...

I'm back...

Ponekad svi imamo svoje trenutke tuge... Kada se želimo osećati voljenima,zaštićenima,i potrebna nam je blizina onih koji imaju posebno mesto u našim srcima...
Ali što je s ostalim trenucima...??? Onima kada iako znate da vas neko voli...opet se nadate da će vas iznenaditi nečim...učiniti nešto ludo za vas, i time vam pokazati da i nakon dugo vremena i mnoštvo stvari ona vatra gori kao nekada...Onaj osećaj uzbuđenja, kada ti leptiriće lete po stomaku, a srce lupa 100 na sat...
Onaj osećaj straha i nemira kao pri prvom susretu...
Ona slatka zbunjenost prvog poljupca...
Ona nespretnost prvog dodira...
xexe.DODIRNI-ME:)
Ono nešto...Neki to jednostavno gube...i ne razumeju...a tako je malo potrebno da bi bio srećan...
Samo jedan dokaz...samo jedna ludost za nekoga...da mu pokažeš...koliko ti je stvarno stalo do,do...STOP Radice:)))



”
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
03. новембар 2010. у 23.07
ne mogu vjerovati odakle ti samo ovolika inspiracija? Ti si prevazisla i onu Merlinku Monro. Ma kakvi, ti si nešto sasvim novo za ovo mjesto. Puno inspiracije za kratko vrijeme :)
Duhovitaxx
04. новембар 2010. у 00.28
Swan...

Hvala na lepim rečima,and citanju,poseti;)

Možda smo kone,zašto si budna? Ja dosla s vanka,ništa novo,sem...?

Put U Srediste Sebe. Nije bol od marcipana da se istopi...I nije ljubav list duVana pa da izgori...No.
...---...
slutim
tek tad,sad
neki hotel neki grad
pricat ćeš kao nekad
jer kad me ne bude
tek tada ćeš znat

da su i hleb i vino
i noc i dan
potrebni za san
reci ćeš sve ide
reci ćeš
a lagat ćeš
kasno je sad
kasno za sve
nemam volje
a nemam ni snage
da se mijenjam...
No.

O Boze,da l' imam neki sendvic u kuci...O kako sam gladna:(


Duhovitaxx
04. новембар 2010. у 01.12
Evo me,lakse se dise,a to je...pojela sam ovaj „IZBEGLICKI sendvic u TUDJINI:(

PRAVIM,al' ne znam kome??
Pravim ti oltar u mislima... Slazem slike, trenutke, mirise, dodire...

Tako pazljivo da nešto ne zaboravim, da nešto ne ostetim...

Slazem osmehe...one male ludosti koje smo radili...

Slatke laži koje smo govorili...Obecanja koja su samo to i ostala...

Smejem se...ili barem pokusavam...

Biće ovo dug dan...opps,noć.

Kažu,neki veliki igrači...
Ok, poznato je da sreda i nije bas neki dan...Obično vuce neki tezak baksuzluk od utorka mamurluk, nedostatak sna i slab TV program i onda coveku ne preostaje ništa drugo nego razmišljati... Eh kada bi se mozak mogao sredom staviti na stand by...

Pokusavam otipkati par redova a da ne zvuci pateticno. Slabo ide jer ovaj PMS tera patetiku na povrsinu koliko god se ja trudila protiv nje...

Vidim stoje dva neobjavljena posta.Salim se;) Ne secam se o cemu su i radoznalo zavirujem. Bio je to jedan od onih trenutaka kada vam se učini da se inspiracija pojavila...dobro krenete...imate 5-6 recenica a onda blokada.Kvc:(

U prvom sam govorila o nekim emocijama koje su polako umirale i koje su do danasnjeg dana potpuno nestale...Ostalo je samo nekoliko fotografija, par uspomena i truncica cisto fizicke privlacnosti kada se sretnemo... Ali posluzio je svrsi...bio je svetla tacka, moj zabavljac, idealna zamena i lek za slomljeno srce... Odvratno zvuci, znam, ali samo pokusavam biti iskrena.

U drugom sam govorila o jednom u nizu pospanih jutara u ovom ludom gradu...o polupraznoj boci gina, tek otvorenoj kutiji cigara, ranoj jutarnjoj kafi... I opet su se vesto provukli neki zabavljaci, neki igrači koji su dosli i prošli...znacili malo ili nimalo...bili tu samo povremeno... I zapitam se ”Kako znate da je to ljubav??„

I evo me u sadasnjosti. Hladim sobu na 16C ali ne mogu krv da ohladim. Uznemirena zbog emocija koje ni sama ne razumem, posmatram kako mi se srce i mozak svadjaju, kako se bore...Ali cudan je to osecaj, TUDJINE radi,pustam ih kao da ni jedno ni drugo nisu ustvari ja sama, kao da će bez mog uplitanja pobediti jedno od njih dvoje... kao nemi posmatrac koji posmatra borbu u ringu i ni sam ne zna ko mu je favorit.O Boze!
Nedostaje mi moja sigurna luka,grad,Zavicaj, moj idealno losi muskarci iako znam da će carolija nestati onog dana kada se vrati i kada opet svako pocne živeti svoj zivot...

I rece mi jednom neko od njih ”Ja sam igrac, ali ti si veci igrac od mene!„... Izgleda da sam i ja nasla većeg igrača od sebe...

Malo magije, malo hemije...

”Najtuznije decije oci... Bogatsvo bih dala da vidim kako se smije...
U TUDJINI...

Duhovitaxx
04. новембар 2010. у 02.08
Dobro ti jutro Evropo,u kucu mi nećeš;)))

Verovatno:)

Kad ti pregore osigurači...

Ovaj dan je bio prestrašan, prestrašan! Kako u svetu, tako i kod nas – strahote sipaju sa svih strana.
Od rudnika jadne Ukrajine, koja kao da je prokleta (zar nije dosta što imaju onog krvoloka Kučmu plus remember Černobil!) do pokolja naše nevine dečice – otvaraju se nova stratišta užasa.
I čovek upija, upija, a u njemu se skupljaju gnjev, frustracije i nemoć; i sve vodi nekoj emocionalnoj eksploziji ili… ili kratkom spoju. U glavi ti jednostavno uskuva, pregore ti osigurači – i aj ćao vragu!
Od toliko toga što bi trebalo reći – ostaješ nem i paraliziran.
Pa kad mi je već pregorilo, odlučih potražiti tračak vedrine u dobrom filmu, knjizi, muzici ili prevrtanju ormara naglavačke. I hop-hop, naletih na nešto što me nasmejalo – bilježke iz 3.razreda osnovne škole!
Pa naravno da je majka sačuvala, a čija nešto ne čuva (verovatno bi, da mogu, konzervirale i prvu pokakanu pelenu
O men, koji antikvitet – narančasta pisanka C, na zadnjoj korici lepo piše: biljeska za 2. i 3.razred, školska knjiga/YU. Hi-hi! Unutra pune pruge za velika, i isprekidane pruge za mala slova – joj koji švrakopis! Prepisujem doslovno moj školski rad:
******
Drug Tito borac za mir...ma lažu?
Drug Tito je veliki čovek i borac.On se borio za ljudska prava.KAžU:)
Drug Tito je želeo da u svim zemljama sveta vlada mir.
Tito je putovao u razne zemlje i sprijateljio se sa mnogo ljudi.
Ta Titova putovanja zvala su se putovanja mira. Drug Tito je češće putovao na svom brodu koji se zvao Galeb. Na njemu je drug Tito proveo mnoge dane svog života u borbi za mir i ravnopravnost:)
Tito je voleo svoj brod. Na njemu je primao i pionire. Tito je voleo decu i uvek je imao vremena za njih. Uvek je deci davao savete, a jedan od njih je: „Ljubav i najčistije drugarstvo treba da spajaju decu svih naših naroda.”
Tita su poznavali svi ljudi sveta. On je bio (PS.ispravak drugarice, crvena kemijska: i ostao) velikan svog doba...MASON.

Ha-ha, ko bi rekao da će mi drug Tito razvedrit dan! Ko nas je, kako i čemu učio – još smo dobro i ispali :)))

Duhovitaxx
04. новембар 2010. у 04.25
http://i719.photobucket.com/albums/ww198/Di51/HAVE%20A%20NICE%20DAY/2872043kajrh66m38.gif http://www.youtube.com/watch?v=wOr43EJltmE http://i1001.photobucket.com/albums/af138/vulpitasireata/MarimarIulia/003R053Vx0i.jpg

LEP DAN VAM želIM.
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
04. новембар 2010. у 09.53
drug tito je bio stvarno dobar, al je ipak zaduzio sljedeca koljena generacija...Pitam se jel on znao da će ovako biti danas i jel nam bio dobar znajuci da će sljedece generacije proćiovako da dodju u tudjinu ? Da li je rizikovo da sve da i da kasnije bude šta bude i tako slusao naredjenja ili su njemu lagali ? Kako god, ne može bit gori kakvi su ovi drugi :)

I da ne zaboravim, Djindjic je bio dobar i imao fine namjere.

A taj PMS zna da bude nekad zeznut i stvori ti takve simptome da ti je muka i teško dises, a moras za ispite tad ucit. Zar nije uzasan. Naše bake nisu uopste imale taj PMS
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
04. новембар 2010. у 10.55
Što se tiče tudjine, ja sam ovu zemlju već zavolila.Valjda je 11 godina dovoljno da se « ukorjenis » koliko toliko i da cijenis sve sto ti je dato u njoj.
Duhovitaxx
04. новембар 2010. у 21.58
Swan...hvala na citanju,druzenju..xe,u toj i takvoj TUDJINI.

„Secanje sam zaledila,ali nisam bol pobedila.”
Biće bolje, drugi kažu..a ja...?
;)

Chetvrtak...8:40 PM.
Ponekad dok grad sniva sedim u tami sobe i razmišljam na glas. Pokusavam pronaći ono nešto davno izgubljeno u meni i skrasiti se tu na istom mestu. Setam pogledom kroz prozor moga srca i tražim budne duse. Po negde još uvek svetlo je upaljeno. Da li i one ne spavaju jer im neko nedostaje ili imaju problema ili su eto tek tako ostavili svetlo bojeci se mraka?
Cudan li je svet. No svak za sebe. Ja, u ovoj tami jedino se mogu bojati same sebe. Jer nikog drugog i nemam. Na svu sreću. I bas ova ista tama sa senkom na zidu podseca me na taj odlazak u nepoznato.

Ozivljavam uspomene iznova i dopustam da me tihi drhtaji obuzimaju.. Cudan li je to bio osecaj. Volela sam zivot iskreno i jako, no u sledećem trenu on mi je bio mrzak. Odbojan i da li je grubo reci, gadio mi se. Bojala sam ga se. Bas kao i one polutame koja se sirila prostorijom.. Onog muka među nama i napetosti koja je strujala vazduhom.. No znao je da ga volim, i sama sam znala da isto vazi i za mene.. A cudno je zensko srce kada iskreno voli.. A moje je jedno od takkvih.. Retkih...u TUDJINI!

white_swan
(ღ♥♡♥á�)
04. новембар 2010. у 22.03
Ma kad zensko srce iskreno voli a ne bude uzvraceno joj istom mjerom, može na tako niske grane pasti da ne povjeruje samoj sebi kad prođe neko vrijeme kako je to moguće izdrzati toliku silnu ljubav koja nije imala jak temelj da izdrzi ili napravi kako treba neke stvari...Ja mislim da preosjecajne osobe ko sto si ti rekla i za sebe da si, da ne mogu podnijeti ljubav i da na kraju i same budu krive zašto kad neke stvari krenu krivim putem one nemaju kompasa kako dalje nastaviti odrzati vezu...Ali zavisi opet od oba partnera, ako je onaj drugi jači, bude ok. :)
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
04. новембар 2010. у 22.23
Kad razmislim o tome sto zovemo tudjina, znaš li u cemu je fora danas ?
Ja bih da olaksam tebi i ovim ostalim nostalgicnim ljudima neke stvari i kažem nešto pozitivno na ovu temu jer postoji i ta tacka gledista na sve to.

Možemo li danas i za koju zemlju reći da je tudjina kad je sve globalizovano i kad je i nasa zemlja jedna od onih koja prva trci modernizaciji. Uzmes li primjer da nasi ljudi uvjek trce da kupe nešto markirano od odjece, najnoviji mobitel, onda neke fore u pricaju kod omladine,tj. kad pricas moras da budes cool u drustvu i da koristis neke fraze koje će pokazati da si IN.

Jest da imamo i tradicije koje još cuvamo, ali to možemo i u tudjini ako nam je dusa još uvjek ona balkanska vrela dusa. :) Nju ne može ni tudjina ugusiti ako mi to ne damo.

Ja ne bih vise mogla kod nas zivjeti iz razloga da bi se ugusila u nekim stvarima, prvo u tim da bi morala cakum pakum pratiti svaki modni detalj, onda bih morala da se navikavam da slusam kako nas narod onako sve preiskreno u lice kaže sve otvoreno. Onda nekad imaju neke kritike « s neba pa u rebra » na koje vise nisi navikao pa kad ti sklapa to u lice ti zanijemis.

Generalno, kod nas je lijepo iz mnogih stvari (priroda, ljudi su osjecajniji, vise se zabavljaju i opustaju, zezaju se, manje rade...), ali ja sam zavolila i ovdje.

Ali i oni će postati donekle slični strancima posto sad koriste puno internet. Ove mladje generacije, primjetila sam, uzivljeni su u facebook toliko da se čini da žive virtuelni svijet mnogo vise spram realnog.
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
05. новембар 2010. у 00.02
jedino sto mi se ovdje najmanje svidja je prebrz ritam zivota i poneka nezdrava hrana

Brz ritam i nakupljeni rokovi mogu da dovedu do stresa i kasnije do raznih bolesti, i ti se pretvoris neko vrijeme u zombi i ne das da te emocije ponesu ne bi li ti poremetile ono sto moras uraditi. Samo jedan stresan dogadjaj u privatnom zivotu može da ti pokoleba neke važne ciljeve i dovedu do tog da se i ti razbolis od nečega (bar kod skole je tako, dok na poslu je opustenije sve).
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
05. новембар 2010. у 00.16
Iskreno, zavidim djevojkama sto su u vezi dok su u skoli jer one imaju veću opustenost buduci da prije stresova pred testove muskarac ih tjesi u svakom pogledu i njima je sve lakse, ne moraju biti skroz « zombirane » ko mi slobodne :)

Njima je stvarno sve puno lakse i još i kad priznaju kako ne bi zavrsile da im nije njenog tog i tog.
Duhovitaxx
05. новембар 2010. у 17.37
Kafu našu nasušnu nam daj...

Ljudi su svuda isti, samo su ponegde malo „istiji” ...

Ulazim juče u kuhinju na poslu, pred sam kraj radnog vremena. Tamo stoje Ulrik, sekretar, Kadija, hauzmajstor, Stig, Kadijin pomoćnik i Pele, kolega iz susednog odelenja, stojećki piju kafu, nešto pričaju i izgledaju mnogo srećnije nego što je uobičajeno za mesto i vreme u kojima se nalaze.

Ulrik, sa ozarenim izrazom na licu, pogleda u mene, pa kaže: „Da vidimo kako će ona da reaguje!”

Ma, šta ima da reagujem, mislim se ja, došla sam samo da popijem poslednju kafu pred odlazak s posla, nije to nikakav razlog za trošenje emocija. Prilazim mašini za kafu koja stoji u ćošku kuhinje tako da se ne vidi dok joj se sasvim ne priđe, i sledeće sekunde čujem sebe kako vičem:

„Toooo, majstori!” (ili kako se to već kaže na „denglišu” koji koristim u svakodnevnoj komunikaciji – mešavini danskog i engleskog, koji su tako visokostručno pobrkani u mojoj glavi, da često usred rečenice potpuno nesvesno prelazim sa jednog na drugi – a u rečnik dragih mi prijatelja ušlo je nekoliko mojih originalnih denglišovskih kovanica, koje koriste kada me treba zavitlavati – prečesto, iz mog ćoška gledano).

Umesto naše stare mašine za kafu, koja je od sadržaja kutija izvađenih iz zamrzivača pravila nešto čemu je jedini ispravan naziv bio „u braon ofarbana vodica neodređenog ukusa” stoji glanc-nova mašina koja koristi prava, pravcata zrna kafe – i na pritisak dugmeta ih melje i pravi neku od dvadesetak kombinacija sa mlekom, kakaom i šećerom. Može čak i „jača-gorča”, što je moja omiljena varijanta iz svih onovremenskih beogradskih kafana. Jedino što „jača-gorča” u interpretaciji naše nove mašine ne znači tursku kafu, nego espreso od više kafe, a bez šećera i mleka.

Divim se mašini i zbunjeno stojim pred svim tim dugmetancima i kombinacijama istih, dok kolege predlažu da probam ovo ili ono, i raspituju se da li znam šta je „Bečki melanž”.

Ne znam, priznajem, ali ću da saznam, pa odlučno pritiskam odgovarajuće dugme, ostavljajući jačinu kafe i količine šećera i mleka na standardnim vrednostima. Čuje se zvuk mlina za kafu, pa šištanje pare, i ubrzo šolja toga što mašina zove „Bečki melanž” miriše pred nama. „Nije loše, nije loše”, blaženo komentarišem, dok me kolege isto tako gledaju, pijuckajući svoje napitke.

Ulazi Krista, mlada i hiperaktivna pripravnica, gleda nas tako zadovoljne, pa pita: „Koji vam je vrag, šta se dešava?” – da bi odmah potom vrisnula: „Vau, vau, jes, jes, jes!” i počela da skače po sobi kao malo dete koje je upravo dobilo davno željenu igračku.

Kako je malo potrebno da bi se ljudi usrećili – i to čak i siti i zadovoljni ljudi u bogatoj i sređenoj zemlji!

I tu mi, ne znam zašto, krenuše sećanja na dobra, stara vremena...

Ima li među vama, dragi čitaoci, neko ko zna šta je „jotovača”?

Vrsta kafe, verovali ili ne, ali da bi se razumelo značenje tog maštovitog naziva, koji zapravo sasvim precizno opisuje dotičnu kaficu, potrebno je izvesno znanje i matematike i elektrotehnike. A gde da bolje izučite obe te korisne nauke, nego u čuvenom podrumu Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, u kome se nalazi još čuveniji KST, iliti Klub studenata tehnike? E, u KST-u se u svoje doba kuvala najbolja jotovača na svetu!

Kompleksna analiza je vrlo ozbiljna grana matematike, koja ima mnogobrojne primene u elektrotehnici. Polazi od toga da svaka veličina ima dva dela – jedan stvaran, realan, i drugi zamišljen, imaginaran, koji se kombinuju po određenim pravilima. Šankeri KST-a, budući elektroinženjeri, primorani da se u slabo postojećem slobodnom vremenu znoje proučavajući kompleksne funkcije, prebacili su čak i kuvanje kafe u kompleksan domen, pri čemu je u njihovoj interpretaciji voda predstavljala realan, a kafa imaginaran deo.

Imaginarnu jedinicu matematičari najčešće označavaju sa „¡”, ali pošto u elektrotehnici „¡” već predstavlja struju, neko se dosetio da se imaginarna jedinica za električarske potrebe označi sa „j”. I, eto, od tog zamišljenog dela KST-kafe, označenog slovom „j”, nastade naziv „jotovača”. U svoje doba, šankeri KST-a su se hvalili da od 100 grama kafe mogu da skuvaju 100 kafa, jotovača, naravno... Beše nekad, sad se pripoveda...

Eto, što se kuvanja kafe tiče, i KST-šankere, i kasnije teta-Mice, Rajke, i kako su se već sve zvale kafe-kuvarice na raznim mestima na kojima sam u međuvremenu radila, može da zameni običan aparat – koji kuva uvek standardno iste kafe, i to baš dobre kafe od sasvim sveže samlevenog zrna. Još će da izmisle i aparat koji tu pred vama, dok čekate, peče zrna kafe, ako se samo potrude! Neka su pokoj duši i laka zemlja nekad čuvenoj jotovači! Ali iskonsku ljudsku potrebu za pijuckanjem kafice i pričanjem svih mogućih priča uz kaficu (da ne upotrebim kraći i precizniji izraz - ogovaranje) ništa ne može da zameni. Pa makar razgovor bio i na „denglišu”, ili bilo kojoj desetoj mešavini jezika koja je iole razumljiva na geografskoj širini i dužini na kojoj su se sastali dotična kafica i dotični ljudi.

Naravoučenije: Ljudi su svuda isti, a nostalgiju i „žal za mlados” nije pametno brkati.

swan..lepo citati te..

pozzz

white_swan
(ღ♥♡♥á�)
05. новембар 2010. у 17.49
hvala i tebe je fino citati kad tako umjetnicki se izrazavas a osjecajno, mi smo se zanijele previse pa smo otisle i na druge teme osim tudjine, a ja tek sada vidjela da je ova tema izdvojena čak i na naslovnoj stranici :). Al gotovo je sada.
Valjda će neko da napise još nešto o tudjini.
Prelja
(Setac kroz snove)
05. новембар 2010. у 19.08
Pozdravljam vas... i želim reci...
da mi se svidja ova tema...

A... nekad davno... sam i ja isla u skolu...
Ponekad je bilo onako... ponekad... ovako...
Ma, znate i sami... kako to već biva...
Ali, onda se u mom zivotu pojavio neko jako
važan... Sretoh jedne crne oci... kroz vizir kacige...
Danima sam vjerovala da sam samo umislila...
da je taj motor prolazeci pored mene... usporio...
i da su te oci gledale... bas mene...
Ali, nisam umislila...
Desila se jedna velika ljubav... Ljubav,
koju kroz zivot nosim kao najljepsu uspomenu...
Ljubav, koja ja meni naredne dvije godine...
učinila... kao najljepsi san...
I... zaista... tada mi je sve u zivotu bilo tako
lako... tako jednostavno...
Ucenje... ocjene... uspjesi... sport kojim sam
se bavila... Ma, sve... je imalo smisao... i sve je
bilo savrseno...
Nije samo stvar u tome... da imaš nekoga ko ti daje
podrsku... Ljubav je pokretac, motor koji te gura
naprijed...
Ta davna moja ljubav... još i sada ponekad zablista
u mojem sjecanju... i probudi u meni... ono najljepse,
sto cuti negdje sakriveno...

A... tudjina... Ah... tudjina...
Neko napisa... da tudjina vise i ne postoji...
jer je sve globalizovano...A... meni bas zbog toga
sve postade tudjina... Sve, osim onog mog malog gradica...
u kojem sam odrasla... i... moje Une... sto mi i sada...
odnekud zazubori... pored kreveta... i podsjeti me...
na mladost... na divne uspomene...
Sve je sada tudjina... osim tog mog grada i te moje rijeke...
Ali... bas tog grada... i bas te rijeke... koje ja nosim u
svojim sjecanjima... koje cuvam u svojim uspomenama...
Jer... i njih je neko oskrnavio... nagrdio... nekim tudjinama...
da mi se zaplace nad mojim gradom... u onom mom parku u kojem...
me prvi poljubac probudio iz djetinjstva... i pokazao mi put...
do mladosti...

Na zelenom tepihu,
ispod vrbe...
ja sanjah negda
djevojacke snove...
Rijeka je moja
zuborom tekla...
i mjesec se utapao
u njenoj povrsini...
Snivah opijena
na toj mjesecini...
spokojna i mirna,
sretna, zaljubljena...
neka buduca vremena...

Al' oblak neki...
tmuran i daleki,
prekri mi nebo,
i moju mjesecinu...
Na moju rijeku
prosu tminu...
I moju vrbu
iz grudi mi otkinu...
Nazivo iscupa
iz moje duse
sve snove i nade...
Zbogom, moja rijeko
i voljeni moj grade...

Na nekom drugom
kraju svijeta
sad cvjetaju lale
i blistaju ljeta...
A, ja... ko prosjakinja,
svakoga dana
pored neke rijeke
tražim onaj komadic...
moje livade meke...
na kom bi se moglo
još sjecati na dane
davne i daleke...

Al' nema moje mjesecine,
ni one njezne paucine,
u koju sam plela
moje rijeke ime...
Sve sada iz srca bije
samo ritmom teske...
... nostalgije...

Duhovitaxx
05. новембар 2010. у 19.15

Swan,hvala na lepim rečima,hvala;)
ne volim nasu muziku,nije da neje ok,ali,ali.Čitam te rado.A to je,ni ja se nebih mogla navici da živim u Državi gde sam rođena,a ni vratiti u istu.Na zalost,al je tako.Ali,pišem,mislim,kao da sam nostalgicna,a nisam,nije da nisam nostalgicna,ali,ne vredi nam biti tako nešto.POVRATKA NEMA.

Swan,ako nije tajna,gde smo? Imam osecaj,da smo u istoj vremenskoj zoni, kontinentu:)))

http://www.youtube.com/watch?v=mn5tYLgmc-A

Yes,upravu si,a to može lako da se,sto bi rek'o Bosanac skuzi.A to je: da sam „neki” NADRI umetnik.Volim umetnicke duse.

Ide Pozzz...s ovu stranu Bare!!!
Duhovitaxx
05. новембар 2010. у 19.24
O draga Prelja,citala sam te dugo,dugo,tj sa drugim nickom.Od Krajine pa sve do Toronta.Ja sam jadna mala nestasna LUTALICA,ima me svgde.

Hvala na citanju,poseti. Dodji nam opet,opet;)

Pozzz
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
05. новембар 2010. у 19.26
Prelja, dodjose ti sjecanja, fino.

duhovita :)
gdje me čitaš ?
Jesi li ti bas nova ovdje ili si imala prije neki drugi nick ? Jesi li u Kanadi?

Sjetimo se sela, svako od nas ode na neko selo u kom ima porodicu i ta sela imaju dusu, imaju cistu prirodu i osjeca se jakooo zivot. Sela mila najljepsa ste. Bilo bi lijepo pisati pjesme o selima i drvecima i bastama i dorucku na terasi ujutro.
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
05. новембар 2010. у 19.31
Uh skola je uzas živi. Sjecam se samo da sam je voljela kad sam isla prvi razred. Bili su mi dragi posebno fizicki i priroda i drustvo.
Bili su ona 4 lika Biba, Pucko, Neno i Lada. Neno i Lada su bili disciplinovana djeca, a Pucko i Biba obratno, ali su mi bili uvjek presmijesni. Kad je pucko izgubio papiric za kupovinu namirnica i onda reko prodavacu daj mi kilu piva i flasu sljiva. :)
Volila sam vise Pucka i Bibu jer su me nasmijavali.
Prelja
(Setac kroz snove)
05. новембар 2010. у 19.40
Vjeruj mi... lijepo je kad te neko prepozna...
po onome sto si napisao...
Prelja, Lasta, Lela... Ane...
Nije ni važno... koji je nick...
Važno je da je ono sto ispod piše...
iz srca pretoceno na ovu internetsku hartiju...

Pocesto pomislim... te skrabarije moje...
niko ne cita... A, onda... naidjem na ovakav komentar...
Hvala Bogu... da smo iz svojih kuca izlazeci...
ponijeli dusu... Ja... ništa drugo... Dva djeteta u rukama...
i dusu u grudima...
O, kako sam bogata... slutite li...
Ne samo da slutite... Vi znate...
Vi... sto svoju dusu... u rijeci pretacete...
To je nasa borba... Nemam mac, ni noz... ni oruzje...
Imam samo riječ... i njome sijecem crnu avet...
što se zove... zaborav...

I, šta mi može tudjina? Ovaj potok sto zubori,
veli da je leden i da nije moj... A, ja iz duse...
iscupam hiljadu stihova o prelijepoj Uni...
Ovo nebo... neće da mi plavet nad celo raspe...
Ali, ja rasipam i plavet i suncev zrak... samo
kad jednu misao spustim nad moj grad...
I... sve se u dugu pretvori...
Sarenu i njeznu... Tananu i meku...
Pa, mi se nebo nasmijesi...
Mojoj majci, starici... posaljem milion
toplih misli... po pticama...
Laste.. iz ove tudjine... bas će
preko njenog krova preci...
Kad ih pogleda... na svoju će Lastu pomisliti...
O, kako me nocas griju materine misli...
Prelja
(Setac kroz snove)
05. новембар 2010. у 19.45
White_swan...
Moja su sjecanja uvijek tu...
Šta bih ja bila bez sjecanja...
Samo zarobljenik... sto jutrom ustaje...
radi i spava...
Moja su sjecanja... ukras mojeg zivota...
Čak i ona tuzna...
Ja sam žena sa puno prtljaga...
Milion kofera... punih uspomena...
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
05. новембар 2010. у 19.55
neke su uspomene puno zesce od drugih :)
Prelja
(Setac kroz snove)
05. новембар 2010. у 20.02
Jesu... Neke ostaju tako jasne...
Neke... traju kao mac u srcu...
Mac, kojeg nikada iscupati ne možeš...
No-1
05. новембар 2010. у 20.16
Pozdravljam lepo drustvo.Pa i temu.

Uspomene i secanja.
...*eben zivot.
Bijo jednom jedan balija bato zvani slavko a zvao se muhamed a bijo hrvat...kad je rat poceo on će sebi „uh jes mi ...eno ne znam šta ću pa u ameriku oticu i ime promenicu”...otiso je u ameriku i ime promenijo zvao se michael jackson i otvorijo obdaniste i decu cuvo kad se ono desilo sa micheal jackson policija pobrkala i njega osudila on će opet sebi „uh opet mi ...eno bjezim ja odavde”...otiso u irak i opet promenijo ime u saddam hussein i amerikanci ga uhvate i sad je u zatvoru pa to ti je reci pravo ...en zivot...

poz
Duhovitaxx
05. новембар 2010. у 23.45
Swan,Prlju sam citala,Prlju.

NO.1...Da ne razumem šta si hteo reci,nebih ni komentarisala tvoj post...ali Vi muski ste svi isti...mislim,svi ste pomalo romaticni,ili? Eto,ja na romantiku,a Ti??


Caos svima...
Prvi put sam na RK, procitala sve price,postove i druzenje uopste.
I ne mogu da verujem koliko sličnih slučajeva ima. Ali jedno je važno saznala sam da nisam jedina koja sve ovo prezivljava i da ima i starijih koji se osecaju isto kao i ja. ovo je jednostavno jedna zivotna lekcija koju će neko pre neko kasnije da okusi ali ipak ne treba gledati godine i suditi o jacini bola na osnovu starosti jer svako ima nešto sto ga veze za svoju domovinu i sto mu je najvaznije u zivotu.
Ali razmislite da li bi voleli da niste tu dosli i da li bi voleli da niste upoznali te ljude i način na koji oni razmišljaju i rade. Nikad neću imati bog zna kakvo mišljenje o kanadjanima,Amerima jer su po meni oni nenormalno zaostali i jednostavno ne mogu lako da ih prihvatim jer se dosta razlikuju od osoba koje sam upoznala u Jugi.
Svi znamo da bi bilo prelepo da je bivša yugoslavija ostala jedna država i ostala onako jaka i bogata ali to su sad pusti snovi.

Mi smo ti koji treba da se iskoprcaju iz mreze koja može nasu buducnost da unisti jer nema sjajne buducnosti u zemlji koja se nazalost polako raspada i koja nikad možda neće stati na noge.
Ja sam ostavila gomilu frendova u jugi ali ipak znam da će sve biti drugacije kad se vratim (u posetu)i da me niko neće gledati istim ocima kao pre mog polaska sem posebnih osoba koje ću voleti do kraja zivota. Ali razmislite malo, zivot je pun oprastanja ja sam u iz juge otisla pre zavrsetka 8 razreda i oprostila se od svih ali i njih ceka oprostaj iako će svi ostati u istom gradu neće biti vise onog druzenja naravno pocece srednja novo drustvo...i novo uklapanje.

Ne znam šta još da vam kažem sem da pokusate da izdržite ja u Jugu idem na leto i tek onda ću znati šta sam ostavila iza sebe dolaskom na u Zapad.

PUNO SrećE SVIMA
PS.drago mi je sto postoji ovakvo mesto gde svi koji su van svoje zemlje možemo da razmenjujemo mišljenja ali ipak mislim da je to jedna ista prica koju neko lakse a neko teze primi,dozivi.

Šta da vam kažem svima.

Pomirimo se sa sudbinom.

Slazem se sa svima vama, svako od vas ima pravo na neki način. Svesna sam da za nas Dole nema neke buducnosti, ali ne znam ni ''napolju'' koliko će biti sjajna, u svakom slučaju nadamo se bolje nego dole. Hoću da kažem da sam se privikla i na skolu i na način rada, prevoz, itd. Ali ne mogu da se naviknem na način druzenja i na ljude tj. mogu da se naviknem ali ne da prihvatim. Taman se naviknem na dustvo i pocnemo da izlazimo ono nešto se desi. Ovde su svi podeljeni u grupe i stalno se raspadaju, sada sam nasla neko drustvo ali nisam bas zadovoljna. Leto je bilo zar ne?
A ja ne izlazim iz kuce, izlazim ali slabo i to stalno isto. Imam drustvo u Yu sa kojima sam u kontaktu i kao sto su pre rekli sad smo još privrzeniji, pogotovo sa prijateljicom, jedinstvenoj na planeti. I sad kad sam otisla videla sam ko su mi bili pravi prijatelji. Meni je u glavi još uvek ona slika Yuge, koju možda i ulepsavam, jer mi kažu da se sve promenilo i da bi sada na sve drugacije gledala. Ne znam nisam bila otkako sam otisla, eto već 10 i po godine. Najveci mi je problem, kao i svima, DRUSTVO.

No.1 ja te shvatam i znam da bi i ja tako razmišljala da sam ostala u mojoj zemlji.(Tj ako si još uvek tamo)? Znam da je kod nas teze i da za mlade nema bogzna kakve buducnosti. Ove ''poteskoce'' sa drustvom sto imam, verovatno bi u jednom periodu imala i tamo ( vidim po dugaricama sto su ostale). A bol koji osecam sto sam odvojena od mog naroda i meni dragih osoba shvatam kao neku cenu koju moram da platim, jer' kako se kaže ''ne možeš i pare i jare''. Ne želim vise da se zalim,jer' sad kad sam otisla barem imam cemu da se nadam. I nadam se da ću moći sledećeg leta da odem do moje zemlje i da vidim sopstvenim ocima kako je sada tamo i da vidim moje sestricne sa kojima sam odrasla a sada ne znam ni kako izgledaju. To je ono sto boli, ali to je cena zar ne?

Pozdrav tamo i ovamo:)


No-1
06. новембар 2010. у 01.21
Duhovita,imaš duha,hvala na razumevanju.

About life...
*Posrtanje kroz zivot jadan je način napredovanja.
*Od buducnosti ništa nije crnje. Osim, možda, proslosti.
*Covek nikad ne zna tačno koliki prostor zauzima u zivotima drugih ljudi.
*Covek se može žrtvovati za vlastitu ideju, ali ne za tudje tlapnje.
*kako covek postane slab kada se oseca smesnim.
*Strah dolazi od opasnosti koju osecas a ne poznajes.
*...kao da smo verovali da je ceo zivot jedna divna ultra zabavna exkurzija.
*Savets i kukavicluk u stvari su isto. Savest je samo trgovacko ime firme. To je sve.
*Zivot jednog coveka je isuvise kratak da bi mogao da teret tudjih gresaka uzme na svoja pleca...

pozdrav
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
06. новембар 2010. у 10.03
duhovita, amerikanci i kanadjani su nacija koja se razlikuje od skoro svih ostalih svjetskih nacija po tome da manje iskazuju osjecanja...Njihovi su zivoti tekli tako da su bili skroz vodjeni medijima pa su im i prioriteti bili vise materijalne prirode. Oni su ljudi koji isto ko i svi drugi imaju dusu, samo sto ih je vodila kolektivna nesvijest onako kako je okolina tražila to od njih. Zato te ljude možeš da volis jednako ko i sve druge, ali da dobijas od njih možeš samo ono sto oni mogu da ti ponude. Ako ti njima nudis ljubav a njima je stalo, oni će to da osjete i da ti jednako veliku ljubav pruze. Zašto je nas narod bolji ako među našima ima još uvjek i nacionalista koji vide neprijatelja u nekom ko ima samo drugacije ime od njih,pa čak iako nije svako od njih nikad stao na ratno tlo? Zašto bi jedan takav nas bio bolji od Kanadjanina? U sustini smo svi isti, samo okolina, roditelji, mediji i drustvo mogu da nas programiraju kako da razmišljamo (ako dozvolimo to čak iako vidimo da nije uvjek sve od toga korisno) i da se prepustimo svim tim programacijama među kojima ima i stetnih.
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
06. новембар 2010. у 10.22
I otkako ovaj internet postoji, i on je jedan od stvari koji nam je dozvolio puno toga...Dozvolio nam je da se izjasnimo, sagradimo nasa mišljenja, da uzivamo podjeliti nešto sto želimo da napisemo sa drugim ljudima koji čitaju, ali dozvolio je i još neke stvari. Npr. dozvolio nam je i da se izivljavamo protiv drugih sagovornika ako nas je samo malo ili malo vise necim uzrujao, pa smo tako dozvolili i da naskodimo prvo samim sebi. Jer čak iako te neko napadne, ti tog hranis ako ti uzvratis. Davno sam samo na par sekundi nakratko slučajno naletila na neki sajt gdje su se ljudi na prestravican način prepucavali oko nacionalizma, i posle par procitanih rijeci ugasila sam sajt hitno. POsle sam razmišljala da ako ti neki diskutanti onako nastave da će se zatrovati, da će sebi naskoditi (svi ti koji su se tamo izivljavali i psovali protiv drugih nacija). Jucer kad sam se sjetila tog sajta koji sam slučajno nasla prije par godina pitala sam se šta je sada s tim ljudima i kakvo je njihovo zdravlje nakon onakvih divlje-zvjerskih izivljavanja?

I dosla sam do jednog zakljucka, a to je da osobe koje mrze godinama druge vjere i koje su sebi dopustile takva prepucavanja na netu oko nacionalizma da su te osobe puno vise zatrovale svoje duse i tijela priblizno jednako kao i oni koji su ubijali i nisu nikad znali za internet. Ti koji su ubijali, kasnije ih je grizla savjest i već su dusevno i tjelesno sebe na neki način raskrnavili (a neki su i poludili od onog sindroma kako se već zove, kad ubijes nekog pa dodje ona bolest), ali nisu imali internet da nastave izivljavanja psovanjem i vrijedjanjem preko neta na nacionalnim osnovama. Smatram da su ovi sto vode ratove na netu na ovakav način jednako unisteni na neki način.

U tudjini, neki nasi ljudi se nauzivili takve vrste mrznje preko neta i natrovali se pitaj Boga koliko po takvim sličnim sajtovima gdje se vrijedjalo. Dok je nas narod uzivao i ispijao kafice po terasama i kaficima dole, ovdje su se neki trovali na taj način i izigravaju vece patriote od ljudi koji su u svojim zemljama.
Prelja
(Setac kroz snove)
06. новембар 2010. у 14.43
Nemojte samo dozvoliti da se ova
tema ispolitizuje...

Jako mi se dopalo kako je Duhovita...
iznijela svoja razmišljanja, osjecanja...
i sve sto joj se dogadja... daleko...
od zavicaja...

Puno sam puta napisala...
da smo mi... iscupani iz korijenja
nazivo... i zafrndaljeni... ko zna kuda
i u kakve živice...
Ništa drugo nismo u prilici učiniti...
ali, ne trebamo radi toga cutati...
Pa, čemu ovolika internetska hartija...
nego da po njoj skrabamo... sve sto nam
iz duse potece...

Možda je depresivno ponekad...
Ali, ta su osjecanja sigurno duboka i jasna...
Kroz njih huce naše rijeke... cvrkucu ptice...
sto su pod našim strehama gnijezda savijala...
kesteni s jeseni mirisu... i jorgovani i jasmini...
proljetnim povjetarcem razneseni...
Duhovitaxx
06. новембар 2010. у 18.34
Cao lepe dame.

Prelja,niko neće minirati temu,jer ista nema MNOGO posetilaca;)

Swan,Prelja...lepo vas je citati...još ako ste kao i ja u TUDJINI???

Zverko ludilo,što si me probudilo?
Evo,i jesen nam stigla,kao i svaka druga dodje i prođe!
Ne znam po čemu želim da se ovaj datum baš nađe na početku,jer sve što sam do sad govorila bilo je vremenski neograničeno.
Datumi su mi uvek predstavljali problem. Ko će ih stići ?!

Prošlo je sedamnaest godina,punih sedamnaest dana kako sam obećala da ću ovu igru završiti sama,zatvorena,odstranjena od ostatka sveta,kako ću jednom zasvagda uzeti stvar u svoje ruke i zapečatiti paket poslat' kvragu davnih dana.Ali ne!
To, ja samo loše režiram i glumim.
U svoj toj muci,kad bi trebala nekome opisati kakva je to muka i kako je teško boriti se sam,kad bi trebala nekog uhvatiti za ruku,pomilovati je i reći kako boli,kako užasno boli u grudima,kako guši i tjera na plač,ja se okrenem u svoj ćošak,zacmizdrim malo,svaki put,progovorim koju u sebe,zamolim Boga da nam oprosti i smirim se. Stanu misli,stanu osećaji,umrtvi se svaki najmanji deo mene. Obrišem lice,smirim drhtave ruke i opet zamolim i zahvalim Bogu.
I tako u nedogled.
I tako obećavši sebi,prkosim svakom danu.
Svaki sekund teram misli u suprotnome pravcu.
Bežim,najlakše rečeno.

Nije mi ni ova jesen kao nekad.
Na isti način treperi grana ispred mog prozora,na isti način opada lišće. Vetar me gura na isti način. Slabost ove jeseni je u mom bežanju,a sva lepota je u prolaznosti.I to ne samo vremena,nego osećaja tegobe,tuge i mučnine.

Radujem se novom Gradu. Bar ću se približiti menjanju boja na nekom drugom mestu.Maybe?
Trebaju mi promene. Nove zavrzlame i nove muke. Ova previše muči. Još uvek ne prolazi,ali proći će.Opet Maybe?

Ne krivim jesen. Njoj je naređeno da dođe i prođe.
Krivim onu naivnost u sebi.
Dolazila ili prolazila,jeseni šarena,u mom zdencu isti trenutak zebnje i čežnje!
Premetala ti po svojim odajama ono opadanje ili šuškala u mojim ušima,ja još uvek težim nedokučivom.
Ali sve u svemu,naučila sam kako se ponašati.
Naučila sam,došla do pameti...ma sve sam,ali samo jedan dodir na šuškavom lišću bi mi bio dovoljan. Tj u mom Zavicaju.Samo da još jednom pogledam u prazno,osećajući da su mi pogledi ukradeni,bilo bi mi dovoljno da prezimim zimu u novom Gradu.

S već nakupljenom nostalgijom,ostavljam ovu jesen da me namami napolje,da izađem iz zatvorenosti i odslužim svoju kaznu.DEBELU kaznu.

Pozdravljam and zahvaljujem ako me cita neko?

:)

white_swan
(ღ♥♡♥á�)
06. новембар 2010. у 18.38
Komsinica sam ti, dalo se to i osjetiti. Ne daj se.

Eto opade i ono prelijepo raznobojno lisce jesensko, ali doći će slatki snijeg i Bozic.
No-1
06. новембар 2010. у 22.53
,,yes,jesen stigla,a ja sam.

ZAVICAJU RODNI KRAJU.
http://www.youtube.com/watch?v=zsg9XWYrliE&feature=related

pozz
kacak
(moler)
06. новембар 2010. у 23.28

Nas mentalitet,bolje reci Balkan.

http://www.youtube.com/watch?v=vvNAkq6v06U&feature=channel_page

pozzz,za lepu temu.
Duhovitaxx
07. новембар 2010. у 00.14
Dobro jutro.

Čitam vesti iz Zavichaja,pa se razocaram,zašto,ni sama ne znam.

Odlazak u tudjinu.
Kako ste otišli?

Kako ste se odlučili na odlazak, kako su tekle pripreme, koliko je trebalo da odluka sazri ili ste odmah znali da je to to, ili su drugi odlučili u vaše ime i vi niste hteli sebi da postavljate nikakva pitanja?
Daklem, pun mini bus sa sve nameštaj i kućni ljubimci i čitav komšiluk se sakupio da sa cigani isprati svoje drage sugrađane u beli svet, ili sami sa rancem na ledjima i roditeljima koji stoje skamenjeni na aeorodromu i kojima se trudite da ne vidite suze dok se veselo osmehujete a unutra se srce kida na milion komada, ili ste pobegli iz zagrljaja najdraže osobe na svetu, ili... Emocije, slike koje pamtite, možda neka pesma koja je tresla u busu za aerodrom Budimpešta ako se kretalo u tom pravcu, sve što ima veze sa tim danom???
Znam,znam teško je komentarisati moje pitanje,teško.

Nego...„Nova” i „stara” dijaspora?

Da li primecujete razliku kod „nove” i „stare” dijaspore u obrazovanju, stilu zivota, religiji, odnosu prema novcu...itd..?

(„Stara” dijaspora = pre devedestih ; „nova” dijaspora = posle devedestih)Dijaspora označava pojam etničke grupe koja je bila primorana, ili se svojevoljno odlučila napustiti domovinu i nastaniti se na teritorijama drugih država. Kulturni razvoj dijaspore uzima drugačije pravce od onog u matičnoj državi. Zadnje uporište kulturološke veze dijaspore sa svojom zemljom je maternji jezik i insistiranje na njegovom održanju.Ali kako ko..i kako to ???

poz
Duhovitaxx
07. новембар 2010. у 00.38
NE VOLIM:(
Ne volim kada se ljudi u svom neznanju rašire kao maslacak.

Babe sa hladnim trajnama, tetke narikuse, nepoznati i nepozvani sa umetnim suzama, skupise se to jutro da te isprate na vecni pocinak.
Sunce je przilo u straznjice napirlitanih dama, koje su cedile posljednji napor svog izbotoksiranog lica da smeste tugu između umetnih zuba i umetnih trepavica.
Vazduh je mirisao na trulez, licemerstvo, pokvarene namere i neiskrene osecaje.
Vrtilo mi se pred ocima i izmicalo pod nogama.
Toliko sveta, a meni nijedno poznato lice nije dotaklo zenicu oka.
U tom trazenju, sretoh se sa samom sobom.
Stajala sam skamenjena, osecaja sasusenih ko kora stogodisnjeg drveta, gluva i nema da odreagujem na stvarnost.
Ne, nisam stajala u redu da mi izjave saucesce. Ne, nisam prisla sanduku u koje je bilo polozeno tvoje telo. Ne, nisam pustila nijednu suzu. Jednu jedinu.
Bila sam tu. A kao da me bilo nije.
I možda mi drugi oprostiti neće hladan pogled i to što nisam bila deo sahrane sa marionetama.
Bitno je bilo biti tu, ne zbog tebe, već vaseg prezimena.
I prezirem sve koji su ti prezime znali.
Malo je onih koji ti ime znaju. Koji su znali tebe.
A ja sam te, moja N., najbolje znala.
Zato ti i posljenju pocast nisam odala.
Nisam i nikad neću.
Jer ti ćeš vecno živeti u srcu mom.
Vecno.

Duhovitaxx
07. новембар 2010. у 01.18
http://www.youtube.com/watch?v=0f7UPTz4KeU&feature=player_embedded#!

pozz
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
07. новембар 2010. у 01.39
E sad si me već bocnula da mi se probudi još vise nostalgija jer si procackala u proslost. Znaš i ti kako ćeš namamiti nas na ovu temu. :)

Jesu ti dani upočetku bili prilično teski. Nisam ostavila nekog momka kog sam volila jer sam u to vrijeme imala samo simpatiju prema kojoj su mi osjecanja ishlapila u to vrijeme. Sva sreća. :)

Al ja sam se u sustini vise radovala odlasku jer fakat tamo nema nikakve perspektive ni za šta ni dan danas.

Jedino sto sam patila tek kad sam dosla ovdje i kad sam navikavala se na ovaj sistem. Neko sam vrijeme bila pravo pravo nekako izgubljena kao da nisam sa ovog svijeta, uopste sa planete ove. :). Moralo je doći i do prve tudjinske depresije da bi kasnije mogao da se ukorjenis lijepo i lakse nosis s tezim zivotnim situacijama. Da ne idem u detalje, al bilo je teskih perioda i u onim momentima kad je se covjek zasitio u divljenju nekim stvarima iz ove zemlje...Tj. kad su mu dosadile neke već vidjene stvari.

Ti si izgleda ovdje nekih ne vise od dvije-tri godine? Sasvim si svjeza u Torontu izgleda mi.
Prelja
(Setac kroz snove)
07. новембар 2010. у 04.55
Razmišljam jutros nešto...
Eto, svačiji zivot... može stati u jedan roman.
Neciji i u jednu pricu...
A... koliko bi meni romana trebalo da ispisem samo
sva ona silna osjecanja, koja su me kroz zivot potresala...
svu tugu, sjetu, jad, teski tereti kojima sam bila
pritisnuta u tamu svoje duse...
Ti neki trenuci sreće... su tako teško placeni...
bolom... ponekad kajanjem...
Kakava sreća... roditi se u jednom malom gradicu...
na obali najljepse rijeke...
Kakva sreća, skakutati kockicama tog gradica... sve do
kupalista... Pregaziti hladnu rijeku, sve do Otoke...
Igrati se u parku predivne varosi...
Biti dijete... biti... sva u bajkama...

Kakva radost... steci prijatelje...
Prijatelje... koji to ostase za sva vremena...
Mnoge od njih... ni rat nije od mene oteo...
Kakva sreća... upoznati ljubav cistu i jasnu...
Ljubav od koje krila izrastu... za tren...

I kakva tuga... izgubiti je...
Ali, opet je bilo zivjeti u tom malom gradu...
I... doslo je vrijeme... sretati se svakoga dana...
na onom nasem mostu, na kojem je odsanjano toliko snova...
Zivjela sam od tog pogleda... Hranila se njime...
opstajala i lebdjela... u te iste snove... srećna...
sto je ipak tako blizu... sto je tu... sto postoji...
Makar i tudji.

Rat... Kako kratka, a kako teska riječ...
Rat mi je odnio toliko toga...
Odnio je puno snova...
I odnio je zivot njegov...
To je tek... postao bol...
Spoznaja... da ga vise nikada biti neće...
na ulicama kojima prolazim...
Nikada.

Zivot me tjerao da se borim.
Dva mala bica, koja su mi pod srcem izrasla...
su me trebala...
Borila sam se... kao što se bori lavica...
Kao što se bori mati... Banijka...

Tudjina.
Znala sam kud polazim. Znala sam šta me ceka.
Nisam imala iluzije.
Morala sam svojoj porodici otvoriti put...
ka zivotu...
Jesam. I neka sam...

Uspomene i sjecanja... cuvam u srcu...
Čitavu riznicu...
Ne proklinjem tudjinu. Nije me ona od
mojeg zavicaja otrgnula... Nije.
Kunem ratove. Kunem sve ratove i sve one
koji ih podmecu.

U mojem malom gradu nikada vise zivjeti neću...
Pronaci ću jedan drugi mali grad... na jednom drugom
mjestu... gdje ću zivjeti mirno... i pisati i opisati...
sve moje uspomene i sva sjecanja...
Naci ću neku malu varos... koju kao moj rodni gradic...
nikada voljeti neću...
Neka mi oprosti. To je jače od mene.
No-1
07. новембар 2010. у 12.18
Ja bih temi dao ime...„Dolina dushe”...?

Banja Luko, zavicaju mio davno sam te mladjan ostavio da te volim nikad nisam prest'o vraticu se, ostavi mi mesto. Ja bih ovde ostao bez price...

pozzz

Duhovitaxx
07. новембар 2010. у 20.38
Dobro vam jutro,meni dobra vece.Duhovita rece:)

...Siluete lebde nad našim glavama.
Pod sjajem vatre postaju vidljive naše unutrasnje košnice i sva borba dobra i zla u nama izbija na površinu. Je li oko ove magične vatre koja svojim plamenovima raskrinkava naša unutarnja previranja uopste moguće nešto sakriti? Posmatramo se; nismo li u ovom trenutku jedni drugima kao pročitane knjige?

Gde je granica između sadašnjosti i budućnosti?
Nije li ono što će biti vidljivo već sada u onome što jeste?
Nismo li kao riznica prošlosti upravo ogledalo onoga što neminovno dolazi?
Što je sada ako ne nužna spona između onoga što je bilo i što će biti?
Nismo li samo ogledalo dolazećeg i nije li ono što prolazi umrlo u onom što nužno za nama sledi?
Kolika je krivnja u nama za vreme koje nas stiže, koliki doprinos? Bavimo se prošlošću, želimo urediti sadašnjost, a sva svoja negativna zračenja prenosimo u budućnost, trujući one koji dolaze.
Nismo li u oku onih koji vide tako prokleto predvidljivi?

Stara vještica se postavlja u sredinu kruga, tik do vatre, i okrenuvši se prema plamenovima što visoko ližu, stade nama ratnicima u jednom posebnom zanosu naricati:

Dolazi nam vreme robije, osvajači su već s one strane planina što zastiru nam sunce na zalazu.

Hiljadu leta će proći, ovaj će narod sebe i svoju tradiciju izgubiti i pod križem se izdaje velike prodati.

Naraštaji koji za nama slede će izvan sebe slaviti ono što u sebi inače mora uzvisiti i tako će propasti u zabludi, da postoji Spasitelj velikoga sveta.

Pritom neće znati da veliki svet, onaj vidljiv oku i što nas u svakom trenutku okružuje, ništa ne može izvući od sigurne propasti. Kad bi se svi mali svetovi istovremeno udružili i poradili na svojim nutrinama, istom bi se i Veliki svet promenio.

Samo ti mali svetovi mogu se menjati i na taj način spasiti, no zlo koje nam dolazi će nas na slatkorečivi način, kako je uobičajeno kod takozvanih civiliziranih ljudi s juga, pokušati uveriti da je veliki svet važniji od onog malog.

Oni su kroz stoleća svoje zablude opljačkali dnevnu mudrost jednog Učitelja u istoriji i izmislili Spasitelja velikog sveta i tako će nas obmanuti da postoji spas duše negde drugdje izvan nje same.

Dolazi nam vreme zaglušne buke ispraznih propovijedi ljudi sklonih zemaljskim užicima, onih koji će propovedati Nebo, a u svojoj će se pohlepi Zemlje čvrsto držati.

Naša će verovanja u prirodne sile biti ocrnjena, naši rituali biti će najpre ismejani, ali će ih zlikovci vremenom usvojiti, da bi našu decu pridobili za sebe; kasnije će ih nazvati Ritualima posvećenja.

Biće to crni dani, mračna tamnica Svesti.
Njihovi upravljači će kasnije reći da su nas civilizirali, a zapravo će nas unazaditi.
Decu će nam poškropiti vodom izdaje, a njihova crna magija, vešto prikrivena lažnim bleštavilom i hinjenom belinom, osvajat će prostor jedan za drugim, sve dok ne osvoji i sam Sever. Sve će to činiti pod izdajničkim križem, njihove crne magije, veličajući ime i Mudrost koju su pregazili.

Nakon tih reči stara veštica sedne među nas dvanaest ratnika i pogledavši nas sve redom oko vatre kaže nam:

Slavni ratnici i vinovnici naše tradicije:

krenite prema Ledenoj zemlji na dalekom Severu, dolazi koljački mač velikih careva s juga.

Moćna je to vojska, iza križa i lažnoga raspeća velikom svetu se krije.
Jedan je njihov mudrac, a veliki izdajnik, u istoriji postavio zasade laži i oni veruju da će Sveto kraljevstvo na zemlji ostvariti; jedan je drugi, ratnik s mačem u ruci, iz zablude svoje ovaj suludi naum krenuo ostvariti.

No to će biti razdoblje velike pljačke i paleži, velikih previranja i ubojstava: njihova Božja država na zemlji postat će zgarište krvavog nasilja i paleži. Na stotine će muka baciti sve koji im se ne priklone, zaslepljeni da pravu vjeru nose, a u stvari veliku izdaju šire. Glumit će da su bolji od barbara, no zapravo će istim metodama svoje laži širiti.

Smesta pođite u Ledenu zemlju i sa sobom ponesite deo naše tradicije jer će je ti zlikovci inače uništiti, kao što će nam zemlju opljačkati. Podići će visoke tornjeve i zvona će posvuda zvoniti da sačuvaju demone koje sobom donose.

Njihov je križ izdaja, a njihov «Spasitelj velikoga sveta» izmišljotina koju su stolećima pothranili izdajnici što se u Velikog majstora pouzdaju, a zapravo ga podrivaju.

Njihovi su hramovi izdaja, a njihovi rituali pljačka drevnih misterija koje stolećima čuvamo.

Njihova će zla magija, izvrnuta od prave, čuvati zle duhove koji ih vode i koji se slavodobitno cerekaju u lice njihovu Mudracu, kojega su vlastitim lažima oskrnavili.

Pođite smjesta...nije nam čekati zoru jer ona će se možda u krvi roditi.

Stotinu godina kasnije u Ledenoj zemlji Duh je ostao bdeti nad naraštajima izbeglih: bahu to deca Severa čiji se potomci i danas rađaju po čitavom svetu.
Poslani su da u ruhu dece Kainove unose nemir među zaspalu decu sveta.
Njihova snaga lebdi na krilima Severa, a njihov mač seče hiljadu-letne zablude koje se hvataju korena njihova trulog drveta.
Oni vide bolje od drugih; od malih nogu podučavaju starije i unose nemir u slepu Abelovu rasu.

Duh stare veštice, stoleće kasnije, još uvek živi rečima što ih je jednom davno ratnicima izrekla i oni ih se dosećaju pa ih ponavljaju:

Samo mali svetovi mogu se menjati i na taj način spasiti.

Samo mali svetovi menjaju veliki.
Isti veliki svet, koji nas okružuje, nemoguće je menjati dok se svi mali svetovi koji ga sačinjavaju ne promene...ujedine.

Poradi na svojoj nutrini prije nego li propitkuješ kakvoću sveta koji te okružuje jer on je tvoje verno oglrdalo...

pozz
_HAJDUK_
(shalabajzer)
07. новембар 2010. у 21.59


Bravo!
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
07. новембар 2010. у 22.01
i dodaj mali svjetovi se mogu cuvati i sacuvati

Duhovitaxx
08. новембар 2010. у 00.21
Hvala HAJDUK,nema te 100 godina bre,gde se krijes?

pozzz

Swan,no,mali svetovi ne mogu se sacuvati,sam se mogu ujediniti...?

ZAJEDNO SMO JAChi..zar ne?

Ko je jači,taj nas tlaci...nije fer,nije!!!

pozzz
Duhovitaxx
08. новембар 2010. у 02.00
Htela bih pisati o zaljubljenim ljudima... Jeste li ikada posmatrali jedan zaljubljeni par? Jeste li ikada videli ono u njihovim očima, ono što nemaju ljudi koji ne gaje taj dragocjeni osećaj u sebi?

Jeste li ikada vidjeli sjaj u njihovim očima, koji je posebniji od bilo kojeg drugog sjaja? Sjaj, koji je nalik na sjaj daleke zvezdice, sjaj koji je uzvišen i dragocen. Jeste li ikada slušali govor zaljubljene osobe? Taj govor srca, te rieči izabrane do tančina... Ta ustreptalost, ta gracioznost... Jedan par, makar i neskladan bio, potpuno je savršen kada se onako zaljubljeno gledaju. Bez da postoji svet oko njih, vreme, mesto, granice... Postoje samo oni... Svet postaje malo mesto, potpuno beznačajna tačka, naspram onoga što oni jesu i što oni mogu. I ma kakva devojka bila za druge, za njega je i dalje princeza, beba, najkrhkije biće... Ma kako kretenski on izgledao za druge, za nju je jedini, najbolji... Ne govorim iz iskustva, bar ne ovaj deo. Govorim iz promatranja. Svaki dan promatram ljude na putu do odredišta. Do tančina pokušavam analizirati svaku gestu, svaki pokret, svaku grimasu. Posmatram starog dedu, koji bi plakao kada ga ne bi bilo sramota. Njegove drhtave ruke, njegovo životom ispijeno lice, njegove izmučene noge... Traži utočište, traži nadu koju je nekada imao, traži mladost, život, poletnost... Sve što dobija su arogantni komentari nas mladih, nestrpljivost i odbijanje. A i njemu treba samo jedan topao prijateljski pogled. Možda tek naznaka da ipak nije sam na setu, da postoji negde neko ko će mu uputiti toplu reč, mio pogled, ili nekom gestom pokazati da je primećen, da postoji neko kome nije svejedno za njega.
Meni nije. Da mogu, pomogla bih svakom starom čoveku da reši svoje probleme. Ne znam zašto, ali mi je nesnosno gledati ona bolom ispijena staračka lica koja lutaju u traganju za svojim ciljem, za onim uzvišenim što imaše pa izgubiše, ko zna gde, ko zna kada i kako. Sad samo žive ili životare, od jutra do sutra, bez nekog razloga, bez nekog cilja, potpuno neosnovano, ali mora se... Posmatram majku sa bolesnim detetom koja posljednje nade za svoje dete polaže u tamo nekog navodnog iscjelitelja. Posmatram čoveka koji ne može da hoda, koji je svim svojim bićem okrenut prema onom koji mu je jedini ponudio nadu. Posmatram stare ljude. Svi žure tamo, gdje poklanjaju nadu. Kao da je nada da će imati pravo da se nadaju, jedino što ih drži u životu, jedino što ih raduje. Ima li to smisla? Meni nema. Ali i dalje analiziram. Analiziram svaki uzdah, svaki pokret... I svakog dana o ljudma saznam nešto novo. Nismo mi ni tako loši...
Ali ipak, srce mi se najviše slomi kada vidim ono malo, tek rođeno kuće ispred zgrade, koje čezne za domom, toplinom i hranom, koje drhti od zime i gladi...

Šta je sramota? Sramota je biti debeo među gladnim.
No-1
08. новембар 2010. у 09.27
DOBRO JUTRO;)

http://www.youtube.com/watch?v=Gqi8ldkSQZA&feature=player_embedded

pozz
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
08. новембар 2010. у 13.00
hvala duhovita, nastavi s pricama.Super su.
boneida
(andjeo)
08. новембар 2010. у 19.01
I od mene hvala Duhovita,nastavi sa svojim lepim pricama,ima nečega prepoznatljivo u njima ...
pozz
Duhovitaxx
08. новембар 2010. у 19.19
Hvala na citanju..

Pozdrav;)

Možda moju dragu Swan ne zanima politika,ni mene,ali,moramo znati šta se radi oko nas i s nama..zar ne???

SA NAMA MALIM,NAIVNIM.

„EU? - Ne hvala!”

U novoj knjizi autor Marjan Bošnjak analizira Europsku uniju, njezine promotore i njezine dokumente. Kroz 300tinjak stranica sagledava različite aspekte Europske unije i koje bi negativne posljedice Hrvatska, tj. njezini stanovnici pretrpjeli u slučaju pristupanja istoj.

Posebnu pažnju autor pridaje Lisabonskom ugovoru koji ima sve značajke ustava; njime Europska unija de-facto postaje federalna država sa centralnom vlašću u Bruxellesu.

Ulaskom u Europsku uniju, Hrvatska bi izgubila gotovo sve atribute samostalne države i, s obzirom na svoje pučanstvo od svega 4,3 milijuna građana postala bi jedna od manjih provincija unutar te goleme multinacionalne države.

Lisabonskim ugovorom Hrvatskoj i njenim stanovnicima bi se oduzela suverenost u odlučivanju unutar teritorija Republike hrvatske:

Dakle, prema članku 17b(2) europski kolonisti imat će ne samo pravo kolonizirati Hrvatsku, nego će automatski dobiti i ustavom zajamčena politička prava među kojima je i pravo glasovati i biti kandidat na lokalnim izborima pod istim uvjetima kao i domicilno hrvatsko pučanstvo.

Stranci koji se dosele u Hrvatsku imat će i gospodarsku moć i politička prava koja će im omogućiti da s vremenom preuzmu lokalnu vlast u onim sredinama u kojima budu koncentrirani. To će u prvom redu biti atraktivni, ali slabo naseljeni jadranski otoci te manje općine u Istri i Dalmaciji, a s vremenom i drugi, pogotovo pogranični dijelovi sadašnje Hrvatske.

Žalosna je činjenica, ali je ipak činjenica, da većina Europljana, a pogotovo pripadnika velikih i gospodarski snažnih naroda, ima više novaca od nas Hrvata i veću kupovnu moć. Ta veća kupovna moć omogućava im da po Hrvatskoj kupuju ono što je najatraktivnije i najpoželjnije. To već sada vidimo u pojedinim dijelovima Hrvatske, poput Dubrovnika, Hvara i Opatije, gdje su strani kupci toliko digli cijene da su domaći Hrvati, sa svojim skromnim primanjima i skromnom kupovnom moći, gotovo isključeni s tržišta.


ali i u pitanjima vanjske politke Hrvatska nebi imala nikakav utjecaj:

Na području vanjskih poslova Hrvatska će u Uniji biti posve marginalizirana. U Europskom parlamentu od 751 zastupnika imat će, bude li sretna, 10 ili 12 zastupnika, koji će biti bez gotovo ikakva utjecaja pri imenovanju članova Europske komisije, dakle, izvršne vlasti koja zajedno s Vijećem ministara imenuje ministra vanjskih poslova.(...)


Autor donosi još jedan aspekt gledanja na Lisabonski ugovor, o vladavini velikih naroda nad malima:

No to je samo prijelazna faza jer, prema Deklaraciji o članku 9c, prihvaćenoj kao dodatak Lisabonskom ugovoru, od 1. travnja 2017. za kvalificiranu većinu bit će dovoljni glasovi koji predstavljaju (a) 55 posto pučanstva Unije, ili, (b) 55 posto članica.

Ovdje treba naglasiti da samo šest članica, Njemačka, Francuska, Engleska, Italija, Španjolska i Poljska, čine 70 posto ukupnog pučanstva Unije, dok ostalih 21, manjih članica, obuhvaćaju preostalih 30 posto.

Vrlo je jasno da se gotovo ni jedna odluka ne će moći donijeti mimo volje vladajuće šestorke.

Mali narodi, iako brojniji, u praksi ne će imati gotovo nikakvu političku moć, pa čak i kad bi bili savršeno ujedinjeni u svojim željama i ciljevima, jer ipak predstavljaju samo 30 posto ukupnog pučanstva. Ovdje se vrlo jasno radi o političkom modelu u kojem će veliki narodi vladati nad malima.


U europskom parlamentu situacija nebi bila ništa bolja:

U Europskom parlamentu, koji sada ima 751 člana i koji bi se nakon ulaska Hrvatske malo proširio, Hrvatska može po najboljim prognozama očekivati 12 mjesta od eventualnih 763 mjesta.

Hrvati bi u političkom smislu, s obzirom na svoju marginalnu zastupljenost od manje od jedan posto, postali obična „statistička pogreška”. Veliki igrači, koji predstavljaju 70 posto ukupnog pučanstva, dogovarali bi se međusobno, a budući da Hrvati predstavljaju manje od jedan posto političke moći, vjerojatno ne bi gubili svoje vrijeme tražiti čak ni naše mišljenje.


Tvrdnju europskih propagandnih promotora da bi hrvatska djelila suverenitet ravnopravno sa ostalim narodima unije autor ocjenjuje sa:

Ta je tvrdnja daleko od istine.(...)U Europskoj megadržavi od pola milijarde stanovnika Hrvata će biti manje od jedan posto(...)i s obzirom na to da će se od 2014. odluke donositi većinom od samo 55 posto, to znači da će se i najštetnije odluke moći donositi bez nas. U takvoj megadržavi hrvatski bi narod postao politički marginaliziran i obespravljen.

Više informacija o ovoj odličnoj knjizi potražite ovdje.

Kao svoj zaključak mogu dodati da se prije pojave Lisabonskog ugovora još moglo govoriti o ovom ili onom pozitivnom aspektu Europske unije, no sa pojavom Lisabonskog ugovora sve te priče padaju u vodu, jer sada je jasno u kojem smjeru ta Europa želi ići: u smjeru centraliziranja svoje moći i svojeg birokratskog imperijalizima, da odlučuju o nama, malim narodima i običnim ljudima kako im se svidi. Srećom po nas, mi nismo bili članica europske unije kada su europski birokrati bez pitanja naroda (referenduma) odlučili uvući sve članice u tu svoju tvorevinu; Zahvaljujući toj okolnosti imamo još uvijek priliku oduprijeti se ulasku u europsku uniju u cjelosti, nemojmo prespavati tu priliku!
c/p___________________________________________________

MALE DržavE,MALI LJUDI,MALI NARODI,MALI MRAVI,KOJE SVAKO GAZI.

...Ma koliko se nekima nebi svidelo trebalo bi biti „jedna država jedan glas” bez obrzira na veličinu populacije...ali,to nikada neće biti,nikada...ko je jači,taj te tlaci,zar ne?

pozzz
Duhovitaxx
08. новембар 2010. у 21.58
Menjaju važu sa veselim cvećem
U jad i bedu - soba do komore -
I ruke ljubavnika u oštrim kukama
Udaram se tišinom u tišini.
Sloboda znači govoriti. A ja se bojim
Da oblikujem ono što je vazduh
I može biti gotovo za tren.

Majkl Meklur

Duhovitaxx
08. новембар 2010. у 22.45
Nema nikoga.Evropa slipi,
A Ja?

JA,
.
- BUNTOVNIK BEZ PARDONA –
.
O
.
APOKALIPTIČNOM „BRODU LUDAKA”
.
U osnovi svega je „ono”,
što ljudi ne shvatiše,
a što od bogova dobiše na dar;
.
A da taj dar u sebi osetiše,
bili bi ravni bogovima,
jer stvoreni bejahu,
„na sliku i priliku nji’ovu”.
.
Ali ne spoznaše „* * * * *”
Jer, nisu svoji i „samomisleći”,
.
No,
Stvoriše razne gluposti:
dogme, teoreme, aksiome,
religije, norme i moral,
.
I ko zna kakva čudesa, i učenja još,
a samo životinje slušaju komande,
jer, ne znaju da misle.
.
Klanjaju se svojoj vrsti,
Kao životinje, slabije jačima,
I osuđuju jedni druge,
Ako ne poštuju iste gluposti,
I neistomišljenicima pune ‘apsane.
.
Lažno osuđuju idolopoklonstvo,
A stvoriše međ’ sobom idole,
Klanjaju im se uzalud,
mole im se, i veličaju ih,
.
E, da bi dobiti mrvicu,
Bedne i jadne koristi,
u ovozemaljskom životu.
.
I izmisliše najveću glupost,
a da ne osude svoje idole,
.
Ko se smerno, verno i,
na opšte zadovoljstvo idola,
vozi mirno, brodom ludaka,
biće nagrađen, ako ne na ovom,
onda na onom svetu, ha, ha.
.
One, koji drugačije misle,
Svrstavaju u „sataniste”.

E ovo su misli u TUDJINI.
Duhovitaxx
08. новембар 2010. у 23.03
...yes,TUDJINA dno moje chase.

Gledam u dno moje čaše,
netko kraj mene hoda.
Pita ''Je li to Vaše?''
i diže ljubav sa poda.
Palim cigaretu, jednu za drugom.
Suze u očima su samo od dima.
Nikakve veze to nema s tugom
ni starim sećanjima.
Još jedno piće stiže za sto,
kao ni godine, ne brojim ni njih.
U njima samo utapam bol
i razbijam čaše na pogrešan stih.
I tada mogu podneti sve;
neka me psuju i proklinju,
pričaju što god požele,
samo nek ime ti ne spominju.
Neka me ne pita niko
šta to na dnu čaše skrivam.
To dno je ipak preplitko
za ono o čemu ja sanjam.
I baš kao što si ti meni
u hiljadu komadića razbio sne,
ja ću u čast toj uspomeni
ispit još ovu i razbit je.
Maybe?
;)
SrboPeuljanac
(Sanjar)
08. новембар 2010. у 23.24
Pozdrav iz duše, Prelja sele, tačno mi srce poskoči u grudima čitajući konačno opet nešto iz tvoje riznice tajni...:-)

Svako dobro svima...
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
08. новембар 2010. у 23.50

volim kad ljudi pišu iz duse, ne mora čak riječ uopste ni da odaje neki gramaticki pravopis nego je važno šta piše srce, šta izlazi direktno iz srca !!! To se racuna i samo to. Bar meni ne igra ulogu drugo ništa već to. Lijepo. :)
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
08. новембар 2010. у 23.59
volila bi da imam dovoljno vremena, odavno nisam nešto zesce sastavila
No-1
09. новембар 2010. у 00.38
Swan,pokusaj,nemoj da spavas,spavalice;)

Moje sechanje..
Secham se zavicaja.
Ostala je stara slika iz detinjastva,i mala sveska sa tvojim imenom.Ostalo je sechanje na zapaljenu prvu cigaretu,i znanjem da volim te najviše na svetu,ostala si ti bez mene.
Secam se tu sam da vozim biciklo naucio,oh kako sam se tada mucio,moj pad je bio uspeh.I secham se još jednog pada sa drugog mesta,tad dosla je hitna smesta,bila je velika visina.

Sve sto imam to je bol i tuga;
Nemam ljubav ni najboljeg druga.
Nemam sreće,ljubav već odavno;
Jedino tuga to je sada stvarno.
Toliko sam cudan da ni sam ne znam ko sam;
Toliko sam nesrechan,da upravo to sam.
Tuzan sam i gledam slike iz detinjstva;
Secham se drugova i toga jedinstva.

Secam se svake svadje sa drugom,secam se to sam nazivao tugom,a to je ništa za ovo.Sa njim sam pravio razne stvari,on nije znao srećhu da kvari,bio je poseban uvek.

Sve sto je proslost ne može da se vrati;
Može da se seca i zauvek pati.
Ali zato treba zaboraviti tugu;
Posvetiti se zivotu i naći ljubav drugu.
Možda je teško.teško posle svega;
Naci novog druga,zaboravit njega.
Možda je lako,lako posle tuge;
Naci novu ljubav zaboravit druge...?

I šta ima vrednije od slike stare,da pitam se za šta služe pare,jer one su samo za tugu.
Zima u tom gradu je prelepa bila,tad imali bi mi krila,jer mislili smo da letimo na snegu.I pravili smo nesta sto što se slicura zvalo,to veliku brzinu na snegu bi nam dalo,tad krali smo gajbe za to.
Ne ocekujem da shvatite reci ove,ali bar znam da to je moje,pa makar i to tuga bila...

Preko moga pustog srca
sibali su vetrovi
sve dok tebe sreo nisam
živeo bez ljubavi

Svaki chovek ima dragu
Svaka briga ima nadu
Sunce posle kise dugu
Moja ljubav samo tugu...

TEASKO JE...

Teško je vratiti se kad nema ni jednog mosta
kad od svega što je ostalo ni sećanje ne osta.
Teško je svaki dan mešati snove sa javom,
sve što je nekad bilo danas zvati zaboravom.
Teško je drugog ljubiti,
a za tobom ludeti.
Teško je odreći se sreće,
kad sve me još uvek za tebe veže.
Teško je srcu reći da ne voli,
kad preteško je da kroz jedan život sve se preboli...

Teško je!
No-1
09. новембар 2010. у 01.40
ZIVOT U BOSNI.

Molba...

Pošto nam je odobren bezvizni režim sa zemljama članicama EU od tamo nekog datuma molio bih zadnjeg koji izađe da ugasi svetlo, zavrne vodu i plin.

Srećan put.
kacak
(moler)
09. новембар 2010. у 02.58
Dragi Tito, hvala ti !

Dragi Tito, hvala ti sto mi je babo ´68 morao bjezati u Italiju.
Dragi Tito, hvala ti sto mi je babo bio u zatvoru.
Dragi Tito, hvala ti za diktaturu.
Dragi Tito, hvala ti sto sam morao sav svoj zivot provesti u tudini.
Dragi Tito, hvala ti sto nas je tvoje naslijede odvelo u pakao.
Dragi Tito, hvala ti za sve. Za sve sto učini za nas.
Jer da nisi, ja ne bi bio onaj koji jesam.

S ljubavlju i postvanjem svima onima sto sad putovati smiju

Šta su vrijednosti prema kojima bi trebali sebe i druge mjeriti?
Covjek je danas postovan po statusu i snazi a ne po moralu.
Ljudi odlucuju šta je moralno a šta ne. Pa su i gnusne stvari postale drustveno prihvatljivo ponasanje.
Covjek se klanja novcu i kapitalu.
Porodica je ugrozena a žena svedena na tjelo.
Danasnji covjek je u velikoj potrebi da iz zablude izade.
Put postoji:
Čitaj! Uci! Posmatraj! Razmišljaj! Trazi! Samo sa stanjem u kojem jesi ne miri! Čitaj i naucit ćeš da ničega nisi vlasnik. Obavezat će te znanje da dijelis ono sto je tebi podareno. Jer covjeku zivot nije cilj. Covjeku je zivot uvijek samo sredstvo.

Prelja
(Setac kroz snove)
09. новембар 2010. у 14.05
Hvala ti, Srbo...
sto me pronadje ovdje...
Ponekad lutam ovim našim sajtovima...
pa me ponesto zagolica... da napisem koju riječ...

Ali... teško, brate moj...
Teško... Nekako mi rijeci zastanu...
Onaj cvor u grudima... nikako da se razveze...
da popusti bar malo... pa da potece stih...

Ponekad mislim... ugusit ću se...
u sopstvenoj tami duse...

Jesen je kriva za sve...
Jesen ova... sto mi se na ramena spustila,
pa me pritisce...
Jesen u dusi... Jesen u mislima...
Ali, ne mari... Kise će poteci...
Kise će saprati taj cemer...
One... tople kise... sto iz unutrasnjosti
teku... i poniru opet... u nas same...

Pozdrav, Srbo... i nadam se da je
mala princeza dobro... i da je već velika cura...
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
09. новембар 2010. у 15.10
kod mene je obratno, ja kad sam tuzna ili nesretna ne mogu rijeci zapeti nego moraju izaci na papir ili na ekran, obavezno

E sad pricam vise o onim stvarima koje napisem nadugacko i nasiroko i koje zauzmu najmanje 30 napisanih redova, ali o stvari koja me muci u tom nekom datom momentu.
Duhovitaxx
09. новембар 2010. у 17.15
Pozdravljam drace pisce,citaoce;)

U Senci Jeseni.
...kada bi se moja ljubav pretvorila u prah,bila bi to zaljubljena prasina...
...kisa pada i nosi me kroz secanja...

Još jedan jesenji dan manje na kalendaru,još toliko vise sreće zbog saznanja da ću te uskoro videti...

Danas je bas bilo jako nevreme,ali je pozitivno uticalo na mene.Cesto sam isla do prozora,posmatrala kisu,zadovoljno se smesila i upijala miris jesnje kise koji je dopirao do moje sobe.To je bio onaj miris letnje kise,koji dugo nisam osetila.Iako ne volim kisu(ja obozavam moje sunce :) ),ovog puta sam uzivala.Probudila su se dosta secanja u meni,neka su vezana za tebe,a neka ne...

Inače sam i danas uspela da o svemu mislim pozitivno i da ne budem tuzna.Opet sam bila tu samo za osmeh,suze nisu bile ni u planu.Danas sam bila čak još bolje raspoloženija nego juče.Ovoga puta je za to bila zasluzna jesenja kisa (a tako nešto mi se nije dogodilo u zadnjih sto godina :)

Šta li radis sada???Možda si kod nje(ako je uopste imaš... :) ),možda spavas,možda gledaš tv,možda si negde sa drustvom,a možda mislis na MENE :)...Bas bih volela da je tako,a to nije nemoguće :)...

Sutra opet radni dan,ali ovog puta nisam neraspolozena povodom toga...Ovog puta sam srećna jer pocinje nova nedelja i još manje dana ostaje do našeg susreta!!!

LAKU NOC,LAKU Noć!!!!!!!!!!
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
09. новембар 2010. у 18.03
Kada covjek kaže: teško mi je
neko piše, neko pije,

neko, ah neko i prostitutke « bije »,
neko jednu,a nekom malo i dvije

Nekom je teško zbog koze, pa trazi kreme za strije

Neko u teskoci miluje... ruka ruku mije

a neko to radi zesce, pa nekog prebije

nekom je kad tad teško, jer takav je danas svijet

neko teško dise, pa udise nosom biber da lakse kije

a neko se u cebencu i u ljubavnom gnjezdu s nekim grije

a nekom je teško pa kad mu je teško, ima hobi da shije

a nekom kad je teško, seta se i voli da mu vjetar kroz kosu vije
Duhovitaxx
09. новембар 2010. у 18.40
Swan..kad je reč o ljubavi...?

Oh, zdrobi mi lažne dijamante.
Uronjena u mastilo oscilirajućih kapljica, pikantno okrećem zenice u smeru kazaljki na satu.
Jedan primitivac.
Plešemo po jesenjoj kiši. - Bojimo se prostora.
Krećem se umereno. Robot u meni. Kontrukcija na odstojanju:)
Spektakl mojih koraka utisnut u bizarnu kopiju ljudskih potreba.
Režiser u meni, u vremenu tromom, sećanju sporom - spušta špil na opusteli parket sveta.
Rodi se san.
I moje reči nestaju u začetku. S njima vodim rat !

Sati i minuti.
Dugi - Pod nebeskim svodom.

It was called; Perfect !
Ustaljena fraza da svaka jesen donosi jednu novu ljubav, u mojim
ušima nema prizvuka. Ono, što ovo užareno jesenje sunce može, sa
prvim zrakama da donese jednoj čeznutljivoj prilici samo
je svitanje uspomena jednog prošlog vremena.
Zrak bez osećaja. Beživotan, surov, prožet jednom
nostalgijom.
Uronim tako u to beščulno stanje, jedan bestelesni
ambijent potreba za tobom i slike izrone.
***
Već danima želim da odem do one naše klupe. Možda su je
deca već i slomila. Možda vetrovi uništili, kiše saprale
naše otiske...
Tu si me nekad čekao, i svake minute zvao kada sam kasnila :)
I tu sam obećala da ću da ti kupim brnjicu, da ti zabranim
poljupce... Bilo ti je smešno :)
A ja sam uživala... U svakom tvom' pogledu.
A ti bi skočio bi svaki put kada bi nešto prozujalo pored klupe,
bojeći se, poput malog' deteta. A ja sam noćima lagala sa idem
pratit' prijateljicu koja nikad nije otišla u Austriju, i
iskorištavala svaku sekundu mog' dozvoljenog izlaza da
upijem zrak koji ti dišeš.

Jedno leto je bilo čarobno. Bio si moj. Osećala sam to.
I sad osećam.To nisi bio ti, ovaj sada, onaj pre. Ne...
Oo, bili smo savršeni. Da si samo znao ti...

Onda - Najezda trome krvi bi.
O tome pesme neće biti.
Samo će večnik usnuloga oka, krišom da se pita:
Šta to beše skriveno, ispod kože njene zarobljeno, što kao larva svoj preobražaj traži, u jednom biću kojeg' još ne vide ?

Postoji u nama trenutak sećanja. Onaj deo koji isplovljava u očajnim nadanjima.
Postoji u nama neprobojni štit.
Zgazit’ će nas magla.
Družimo se s putevima kojim’ kraja ne znamo. A verujemo im.
Sad ponovo bližim se gradu. Stoleća kao da su prohujala – Drhtim.
Na peronu tragovi kiša. Od žara i pepela.
Nosim ih posvuda.
A raduje se duša. Čudno ! Nju milovao nikad nije – ovaj grad !
Dva raskršča, jedan put. Stopala suviše izlizana za pokušaj koračanja.
Pelin u zraku, otvoren prozor.
Udišem.
Možda vetar skriva tvoj dah. Zavidim mu.
Bdi ruka, bdiju čula, bdi i gori meso.

Uvereno prisutna...
Smelost u gladnim, jesenjim noćima. Odzvanjamo.
Opirem se bahato k'o onaj turoban baletan s iskrvavljenim prstima neću li dosegnuti drugu stranu izloga.
Izložene figure. Jednu porcelansku.
Naslonjena ledjima, već tinja osećaj u venama.

Daljina u milimetrima.

poz
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
09. новембар 2010. у 19.33
ljubav je u kad dvoje leze dugo vremena ispod jednogu cebeta a da se još nije ni smrklo

white_swan
(ღ♥♡♥á�)
09. новембар 2010. у 19.43
u svijetu postoje lijepe oci,

a to su sve oci svijeta,

jer oci su ogledalo duse.

Svako ima dusu u sustini,

neko je zarobio, neko oslobodio,

to je tren kad su nekad nečije oci bukvalno otvorene

al' figurativno zatvorene
No-1
10. новембар 2010. у 00.11
ODLAZIM!
Ostavio sam male sitne stvari da ih prekrije pasina,
ne mrzim nikoga, volim sviju, sve sam oprostio,
sviju sam pozva0 i vise nikoga nisam cekao...

Pritisak mi nije, nemam šta da krijem, sretn sam!
I uvek kad je sve dobro ono malo nešto fali! Nisu mi to malo dali.
Ostavio sam telefon da onako stoji, vreme je stalo kao da nikada i nije se kretalo!
Ne treba da unesemo godine u zivot već zivot u godine!
Duhovitaxx
10. новембар 2010. у 00.50
Istorija će zabiležiti da su nam najveći umirali sami i daleko od nas. Nismo im znali pokazati koliko ih volimo, i sakriti koliko ih ne volimo dok bili su blizu ???

kempes
(samo medo)
10. новембар 2010. у 05.22
U netudjini pada kisa, ona dosadna uporna prelijepa jesenska kisa, ako kažem sipulja razumjet će me samo rijetki... ali neka, u tome i jeste bit.

U sjenci jeseni... kada bi se moja ljubav pretvorila u prah, bila bi to jedna velika gomi... zapravo, salim se, kao sto bivšoj djevojci (u jednom od onih post-ostanimo prijatelji trenutaka) kažeš „bila si moja snjezna pahulja, a sada si lijepo zaobljena grudva” ili ko te kara, nek ti piše pjesme filozofija...

Muci me nešto, neka knedla u grlu, biće da je na psiho planu. Strucna lica bi rekla „gospodine, niste realizirani”... mojne zezat, ja mislio da jesam.

Da skratim, nemojte kenjati, domovina je tamo gdje ti je dobro. Sam je sebi stvaras, dakle... u sebi i oko sebe.

Da je ljubavi, i malo vise para, jedno kuce da se mota oko nogu, kucica u cvijecu i ljuljacka za dvoje... ne mislim na onu iz sex shopa, ali dobro, može i ona :)) ... da imaš nekog gledat dok spava i niti jednog momenta osjetiti dosadu toga sto radis, da ti svaki udisaj i izdisaj isprica jednu pricu... lako bi covjek za nostalgiju.

Prelja
(Setac kroz snove)
10. новембар 2010. у 11.09
E, blago tebi...
kad ti je domovina svugdje gdje ti je dobro...

Ili je možda... pitanje u tome...
šta podrazumijevas pod „dobro”...
kempes
(samo medo)
10. новембар 2010. у 13.08
Ne, domovina je tamo gdje ti nije dobro.

Sto su se milioni balkanaca rasuli po cijeloj planeti, nego zato što im nije bilo dobro.

Imaginarni savrseni zavicaj postoji ipak samo u snovima. Sanjati nije zabranjeno, ali postoji i java.
No-1
10. новембар 2010. у 13.40
Tamo Mi Je Dom
Tamo gdje me srce vuce Za čim` gine zbog ceg` tuce Sto je drago oku mom To se mesto zove dom Stanem pa se pomolim.

Tamo gdje je dom. Evo mene, da l' još mesta ima tu na krilu tvom? Zagrli me zemljo moja mila, ovdje mi je dom. Ovdje mi je dom... Tamo gdje me srce vuce.
Duhovitaxx
10. новембар 2010. у 21.01
Hvala na pišeti,citanju,pisanju,još jednom hvala!

Trebalo mi je mesto gde ću pisati svoje misli,nadanja i zelje,a da ostanem skroz anonimna i da niko neće znati ko to piše i kome...Konacno sam nasla takvo mesto...OVDE.

Pozzz

white_swan
(ღ♥♡♥á�)
10. новембар 2010. у 22.23
E jasta, ja vidis nisam anonimna, ima osoba sto znaju ko sam pod nickom. Nije me stid osjecanja.

Ljudi smo, nije sramota da kažemo šta osjecamo, jer ako to dozvolimo onda smo bas dozvolili zapadni sistem gdje ne reč šta osjecas i gdje svaki gest bude izmjeren do detalja da se vidi jesi li lopov, jesi li sexualni manijak ako samo nekog pogledas malkice drugacije itd.
saam
(staklar)
10. новембар 2010. у 22.26

U sebi skrivam svoju samocu
kao opaku bolest, k'o sramni dug
ali ne zato, sto ja to hoću
nego me pritiska vidokrug.

Još nesviklo oko na predeo tudj
magli mu vidik brana od zavjesa
na dnu duse se talozi budj
ispod svoda tudjih nebesa.

Ovijen tananom opnom sna
kao oblak lebdim iznad zavicaja
otkinut odnekud, sa samog dna
plovim putanjom mjesecevog sjaja.

Mora se jednom presjeci, zauvijek
nit sto me spaja sa rodnom krajem
zatomiti uzdah, prigusiti lelek
zaboravom il' izdisajem.
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
10. новембар 2010. у 22.29
zašto želiš biti anonimna?
Zbog toga što se danas skoro nikom ne može vjerovati, a pogotovo ovdje ?
Šta ti može naskoditi kad si iskren, može malo, ali posle ne jer se osjecas lakse.

Pozdrav
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
10. новембар 2010. у 22.34
ja jadna svoje samoce nisam ni svjesna, ugusim se u knjigama i pretrpam s vise predmeta da nemam kad ni da mislim

a onda kad dodje raspust ima da izludim i čitam neke crne stvari i politiku,

neću to, neću to !
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
10. новембар 2010. у 22.40
ma neću ja takva biti vise, nema sanse :)

Ne pretjerano.
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
10. новембар 2010. у 22.42
sad kad sam bakreno plava, osjecam se normalnije

jer biću pipi duga carapa i neću citat politiku na raspustu
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
10. новембар 2010. у 22.55
Sve dok si iskrena, srećna si. Tvoja sreća je veca od trenutne samoce koji svedno ispises ovdje pa prođe kolko tolko.

Da li možeš to da osjetis ? Ako ne onda ja grijesim i tvoja nostalgija je jaka dotle da grijesim u ovom sto mislim za tebe.
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
10. новембар 2010. у 22.58
duhovita, pogledaj ovo
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
10. новембар 2010. у 23.02
Htjela sam neki link da stavim, al ko da sam znala da bih pogrijesila pa se i post poslao brze nego sto treba prije nego sto sam ga postavila.
Duhovitaxx
10. новембар 2010. у 23.03
Cao,cao Swan;)
...ja sam anonimna isto koliko i ti,zar ne? Salim se...ali,imam svoj nick kao i svi drugi..

Strah me !!!
Možda je bolje da i ne započinjem ovaj post, a započinjem ga od juče...ipak moram negde isprazniti svoju dušu...

Strah me je da sam se izgubila negde, u ovom ili nekom prošlom vremenu, i da nisam više ona ista ja?!?!

Ja sam nekad bila, mislim i sad sam(bez imalo sumnje), vernik...ali u zadnje vreme nisam onako kako bi trebalo...i strah me je da sam se nekako, iz nekih (nekome možda i glupih razloga) udaljila od Boga...a to ne valja, znam da ne valja...a ne mogu se pomeriti s mesta i to me parališe...Šta se to sa mnom dešava uopšte? Tužna sam zbog toga...Želim (i potrudiću se svim silama) da to ispravim, jer nikad nisam bila ovakva...OVO NISAM JA I NEĆU DA BUDEM!!

To je moj najveći strah, ali ima ih još...

Znam (sad će mnogima zvučati da sam paranoik, freak iliti tako nešto), ali nekad me je strah ljudi...ali stvarno...ja ne znam kome verovati, ili nisam naučila kako prepoznati prave osobe u svom životu, ne kažem da ih već nema (na prstima jedne ruke)...ali, obično te ljudi vide samo kad te trebaju i kad se pokoravaš njihovim „vladarskim” željama inače ne postojiš...a ne dao Bog da ti njih nešto samo pitaš a kamoli zamoliš.

A tek da ne pričam o odnosima u „vezama”...e to je za mene tek prava enigma...mislim, ja ne znam kako drugi, ali ja cenim iskrenost i što na umu to mi i na drumu...ali, ne lezi vraže...oni(opet kažem pojedini, jer nisu svi isti), nebitno muškarci ili žene, su u „happy relationship” sve je super, cool...a s druge strane...imaju nekad jednu, a nekad i više rezervi, pričuva ili kako god već...i šta se dešava?dok druga strana ove „veze” misli da je ispunjena, srećna i zadovoljna i da je sve ok, on ili ona lagano dogovara kafu i izlazak s nekim trećim...i ako se pokaže da je to to...opala, već je u novoj vezi a da sa starom ni raščistio nije nego je samo nestao/la bez traga(kao najobičnija i najjadnija kukavica, bez ijedne reči)...i kako onda verovati i biti siguran kad vidiš šta se dešava u tvojoj bližoj okolini?

I onda se pitam, kako da se ne izgubiš u svemu tome i kako da te ne bude strah? :(

Pozdrav

white_swan
(ღ♥♡♥á�)
10. новембар 2010. у 23.04
umjesto tog linka evo ti ova slika:

http://hommelibre.blog.tdg.ch/media/01/02/849267990.jpg
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
10. новембар 2010. у 23.16
Nisu ti muskarci bas toliko krivi nego nešto tu ima jače od njihove krivice, to se desava s gubitkom tradicionalnih vrijednosti gdje preovlada zadovoljstvo ega i tijela.
Mora da se desi nešto stvarno neopisivo između dvoje ljudi danas da bi uspjeli, neka jača veza koja ne može da unisti nit čak ni pored sadasnjih vladajucih vrijednosti. Mora da se desi i to da se ego razbije do kraja kod jednog partnera i da podnese sve jer u suprotnom oba se zbog povrijedjenog ega zamrze i gotovo vise nema spasa ljubavi. Oboje budu krivi. Danas je teze ljubav njegovati između dvoje mladih ljudi. Imaš neke koji mogu i znaju i sretni su, a imaš i one koji žive tek tako da ne budu sami i vole se povrsno a imaš i one koji su sami itd.

Razumijem te, taj gubitak vjere se desava zbog...Presuticu jer otici ću opet u politiku. Danas je to modernije doba gdje čak i veliki vjernici misleci da su blize Bogu nego sto jesu nisu svjesni da mu nisu toliko blizu kao sto su oni vjernici prije sto i vise godina. Ali ima ih koji su svjesni, to su većinom neki stariji ljudi.
Ima među njima i fanatika a i normalnijih.

Povratice ti se vjera kad god oslabi onda kad tvoja dusa to bude osjetila. Ne brini za to. Kao gresnici, desava se i da se odaljimo, ali povrati se to opet i tad nisi bas toliko usamljen. Takodjer i ako je neko s tobom pod istim krovom.
Duhovitaxx
10. новембар 2010. у 23.17
E nemam reci,a ni hvale za ovako nešto..gde me nadje bre.Hvala još jednom;)

Swan,i mene mnogi znaju ko stoji iza mog nicka. A za ostale smo svi anonimci.Zar ne?

pozzz
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
10. новембар 2010. у 23.18
a i kad neko prekine, većinom niko neće da se mijesa ni da pokusa da ih pomiri
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
10. новембар 2010. у 23.21
a pa drago mi je jer nisam sama za koje je neko ko te bas zna uzivo citao sve iskrene stvari (većinu iskrenih stvari) jer me je nekih i sramota kad se sjetim posto sam znala pisati i uzasne stvari. Srećom za tebe to nije slučaj.

Nema na cemu
Duhovitaxx
10. новембар 2010. у 23.27
...xexe,nisam ni ja bolja,što se tiče pisanja.Malo se uozbiljih,godine,šta li već:)
Al je bilo pod drugim nickom:)
Mladost,ludost...

Nocas bez glasa, ja na tvojim vratima.
Na licu mi kisa, ma znaš da lije satima.
I NEKA LIJE!
Bar suze krije.
Jer ne bih htela takvu da me zateknes.
I tražim reci, bar to nek spreči,
da mi tisina vrati dane protekle.
Zbog tebe sizofrenija, ne pomaze ni hemija .
I tvoja fotografija, losa je terapija:))))

pozzz
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
10. новембар 2010. у 23.45
a fotografija od Jude Law ?
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
10. новембар 2010. у 23.47
Gledati u Jude Law, samo ti se zamanta trenutno, al ga zaboravis nakon pet minuta.
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
10. новембар 2010. у 23.54
...osim ako gledaš njegov film

Ima onaj Bozicni porodicni sto mi je osto u sjecanju.
Prave vrijednosti u filmu.
Duhovitaxx
10. новембар 2010. у 23.54
..yes,evo još jedne fotografije ???

Bosno moja,divna mila,i na kraju ShUGAVA:(

http://www.kurir-info.rs/planeta/bosnjak-se-udao-za-nemackog-novinara-58864.php
:)
Duhovitaxx
10. новембар 2010. у 23.56
Nisam gledala film,odavno ništa ne gladam od filmova.Sto rece Ti..pisala sam o politici...više ne:(

Muka mi od politike,i laznoh politicara:(
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
10. новембар 2010. у 23.58
dobar dio:

http://www.youtube.com/watch?v=5wko5OrEHWw&feature=related
Duhovitaxx
11. новембар 2010. у 00.03
..bravo,čitaš mi misli.htedo pitati za link...hvala,hvala.

pozdrav
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
11. новембар 2010. у 00.03
putem tv, subliminalnim porukama se postaje homosexualac ja mislim

čak i malo stariji crtani filmovi su imali takve poruke, evo pokazacu ti jer neko je imao nick pernata hijavata i onda sam tražila da vidim šta je to i vidim crtani stariji ali čak i taj je imao subliminalnu poruku koja je ukazivala na seksualnost manjih djecaka:

pogledati 2:10 minutu

http://www.youtube.com/watch?v=5wko5OrEHWw&feature=related
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
11. новембар 2010. у 00.05
a i ono gore perje na glavi podsjeca na ono kad se zacrveni i bas se drma puno u trenutku kad gace padaju dole

Duhovitaxx
11. новембар 2010. у 00.07
..hvala ti veliko,moram se vratiti ovome,bas sam samu sebe izolovala,a sti treba to?

Duhovitaxx
11. новембар 2010. у 00.08
:))
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
11. новембар 2010. у 00.24
Ovo je taj crtani

http://www.youtube.com/watch?v=4MUuDFeoyvM
Duhovitaxx
11. новембар 2010. у 00.27
:)
E da znaš,vracam se u detinjstvo,ima da me IZLECE ovi crticu.keve mi:)

Hvala
Duhovitaxx
11. новембар 2010. у 00.30
..da znaš,da mali gledam TV,pogledam onaj lažni CNN i lokalne vesti i decet:(

I sa te strane sam izolovana.
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
11. новембар 2010. у 00.30
e jes smijesno a i slatko (bez da se obrati paznja na ove subliminalne)

skace ko skakavac kad ide za njim, joj slatki mali indijanac
Duhovitaxx
11. новембар 2010. у 00.33
..ja obozavam Indijance,imam i prijatelje,jako su ljudi civilizovani,a ne kao ovi kau-boy-i:(
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
11. новембар 2010. у 00.37
Indijanci su kao i mi tradicionalni, vole prirodu, zemlja, priroda i Manitu im je svetinja. Napatili su se i oni, mnogi.

white_swan
(ღ♥♡♥á�)
11. новембар 2010. у 00.39
kad stanes kraj njih, tebe bas tad uhvati nostalgija, oni te podsjete bas na zemlju, na poljane, satore i ljubav
Duhovitaxx
11. новембар 2010. у 00.43
..yes,upravo tako.

Rođen sam u zemlji cudnoj
U senci i zastama
Da sam znala ja bih stala
I nikom ne bih dala
Da me vodi kroz bespuca.

A sudbina je preko puta
U nekim drugim rukama
Ja je cekam da dodje
I na moja vrata
Možda sutra,možda nikada.

Možda ???

Duhovitaxx
11. новембар 2010. у 00.46
..mislim,na tvoju v.zonu...skoro pa...0:1h?
white_swan
(ღ♥♡♥á�)
11. новембар 2010. у 00.52
ljetos u omega parku kad sam bila s prijateljima, bilo mi je bas teško kad sam pogledala svu onu ljepotu gdje su nekad zivjeli indijanci s zivotinjama

Sad imaju zivotinje, prelijepa priroda i radnici na ulazu, samo nema Indijanaca i njihovih stanista.
Duhovitaxx
11. новембар 2010. у 01.03
Swan,ja sam u gradu gde su zadnji Indijanci pogubljeni,na njihovu zalost,ostala su dva brata i sestra...ima jedan mali gradic gde su oni živeli,i to se ne dira,a muzeju su,bas kao one naše kolibr,brvnare od drveta..svake god se održava kak neki njihov festival,tj ovih kau-boy-a,bude tu kao neka borba Indijanaca i njih,kao neko mali rad,bude prelepo,bas u nedelju prošlu bio je taj mali rat...ma lepota gledati one male Indijancice u onoj njihovoj tradicionalnoj nosnji.oklilo tog malog gradica ima sumica,i po toj sumici su njihovi grobovi...nema nikakvih spomenika,samo su neki znakovi,tj gde su sahranjeni...joj,kako je to jezivo gledati bre.

ko voleo rat,bio mu u kuci:(
Duhovitaxx
11. новембар 2010. у 14.11
„ne mogu vise da sakrijem bol,
ne pomazu tablete uz sav alkohol,
i placem prijatelju moj, placem pred strancima,
kada me privedu u sup neznancima.

”
No-1
11. новембар 2010. у 19.23
http://www.youtube.com/watch?v=IOfKAPGfd6k&feature=related

Pitam se,gde je detinjstvo naše..?
Duhovitaxx
11. новембар 2010. у 23.04
No.1,pitam se pitam ???

Stare rane opet peku..moje bitke dalje teku..
...Ja svoj zivot živim,sto da sebe krivim..ti bio si mi sve sto sada nisi...i kad sklopim oci opet ćeš meni doći,uci tiho u nas san...nikada odsanjan...zar ne???

...i ja sam nekad leela...da letela...

i pad je let...kažu...

po meni to zavisi od brzine kojom ćeš se dici...

neki ni ne shvate da su pali, dok se drugi već oporave...

neki ne shvate šta se desilo, a drugi se već snadju i zabiju ti noz u ledja...

cudno je to...

neki su tu iz zaljenje...

neki radi kosristi...

jako je malo onih koji su tu zbog tebe...

povredis one koje najviše volis, i do kojih ti je najviše stalo...

a tebe povrede oni koji na to nemaju nikakvo pravo...

okrivljuju te oni koji su zapravo krivi...

a glavu sagnu i sute oni koji su žrtva tvog zločina...

povuku ti se iz zivota, a ti po obicaju sve kasno shvatis...

nemas im priliku reci šta osecas...ili jednostavno nemas hrabrosti

pa ti ni jedan trenutak nije dovoljno dobar..

.možda neznas dobro odabrati reci...ili neznas šta tocno reci...

uglavnom uvek se sve svede na spustanje pogleda, pokoju suzicu i odlazak...

cudan je taj zivot...

samo još preostej ne odustati...

JER IZGUBLJENA BITKA NIJE I IZGUBLJEN RAT...

zoranvuk
(xxx)
12. новембар 2010. у 14.17
nostalgicari U zoloski vrt :-)
.
http://zov.dyndns.org/zoo/zoo.html
..
ps. poezija je lepa nemam ništa protiv
a nostalgija je ruzna
Duhovitaxx
12. новембар 2010. у 18.39
Vuce,hvala na predlogu...

...ali,ovu su Male Zivotne Oriče.

I to sve u Jesen.

Od kada sam počela da starim, ja počeh da piskaram!!!...O čemu?...Pa o životu...
Svakim danom priča je rasla ... dodavajući u nju moja „filozofska” vidjenja i priča života polako je bila tu.

To!... kažem ja – što više stranica čitaocu ću u razumnoj formi objasniti moje vidjenje života. Gord ... na preko sto napisanih strana otvorih prvu, i ... počeh čitati samu sebe... KADA DRUGI NEćE...
„Čekaj ... ova prva strana, dali ja ovo napisaH ... dvadeset sedma , uh ala sam samu sebe zakomplikovala ... pedeseta, ovo ni sama ne mogu razumeti ... sedamdeseta, ko mi ovo dopisa? Ma ... moj rukopis”...
Razočarana bacam moje „pisanije” ... jedva ostadoše zakačene o ivicu stola kad tu pored knjiga „Male životne priče”. Otvaram je, listam ... listam i hop ... evo je!!!

Za sve Vas ... male,velike i radoznale ... pričica. Prava ... predivna... Hoćete ... ?

Sve sto sam trebala da NAUCIM o zivotu NAUCIA sam još u vrticu!!!

Svakoe Jeseni, tokom mnogih godina, imala sam zadatak da napisem svoju ličnu izjavu o tome u šta verujem: moj moto. Kada sam bila mladja, taj dokument je imao mnogo stranica; trudila sam se da sve spomenem, pazila da mi ništa ne promakne. Dokument temeljan i opsiran kao presude Vrhovnog suda, kao da se rečima mogu rešiti svi egzistencijalni sukobi.
Poslednjih godina moj moto je postao kraci – ponekad je cinican, ponekad komican, ponekad obično intoniran – ali pišem ga i dalje. Nedavno sam pokusala da sustinu svojih uverenja sazmem na samo jednu stranicu i napisem jednostavnim rečima, mada svesna da to podrazumeva vrlo naivni idealizam.
To nadahnuce, da budem sto sazetija, doslo mi je na benzinskoj stanici. Rezervoar starog automobila napunila sam do vrha visokooktanskim gorivom super de luks. Moja stara krntija nije, međutim, mogla da ga svari i dobila je napad – motor je neprekidno kasljucao i gasio se na raskrsnicama, podrigivao na nizbrdicama. Shvatila sam. I moja glava i moj um povremeno pokazuju iste simptome. Progutam li previse visokosadrzajnih informacija, i ja ću dobiti napad, egzistencijalne vrste: kasljucati i gasiti se na raskrsnicama gde treba doneti zivotne odluke, jer uvek – ili znam previse ili premalo. Zivot nije izlet.
Tada sam shvatila da već znam većinu onoga sto smatram vaznim za smisleni zivot – i da uopste nije komplikovano. Ja znam. I znam odavno. Međutim, i živeti tako – to je već druga stvar. Evo dakle, ovo je moj moto:
Sve Sto Treba Da Znam o tome kako treba živeti, šta raditi i kakav biti, naucila sam još u vrticu. Mudrost me nije cekala na vrhu planine, na kraju drugog uspona skolovanja, nego se krila u pesku decjeg igralista. A evo šta sam tamo naucila:

Sve podeli sa drugima.
Igraj posteno.
Ne muci ljude.
Svaku stvar vrati gde si je nasao.
Pocisti za sobom.
Ne uzimaj ono sto nije tvoje.
Kada nekoga povredis, izvini mu se.
Peri ruke pre jela.
Pusti vodu u toaletu.
Topli keks i hladno mleko su zdravi.
Živi uravnotezeno: malo uci, malo razmišljaj, crtaj, slikaj, pevaj i plesi, igraj se i radi – svaki dan od svega pomalo.
Svakog poslepodneva odspavaj.
Kad izadjes u svet, budi oprezan u saobracaju, drzi se za ruke i ne udaljavaj se od svog druga.
Ne zaboravi da cudo postoji. Seti se semenke u plasticnoj casici: koren je krenuo u dubinu, stabljika u visinu, niko ne zna zašto i kako, ali tako je sa svima nama.
Zlatne ribice, hrcci, beli misevi, čak i semenke iz plasticne casice – jednom moraju da umru. I mi ćemo.
A zatim se setite svojih prvih slikovnica i prve reci koju smo naucili – najvece i najvaznije od svih reci – VIDI.

Sve sto treba da znate sadrzano je negde u ovom spisku. I zlatno pravilo, i ljubav, i temeljna pravila higijene. Ekologija i politika, ravnopravnost i zdrav zivot.
Uzmite bilo koje od tih pravila, dodajte mu teske, odrasle i zvucne reci i primenite na zivot svoje porodice, posao, državnu politiku, svet u kome zivomo – i videcete da će pravilo ostati jasno, tačno i cvrsto. Zamislite, koliko bi bolji bio nas svet kada bismo svi – čitav svet – oko tri popodne pojeli malo keksa i napili se mleka i zatim prilegli da malo odspavamo. Ili kad bi se sve države pridržavale pravila da svaku stvar vrate tamo gde su je i nasle i da pociste nered za sobom.
Kao sto je istina, ma koliko smo već odrasli, da je, kad izadjemo u svet, najbolje drzati se za ruke i ne udaljavati se od svog druga...
s.

pozzz
Duhovitaxx
12. новембар 2010. у 21.14
Eh kad bih znala,kada bih smela u TUDJINI.
Kad bi znala!!!
želim da napisem tuzan stih
on će biti o tebi,o meni...
on će biti o mojoj ljubavi,
i neuzvracenoj zelji...

želim da vidis moje oci
one će reci sve za mene
ni trenutak neće proći
da ne pogledaju one tebe...

sjaje moje oci u mraku
to je od ljubavi prema tebi
plave oci,traže tvoje
žele te pored sebe...

i volim te kad se smejes
i volim te kad se ljutis
da li znaš da te volim
da li bar malo slutis????

kad bi bar samo znala
koliko te želim sada,
i kad bi bar samo znala
kolika je moja nada...?

NADA!



kacak
(moler)
12. новембар 2010. у 22.10
Budjenje u Tudjini...da,da?

Jutarnje budjenje,melankonija vlada mnom.Dorucak,teski
gutljaji cine ga necim što se čini kao rad,a ne
zadovoljstvo.Na programu ništa neobično,već vidjeno,
već davno ispricano.
Sve je tako obično,samo sto je moje stanje,i stanje
moga uma teško za ispricati.Tražim tu
djevojku,bilo gdje,samo da vidim njene velike
crne,slatke oci.Oci koje su me ocarale i zavele,
od tada,pa evo do sada ja sam ih sve vise
zeljan.
Tražim razlog,razlog za svoju tugu,tražim način
način za svoju sreću.Ali kao da je ne želim,
kao da mi se ova tuga vise svidja od te
sreće,koju uopste i ne poznajem.
Bacam blagi pogled kroz prozor,ali ništa ne vidim,
stakla su podrosila od hladnoce,eto bar to
znam,ad je hladno.
Čini se kako će ovaj dan biti dug,tezak
i neizvijesan za mene.Ali opet ništa sto već
nisam vidio,da je neka sreća,ooo to bi zaista
bilo neobično.
A ja obično pišem pjesme,evo asda i to
se mijenja,mastilo želiu pricu,dosta mu
je stihova,i njemu je dosadno.
Sam sam u dnevnom boravku,svi su otisli
kao na neki posao,otisli su da ne bi bili tu,
otisli su zato što su tako navikli.
Nocas sam sanjao,već drugi put za redom,nju,
tako sam je njezno ljubio,tako je bila stvarna.
Ono sto mogu reci,je da mi se ipak ispunila jedna
zelja,a to je da sanjam nju,i tako sam
srećan zbog toga.
Sjedio sam pored nje,i pricali smo kao i
na javi,onda me je njezno poljubila,nastavila
dalje,i sve je bilo tako stvarno,ooo to je
zaista bilo stvarno.
Gledam na sat bez stvarnog razloga za to,kao
da negdje zurim,spustam desnu ruku na papir
i opet sam ovdje.
Pitam se gdje je ona sada,šta radi,ko sada
uziva u njenom drustvu,jer ona je poklon,
najljepsi dar koji mozete dobiti od nekoga.
Sivilo u zraku mirise na tugu,oci mi suzne,
dusa bolna,srce umorno od svega.
Već petnaesti put pustam pjesmu koja govori
o ostavljenom mladicu,dopustam muzici da
potpuno vlada mnom.
Dobro je sto nema ljudi oko mene,tezi su
od svakog bola.
Progutavam vlastitu pljuvacku,velika knedla u
grlu,ooo danas je zaista neobičan dan.
Razmišljao sam šta bi bilo kada bi joj se
nešto desilo,čak dosao na ideju da bi
tada oduzeo sebi vlastiti zivot,sada mozete
znati koliko mi znaci.
Možda jesam prosao dosta u zivotu,možda jesamđ
dozivio mnogo toga,ali prvi put,prvi put zalim
sto nešto nisam dozivio.
Volio bi bar da je noc,pa bi se možda nasdao
da ću je i sanjati,ovako tonem
na povrsini,tonem na kopnu.
Petak je,eto sjecacu ga se po velikom
bolu,napustam vas,pustam pjesmu,tonem
u svome bolu...
Duhovitaxx
12. новембар 2010. у 23.36
Već je subota,da l' je i kod vas ???

¤Zovu drugari,a odgovora nema
¤I opet sam na to spala,
pijem,a znam da povratka nema.
Al' možda sam i ja u onoj noći nestala,
kada sam dala da mi život bude drama.
¤Al' drugari moji nedaju mi da ostanem,
U TUDJINI.A ja im kažem...
„Bit će mi bolje”;svakog dana iznova im lažem;
¤I zovu me noćas drugari stalno,
Kažem im:
oprostite,al kod vas mi je malo tesno.
¤I čuvajte se u životu gorkom,
i nemojte se braniti psovkom.
¤Jer završit će te kao ja,
žena propalica,lutalica i ona koja kaže,
„Zadnja je moja!
¤I nekada se divim vama,
i želim menjati vremena.
¤Al' znam tuga bi mi opet došla,
a zora nikako da svane.
I da nisam pila,
molila sam se da telefoni prestanu da zvone.
¤I zovu me opet drugari stalno, al odgovora nema,
nek mi oproste,ali moja usta su postala zauvek nema.

Ovo su moje reci, koje neće cuti, ni vidjeti.
A ni procitati.
Znate,pokusavam nešto reci;
Ali ocito dobro mi ne ide...
Tražim reci,pesmom da kažem;
Da bar ovako drugi ne vide.
Nevide,mene u TUDJINI!



”
Duhovitaxx
12. новембар 2010. у 23.46
Imajte good daj.

Odo,odo da spamam,a ne da slipim:(
Nko drugom pomoć ne nudi
-I opet sve po starom radim,
spas u boci alkohola tražim..;)

Nemojte mi suditi za greške moje,
za njih odgovaram već.
I pokupit ću stvari svoje,
i polako otić u krevet tuge leć...
- I Dok prolazim sramotnim ulicama grada,
ljudi upiru prstom u mene.
Znam ja,kod njih ova bol ne vlada,
njma svako jutro nova zora svane.
Al' naće se neko meni sličan,
u tom mnoštvu ljudi.
Njemu,kao i meni,bol donosi svaki novi dan,
i svatko nam se čudi!
A uvek im kažem,budem jasna i glasna,
da rastat ćemo se kao ljudi,
jer u ovom ...enom svetu niko drugom pomoć ne nudi!

poz

zoranvuk
(xxx)
13. новембар 2010. у 04.04
„Duhovitaxx” lijepo pišes :) ali tuzno :(
...
„Eh kad bih znala,kada bih smela u TUDJINI.
Kad bi znala!!!
želim da napisem tuzan stih ”
..
„Odo,odo da spamam,a ne da slipim:(
Nko drugom pomoć ne nudi
-I opet sve po starom radim,
spas u boci alkohola tražim..;) ”

http://zov.dyndns.org/kruske.html

Imajte good daj :)
Duhovitaxx
13. новембар 2010. у 19.43
;)
Imajte good morning.

Hvala Vuce sto me nasmeja:)
KAžU:
Strpljenje je gorko.. Ali donosi slatke plodove ???

Tmurno i sivo napolju.. A moram priznati da mi prija. Možda najviše trenutno odgovara ovoj mini zbrci u meni. Nije to ni zbrka, ali.. Neki nemir koji je uljez u mom organizmu...:(
Proćiće, naravno. A razlog.. Razlog je sto je jedan on tu, a ja ga nisam videla.. Samo da ga vidim, da se uverim da je dobro.. Pošto znam da je sad u vrlo nezgodnoj situaciji.. A i postoji mogućnost da ode daleko.. Dalekooo.. I da se ne vrati vise na ove ZAPADNE prostore.Ma bas me briga:)

A na to ne mogu biti imuna.

* i naravno da sve upotpuni dramu.. jedan on je danas presao granicu.. hrvatsko-srpsku..srećno mi bilo.

Boze, meni tako malo treba!

..nemam reci ništa novo. Možda samo pomenuti danasnji razgovor za posao. Da mi je neko rekao ne bih verovala.. Ispunjavam sve uslove sem to što imam decka.
'Politika ove kuce je da zaposljavamo slobodne devojke'
?!?!
Neverovatno. Morala sam lepo coveku objasniti da imam ozbiljnu i stabilnu vezu, da neću imati problema sa te strane.
(a on će meni na to 'Pa što se onda ne udajes')
?!?!
Eto.. Buducim poslodavcima-kako zbuniti potencijalnog radnika. Pitajte ga ovako zanimljiva pitanja. Ali, zato sam mu ja lepo rekla da želim prvo stvoriti uslove sebi, pa tek onda razmišljati o tome (u prevodu-cekam diplomu, pa onda ću razmišljati o tome).

Ja ne razmišljam o tome. Jer.. Meni se uvek nekako nešto 'utrpa' u planove. Zato neću da razmišljam.. Kad bude gotovo-biće. Iskreno.. Jedva cekam...
ali.. Ja se mislim-bolje takve 'gluposti' nego nešto drugo.

Nikako da stignem napisati post..opps,zavrsiti:)
Nego..
Mozak mi radi 300 na sat. Toliko misli, toliko ideja.. Toliko toga za uraditi.
Valjda skrecem sebi misli od toga sto mi sve nešto kasni. Ali.. Neka.
Ja sam nekako to stavila sa strane-ne razmišljam o tome dok ne vidim. :)
Sve u svemu, ispunjeni su mi dani.. Ispunjena sam i ja.
Neću da mi zivot ispadne iz ruku...;)

Već dva dana pokusavam napisati post.. Taman napisem i na kraju blokira i ne izbaci ga.. :(

Kažu treca sreća.. :)
Pa da probam.

A opet kažu;;;;ko je probao taj je nadrljao ????

6h pm..pitam se,gde ću nacas...mislim,malo ću uciti,pisati,i sama se tesiti...nema mi druge u TUDJINI:(

pozz
Duhovitaxx
13. новембар 2010. у 21.07
Zavicaju:
Umirem,al' se tebi ne vracam,odlazim od tebe slobodna,jača nego ikadaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!

http://www.youtube.com/watch?v=ZmxNOymxTe4&feature=pl ayer_embedded#!

Bilo šta sto u zivotu ne prihvatimo,jednostavno će nam praviti nevolje sve dotle dok se sa njima ne pomirimo.
Duhovitaxx
14. новембар 2010. у 01.27
Nema nikoga ???

Moje tociste.
...jedno Nebo,pet stotina miliona zvoncica,san o zvezdama,sutnja o samoci,potraga za Covekom...Gde si covece u TUDJINI ???
zoranvuk
(xxx)
14. новембар 2010. у 02.49
„Duhovitaxx”
Pišes lijepo ne samo tuzno vidi se da umes ;-)
Ja ne umem tako lepo da pišem al volim da čitam ma da volim i da pricam Od skoro ! ja tako to dodje iznenada kad se covek i ne nada A zaista bi volio da znam da pišem Jer bi ostatak zivota posvetio pisanju.
Covek ponekad upadne i u zbrku
...
http://zov.dyndns.org/zoo/zoo.html
..
a ti si na bini i držiš konce još u svojim rukama ;-)
zvoncica
Imajte good nat
Duhovitaxx
14. новембар 2010. у 12.17
Good day;)

Hvala Vuce na linku,no coment;)

Vuce,Vuce...da li vi jedete..opps,povredite ovakve kao sto sam ja,slabasna neznalica???

Looket me:

Koliko ste puta završili čitanje romana i rekli: „Mogao sam ja da napišem tu knjigu” Znate šta? U pravu ste. Svi mi nosimo bar jedan roman u našim glavama i našim srcima.Zar ne??

Romanopisac Toni Morrison je rekao: „Ako knjiga koju biste želeli da pročitate još nije napisana, onda morate vi biti taj koji će je napisati.”

Pisanje knjiga nije nimalo lak posao. Ipak, svaki dan nova knjiga biva objavljena.
Godine 1996, 1,3 miliona naslova je bilo u štampi. Broj knjiga objavljenih u 1996 samo u Sjedinjenim Državama je bio 140.000. Dakle, zašto ne?

Šta vam je potrebno ??
Verujem da ako umete pisati jednostavne rečenice (uostalom, tako je pisao Ernest Hemingvej), i želite da napišete roman koji se može prodati - zaista želite, a ne samo „onako” želite - onda to možete i da uradite. Ne mislim da je iko ikada postao pisac odlaskom u radionici, čitanjem knjiga, ili čak čitanjem ovog članka. Pisanje dolazi iz nečega što se nalazi u Vama,nama samima.

Da li je to moguće?

pozzz

Duhovitaxx
14. новембар 2010. у 13.33
Danas je Nedelja ?

A ja se pitam u TUDJINI..ko još drzi moj svet da ne padne ???

...šta će mi ovaj svet bez ljubavi? Bez tebe zauvek ću plakati.

I tako dan po dan.Prijatelju moj.
Hvala za svaku noć.Hvala za svaki zagrljaj.
Ali ne tebi, nego nebu koje je omogućilo da se ljubav ne ugasi, da se vatra ne stisa.
Stotine zagrljaja na ovom svetu, svaki je za mene. U svakom se opet, nanovo rodim.
Reke. Naše Dunav.Sava.Tisa.Drina... Kisa. Obala.
Nakon dosta vremena, opet smo tamo. Opet me vodis na najromanticnije mesto na planeti zemlji.
I trljas svoj obraz o moj.
Srećo.. ja sam najsrecnija ako si ti shvatio. Tuzna više ne mogu bti jer...jer...
Čak i kada ne odem tamo gde me pozoves osetices da sam tamo, jer znam ko ti je u srcu
čak i sad
posle ovolikih padova, kad smo se podigli zajedno, nasi zajednicki osmesi vrede vise od svake
kapi vode u nasem Dunavu.
Odjednom opet sve mirise, na tvoje dlanove, vruce obraze, meka usta, zatvorene oci.

Nikad neću posumnjati u tebe, u nasu snagu, i ako je trebalo da mi srce bude ranjeno nebrojeno puta
da bismo danas imali ovo, te iskre, taj sjaj, tu savrsenost, i posebnost
ne zalim.
I opet bih sve isto uradila, bila ponosna na to kolikom sam te jacinom volela i kojom
jacinom te danas volim.

Milion tuznih budi se na zemlji toj. Moram da znam, da li je to, konacan broj ??

Toliko ljudi nema ni to što mi imamo.
Svesni da umiremo, dan po dan..
treba da tugujemo sto smo pustili tolike dane niz vodu. Slazes li se ?
Ne moras ništa da mi kažeš. Samo budi zadovoljan.

Kisa lije.
Cuje se samo plamen, iz tvog malo plavog sobnog kamina, na gas..
pucketa dok se zagreva..
...oga, zavolela sam priguseno svetlo koje zuji. Novi izum.
Samo dok ti trljas obraze o moje usne, dok mi oci gledaju u drugi ugao sobe..
ka TV-u na kojem ide pesma..
‘’..na daj da svasta ti govore.. na zlo da tebe nagovore.. jer ti nisi kao svi..
..
vazniji smo ja i ti..„

Šta mi to, tvoj pogled kaže ?? :)
Neka bude tako. I neka ostane ovako.

Emotivna luda!
”
zoranvuk
(xxx)
14. новембар 2010. у 16.13
Bez rijeci i bez komentara ;-)
Duhovitaxx
14. новембар 2010. у 16.54
O,Boze,why no coment ???

Vuce,Vuce,za koga vase srce tuce?
Mala sala!

Postavlja se pitanje zašto slomljeno srce tako snažno udara,tuce ??
Svaka od ovih, visoko nezavisnih sila vuče konce naših reakcija i upravlja nama ?

Još ti se radujem i nikad neću prestati,nade za nas nikad neće nestati. ... Lezim u sobi i srce mi tuce, misao strasna tebi me vuce. pitam se gdje si i šta radis ???

Zašto u Kini nema komaraca? Svako ubio svoga! ...

pozz
zoranvuk
(xxx)
14. новембар 2010. у 17.48
Da zaista sam ostao bez rijeci i komentara!
Na ovoj diskusiji(stranici) ti si apsolutni „mocnik” i vladas bez premca
Tako pišes lijepo mocmo i vladas Cas si vesela cas si tuzna cas se smijes imam osjecaj i da places
Imam osjecaj (ovdje) da pricas sama sa sobom Nema onih koi umiju da pricaju kao ti :-)
Zbunila si me razmišljam šta da napisem haha i nasmijala si me ja a ti ko iz rukava
ps jedne prilike pozalim se doktoru da pricam sam sa sobom a on mi kaže „dobro je to da ne poludis” :-)
Duhovitaxx
14. новембар 2010. у 18.29
Pa dobro,već napisah da pricam,pišem sama sebi.
Ok,kada nesmeta meni,a zašto bi smetalo drugima ???
;)
Da,,,Pričati sam sa sobom je:
Vrhunac izgubljenosti, ili usamljenosti, šta ko voli.
Moj otac je uvek govorio: ''Sine (da uvek me zove Sine), ako vidiš čoveka da priča sam sa sobom, ili je lud, ili pravi kuću''.

pozz

No-1
14. новембар 2010. у 20.19
Dobro jutro za moju sestru Duhovitu.

http://www.youtube.com/watch?v=ynk2Fz8sy7U

pozz

„Mnogi neuspesni ljudi su oni koji nisu shvatili koliko su bili blizu uspeha kada su odustali”-Thomas Edison.
Duhovitaxx
15. новембар 2010. у 00.42
Jutro dobro svima...a vas dva:)))

NO:1..hvala za pesmu...gde me nadje sa istom.
*****
l love you today today
l love you tomorrow tomorrow

Put it all together =

♥ l love you forever forever

...Za tebe...

Uspomene leche
rane koje mnogo bole
ali znaj
ne zaboravljaju se lako
oni koji vole ?

Godine prolaze
nervoznim korakom,
mi stojimo ?

Posle ljubavi ne ostaje nishta!
Bas ništa ?
Priroda je dala iluzije pametnima kao i ludima, zato da pametne ne bi njihova vlastita pamet uchinila previshe nesrecnima,Keve mi ???

Ti znash shta je ljubav
i zato je zasluzujesh ?
♥
...samo senka
Nasrecnija,
samo senka tamna,
samo kap u moru greshnika,
ali nada ne umire,
smeem se pod maskom svoje tame,
i verujem, bolesno verujem,
i znam,
da ljubav pokrece svetove,
rushi prepreke,
strahove,
nesigurnosti,
i znam,
danas sam najsrecnija,
ja,
senka.
senka.
senka.

pozz


zoranvuk
(xxx)
15. новембар 2010. у 07.40
dobro jutro želim
Duhovitaxx
Lijepa je zemlja liijepa je stvarnost a lijepa je i realnost
Lijepo je živiti ponekad realno i stvarno
A lijepo je pobjeci od stvarnosri i realnosti
Da lijepo je sve sto je lijepo pa i ruzno je lijepo ako to poželimo da bude tako
Sve je lijepo ruzno stvarno nestvarno i lijepo je lijepo
Bol i bol je lijep fizicki bol jer kontrolise psihicki bol
Zelje su stvarnost i realnost samo u zeljama
Još malo pa ću i ja da ti se pridružim „lepa” Da živim u tvom lepom svijetu snova
U tvojoj lepoj masti Najlepsoj na ovom lepom svetu snova
Ja Davno je tobilo U jednoj zemlji Ne na Balkanu
Dalekoj zemlji snova velikih jezera
Da davno je to bilo U svakom licu sad vidim i tvoje lice izbjeglice
Koje masta želi zali i voli, da vreme ide vreme tece
Da stvarnost je ruzna, masta je lijepa
ps.tvoj komentar je realan i jak, poezija lijepa
zaista nisi izgubljena nego duhovita I sam tvoj nik to kaže ;-)
red bi bio i ja da pozdravom
pozz
Duhovitaxx
15. новембар 2010. у 18.45
Meni dobro vece,nekom dobro jutro;)

Evo me,edva se dokotrljah do kuce.opps,doleprsah:)

Pozdrav Vichini,hvala na posti,pisanju...sad ja vas čitam...ima da izdami roman,ili velikuuuuuu.knjizurinu:)))

Sve te boli u TUDJINI,sve:(

A ono što ne boli ne funcionise,srednje godine se vide u struku...struk se ne vidi;)
To su godine kad smo nešto hteli,ali se ne secamo šta?
Dr.ti savetuje cist zrak,a ti otvoris prozor;)
hteli bi da idemo na fitniss,a onda odustanemo pa nas prođe volja.
Gasimo svetlo radi ekonomije a ne radi romantike.
Veceras uz svecu vise nije romanticna!
i ne vidis menu...>

Odo da doruckujem u 6h pm:(
More i bez svece i romantike...keve mi,tj ko je gladan.

Šta je sramota? Sramota je biti debeo među gladnim.

Duhovitaxx
16. новембар 2010. у 00.42
Za dobro jutro inim u TUDJINI.
Meni za laku nocccccc!!!

Kako ide pesma???

E bas mi se neda ??
Mislim,nešto napisati:(

Evo jedna zaboravljena bajka:
****
Evo najkraće i najlepše bajke koju ste ikad čuli:

Nekad davno živela je devojčica koja je svog mladića pitala hoće li me oženiti. Mladić je
odgovorio: NE!!
Od toga dana devojčica je živela srećno do kraja svog života, nikome nije prala, kuvala, peglala, zabavljala se s prijateljicama, radila i trošila svoj novac na što je htela.

...kraj...

Problem je da nama kad smo bile male te bajke nisu ispričali nego su nas zaEebali s onim idiotom na belom konju..:(

.„Ljudi ovo zovu 'eho'. Ali, to je ustvari 'život'.
Život ti uvek
vraća ono što ti daješ. Život je ogledalo tvojih de-
la. Želiš li
više ljubavi, podaj više ljubavi. Želiš li više dobra, po-
dari više
dobra. Želiš li razumevanje i poštovanje, tada razumi i sam poštuj.
Ako
želiš da ljudi budu strpljivi s tobom i da te
respektuju, tada i ti
budi strpljiv s ljudima i respektuj ih. Ovo
pravilo odnosi se na
svaki aspekat života. Život ti uvek vraća
ono što daješ. Tok tvoga
života nije slučajnost, on je ogledalo
tvojih dela.”Zar ne?

Aj' vozdra!

Place krevet za mnom,mnom:(

Duhovitaxx
16. новембар 2010. у 13.11
Pa dobro bre,gde su ovi romantichari..?
ZNAJ:
Ako se pitash zašto sam sama ,odgovor neches znati jer ne poznajes me dobro,ako me ikad dovoljno upoznas zavolet ćeš me i nikad vise neću biti sama...?

;)
Duhovitaxx
16. новембар 2010. у 16.50
Opet nema nikoga...a ???

Moj život u inostranstvu.
Magični krugovi.

Odlazak u inostranstvo se ponekad pretvori u zločin koji se ne prašta. A kazna, koja sledi, ne bi mogla da se nađe ni u Dušanovom zakoniku!

Ako mislite da je najteže otići, spakovati sve u jedan kofer i početi iz početka, onda se varate. To je samo početak – to je samo „prvi krug pakla”.

Izbeglice su u prednosti u odnosu na nas „slobodnjake” – oni znaju ko ih je oterao, imaju kome da se požale i ne osećaju se krivim.

Inače, taj „prvi krug” obično traje pet godina. A sastoji se od teškog rada, učenja tuđeg jezika i „ispiranja” iz mozga svega prethodno naučenog.

A kada, konačno, zatvorite taj prvi krug i kupite prvu kuću (onakvu kakvu ste već nekad imali) tek onda dolaze stvarni problemi. A oni se zovu – „pozajmice”.

A porodica - velika. Date nekoliko puta a onda shvatite da tu nema kraja – da ne možete da popunite sve rupe u „bušnoj” ekonomoji.

A kada postavite prvo pogrešno pitanje „Pa zar kod vas banke ne daju kredite?” - onda ulazite u „drugi krug”. Pitanje može da bude i „Zašto ne nađete neki posao?” ali je rezultat isti - rođaci prestaju da razgovaraju sa vama.

Taj „drugi krug” obično traje narednih pet godina. A za to vreme vi i dalje „kupujete”, ali sada - u tajnosti. Prestajete da šaljete majci video snimke - da ne bi dodatno pogoršavali situaciju.

A kada vam umre otac, onda ulazite u „treći krug”. Tada majka i brat (ili sestra, zavisno od situacije) odlučuju o nasledstvu.

I oni odluče. Bez vas, jer - vi ste daleko.

A onda vam saopšte da vašeg imena više nema u novom vlasničkom listu!

- Ali kuća u selu ne vredi ni prebijene pare?
- Da se nađe, brani se brat.
- Ali ja sam se tamo rodio. Kuća se urušila, ali moje uspomene su još tu. Doći ću ja!
- Kada?
- Kada odem u penziju!
- A gde si bio kada su nas bombardovali?

Tu stanete. „The end”!

Narednih dana počnu da vam se muvaju crne misli kroz glavu – rešite da kupite sve susedne napuštene kuće (pod uslovom da pronađete njihove vlasnike).

Ali nisu to kuće gde ste se rodili, gde ste prohodali, i gde još uvek vise vaše slike u onim ramovima sa licitarskim srcima, koje su čergari „uvalili” staroj baki dok je još bila držeća.

Nema druge nego da se predate. Shvatite da nije sve u zidovima. Uspomene niko ne može da vam ukrade. Pozovete ostarelu majku i kažete da ćete „potpisati”. „Mir nema alternative”.

Onog dana kada se sve to završi, sednite u novi džip i odvedite suprugu u skupocen restoran, dole u centar grada. Da proslavite? Ne, nego da potvrdite da ste još uvek živi.

A onda natrag u kuću od onih petsto kvadrata. Sednite u kožnu fotelju i buljite u veliki ekran. A ako vam se pogled ipak „lepi” za zid gde visi slika seoske kuće, nemojte da očajavate. To je normalno. Suza, inače, više neće biti, one su već presušile. „Očvrsli ste”…

Treći krug je time „zatvoren” i vi sada počinjete da razmišljate da li da promenite prezime u „Petrovich” ili „Petrovitch”. Postoji i treća alternativa - da prezime malo skratite…

I tu bi bio kraj! Osim ako nemate razumnog strica koji će izgovoriti sledeću rečenicu:

- Ma, evo ti mog dela. Ionako nemam para ni za put do te kuće, a kamoli za popravku krova!

I tako nastavite da budete Srbin. Za dlaku.

Ali to je samo do narednog „kruga” - udaje ili ženidbe vaše dece.

Neka vam je sa srećom - od mene, ako već nemate nekog drugog!

Dž.P
Duhovitaxx
16. новембар 2010. у 23.27

.. samo sećanja.
Želja na želju se slaže..
Nije više bitno ni ko, ni šta, ni gde. Postoji li išta bitno? Ne, ne postoji. Ništa više nije vredno, a kako i da bude vredno, ne može da bude vredno. Sve je previše uredu, a onda će biti sve u neredu. Postoji jedna činjenica koja me muči:
Postala sam dosadna.
To je nenormalno koliko. Moj život je postao puno dosadan. Jedina tema mi je znak pitanja?... i ako nešto kažem,ne vredi. Ne znam više o čemu ljudima da pričam. Jednostavno, ništa se ne događa.. u punom smislu te reči. Mogu ja nešto zamišljati, želeti.. ali to je daleko. Tako da nije ni vredno spomena. I sada želim da kažem šta osećam, ali ne osećam ništa.
Al' narav mi čudna ovih dana, smeta mi sve osim kosa plava;
Prošlo je dosta vremena od mog poslednjeg pisanja:) Rekla sam sebi da se mora nešto dogoditi da počnem ponovo pisati:) Ne znam gde se dogodilo u mojoj glavi ili na javi. Možda se dogodio nešto, a možda i nije. Oduvek meni niko nije bio dovoljno dobar.. Samo sam ih odbijala. Ali on, osoba s kojom se nisam ni upoznala, privukao je moju pažnju.. I zadržao je.
I videti ga večeras u mojoj ulici s njom, nasmijanog... bilo mi je bolno. Jer sviđa mi se, iako se ne poznajemo. On ima ono nešto.. Sretan je. Zaljubljen. Nešto što ja nikad nisam bila.

I nema reči... nema..

Zeljko Joksimovoc.
O, da mi je da se još samo jednom zaljubim...:)

Prestala sam lagati. Možda mogu opet pisati.

Možda opet budem pisala ovde.. prenosila osećaje.. Možda.. Nekada. Jednoga dana. Zaista prelazim na dnevnik... Jer neke stvari su previše intimne da ih ovde pišem.. Jer poznajem vas dosta i nemam slobodu.. Rekla bih da mi je žao, ali i nije.. I jest, i nije... Nešto je previše i za forum.. Toliko toga je... dobro?! I nemam loš osećaj. Samo sam umorna, i potrebno je da se priviknem na uslove zivota. I kada se pokrenem, stara ja.. Sa i previše energije.
Nadam se da će svima biti super sve i tako to..
Nisam želela da vam ništa ne napišem. Čut ćemo se mi.. Samo nema više posete za mene. Ne, ne mogu više...

... imamo u duši i sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama. Svi bogovi i đavoli koji su ikada postojali.. svi se oni nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi...Okay,salim se!!!

pozz
Duhovitaxx
17. новембар 2010. у 15.10
Pozdravljam one koji,koji,koji...?

MOJE dosadašnje NEBULOZEEE.
Moja pisanja i prepisivanja nisu za sticanje popularnosti. Jedina mi je želja da razmislite čitajući o svom životu i da se izborite za osmeh na licu. Pozdravljam sve zalutale na ovu temu.

I znajte: Mislim i osećam kao i vi, ali ja nisam kao vi. Molim vas, uvažavajte to!

:-)

saam
(staklar)
17. новембар 2010. у 19.18
Ja se k'o lopov sunjam, po tvojoj temi...
:)
Duhovitaxx
18. новембар 2010. у 00.08
Pozdrav sam.
Boze,dal je to onaj isti sam sto ga citah davno,davno,
I ne znam gde,kako i zašto...na PSIHOLIGIJI,Torontu,ili Ercegovini ???

pozdrav

Look:

Star, besan il gord može biti covek
kad odluci da proda svoju pamet
jer želi da za njega cuje ceo svet
i da se o njegovoj seti prica dovek.
e to sam ti ja...salim se;)
--------------------------------------
Dan za danom.
Posle kafe sedim na klupi na ulici
bez icega sto bi me opravdalo
Prolaznici misle da odmaram malo
ili da razmišljam o pesnickoj muci.

Veruju da mislim sve sto kažem
Romanticna dusa sam puna razocarenja
Jer shvatam da to želi masa lenja
Koja se poistovecuje s mojim kricima

Kad se smraci odem u zadimljen pab
Samo kad me vole zaboravim svoje muke
Tek kad me miluju osetim svoje ruke
Iako znam da im ne treba neko ovako slab

Svi zajedno pevajuci se vracamo kuci
Odlaze u svoje stanove i vrata zatvore
Pljunem ogledalo u minutima pre zore
Ako se ovo ne promeni zaista ću puci.
PUCI,ili idem kuci!

Bas sam se potrudila. Pet dana ni o cemu nisam razmišljala. Stalno sam pokusavala da dobijem nove ideje i gledala kako da ih ubacim. Pocela je da me boli glava i da mi bude muka iz nekih drugih razloga, ali to me nije sprečilo da nastavim. Ne bi me iznenadilo da sam sanjala pricu koju sam pisala. Danas sam zavrsila. Ocekivala sam olaksanje, zadovoljstvo ili nešto slično, ali ništa nije usledilo. Samo sam prestala da mislim o tim temama.Temama,ali kojim temama ???

Smesno,zar ne?

I sve ovo u TUDJINI...



saam
(staklar)
18. новембар 2010. у 21.53

Boze,dal je to onaj isti sam sto ga citah davno,davno,
I ne znam gde,kako i zašto...na PSIHOLIGIJI,Torontu,ili Ercegovini ???
----------------------------------------------------------------------

Nisam vise isti, nazalost promijenio sam se, možda si me citala na Ercegovini i Krajini, znam kako, ali ne znam zašto...:)

Nemoj prestajati i nemoj se plasiti što se otvaras.Ja bih s otvorio kad bih imao šta da pokazem iznutra, ovako kad otvorim vrata, zjapi praznina i pustos, onda ih brze-bolje zatvorim, da ko ne naidje...
Duhovitaxx
19. новембар 2010. у 20.19
E,bas mi drago,tj da me još uvek sluzi pamcenje:)

Da,mislim,na Ercegovini..a pitate se zašto ???
Pa recimo,iz razloga iz koJih i pišem ovo..?

Sve u svemu,lepo je sto pamtimo nekoga po njegovom dobrom delu..zar ne ?

O divnim ljudima,tj u TUDJINI.

Otkako sam počela ići pešice na posao sve više žalim što sam tolike godine propuštala ovaj pozitivni vajb ugodne šetnje do i od posla.
Osim što dolazim na posao sva probuđena, desi se i poneki spontani susret koji mi neminovno obilježi dan.
Tako sam neko jutro, po samom izlasku iz zgrade, išla prema jednom finom i umivenom djedici, koji me zaustavi i kao da mi saopštava neku super-bitnu tajnu prošapta: „Izvinite, ja ne znam je li to možda neka moda, ali Vama boga mi visi girtla.”
Okrenem se oko sebe, a lijevi kraj mantilske girtle se fakat zamal' pa po zemlji vuče.
Rekoh: „Hvala Vam, nije moda.”
Bore mu se postrojiše u osmieh i produži dalje, ni ne sluteći kako mi je ulepšao dan.

pozzz

Duhovitaxx
20. новембар 2010. у 15.51
Šta rade ljudi sami ???

Ljubav je samo ime koje daju zabludama...
Kako da zaboravim
Te vase oči,
i kako da mislim?
Kada živim u samoći
I samo pogled sa slike slike skrenem,
Kada plačem, i kad tugu krijem
Kada molim, i kad mi srce bije.
Kada se skrivam u mračne kute sobe,
I kada molim da prestanu ove tegobe,
A vi kada vidite, neka vam sve jasno bude
Dal' vidite da ljubav ipak menja ljude
i posle svega uvek ostaje nada...
*bem ti nadu...sorry...

No-1
20. новембар 2010. у 18.11
Duhovita...?

Kako opisati svoje najlepse emocije i trenutke kad srce samo progovori i traži neke druge - neke vishe ravni, na kojima vlada samo ljubav i razumevanje, nada u onaj duhovni, blagi svet koji oplemenjuje ovu surovu realnost i zivot čini podnoishljivijim i lepshim na ovoj planeti?...kako?..kako drugachije, nego stihom...? Imate li bolju ideju i nachin...?
Ja nemam..

Duhovitaxx
23. новембар 2010. у 16.52
http://www.youtube.com/watch?v=cCqslkiql-s

:)
Duhovitaxx
24. новембар 2010. у 22.35
Dont shake my Lucifer!!!

Jesen je,a ja, ja sam se;
Tresla ko list sto opada sa grane, pucalo je tlo pod mojim rečima, dok sam pokusavala da savladam isteriju koja mi je već izlazila i na ushi.
Tutnjalo je, odzvanjalo, i gorilo sve u krugu od 200 metara. Nije ni cudo sto sutradan ni golubova nije bilo da slecu u obliznji park i kradu smoki iz decijih usta. Čak se i trava skamenila.
Trebalo je njamu objasniti da me vise zaboli dupe i ona stvar za njega, njegov rod, i sve sto ima veze sa njim. Da vise nedajem pishljiva boba, ni za koga, i da od tog trena okrecem novi list.
Tad me je, umesto lista, pogodio kesten sa grane.
I sve to je trebalo reci sa dozom paznje, mazno i milo, uviti u sareni papir i servirati sa osmehom. Sve to, meni je u tom trenu nedostajalo.
Imala sam samo ljutnju i bes kao najbolje oruzje. Hm... Sama sam sebi najgori neprijatelj.
Ništa postigla nisam. Sem da me on pogleda u oci i kaže: da, u pravu si.

@!#$ yourself!!!

Duhovitaxx
26. новембар 2010. у 15.14
Allo ljudi,gde ste izgubili ROMANTIKU ???

...Ima nekih ljudi koji nikad ne odrastu ?

Ja sam od onih cudnih ljudi koji nikad ne odrastu . Sama se sa sobom svadjam , sama se sa sobom inatim ... i sve se nekako sa godinama prepirem ...

nije da se bojim da ću ostareti ... nije da se plasim bora i bele kose .. vise me plasi ona devojcica koju ponekad uhvatim kako mi se smeska iz ogledala kad se u oci pogledam ... plasi me ta mala bezobraznica što se sa ovom crnom planetom zeza ... plasi me sto ljudima ponekad podsmijava ... sto sama sebi isplazi jezik kad se slučajno vidim u kakvom izlogu ...

Plasi me ... a i draga mi jer još uvek zna da koketira , jer još uvek može i zna da izazove divljenje u ocima nekog stranca...

pozzz

No-1
26. новембар 2010. у 21.38
http://www.youtube.com/watch?v=1awBvC2cVRM&feature=player_embedded#!

:)
Duhovitaxx
28. новембар 2010. у 17.58
...ne znam odakle da krenem...
Ja ne znam vise odakle da krenem..ja vise nemam ni reci,ni recenica,a ni stihova..Odakle god da krenem na neku prepreku naidjem.. Toliko toga imam reci,ali nemam prave reci..

Pa jeste li se zapitali zašto ne pišem? Eh možda vi niste,ali ja jesam,jer samo ja znam kako se osecam..Nije da sam loše,pa nema sanse ne bih ja to sebi dopustila,već jednostavno sam prazna,pusta,i nekako sam isrpljena od nekih „nada” koje sama sebi pokusavam ukinuti,ali naravno i to mi ne ide od ruke..

Kada si u moje misli ulazio uradio si to na najtisi mogući način..nisi čak ni pokucao..ali naravno ja sam kao naivno detasce tebe pustila u svoje misli,misleci,ajde da se malo zabavim,neka mi nije monotono..Nadala sam se da će to samo biti prolazni period GODISNJI..nadala sam se da je to tek onako prva ljubav pa hajde šta fali svi su imali promasaja,ajde da i ja okusim kako je to... Htela sam samo da vidim da li ja znam nešto uraditi cemu ne bih mogla ni da sanjam..Htela sam da izvidim svoju krajnju granicu do koje ja to sama mogu stici..Naravno,to sam samo zella,a šta ću uspeti,niko,pa ni ja nisam znala. Nisam htela da se vratim na ' prvu ' svoju ' ljubav ',nisam trebala da sebi to dopustim i da uradim.. Ako si usao u moje misli,polako si se usunjao i u moj zivot,naravno posle zivota okupirao si moje snove,i šta vise trebam reci ??

Sanjam neko vece cudan san,ali nekako sladak..Zelela sam da ne bude,zelela sam da ostanem barem u tom snu još 5 minuta i da dozivim mnogo toga.. Osecala sam se kao kraljica,bila sam pokraj tebe,bila sam jaka i gledala te pravo u oci :) Heeej znaš li ti koju sam ja hrabrost skupljala danima da bih te u snu pogledala u oci.. Aaa u mom oku spavas,a ceznja kuca kada se najmanje nadas,a još uvek nudi neka stara secanja..Oziljak jedan i šta imam na kraju ?! Kada zaplacem i kada se molim da jednostavno nestanem,znam da to nije moguće,jer jednostavno i ja nisam dovoljno jaka da neke stvari samo prevazidjem..
Shvatila sam da se mami ne mogu bas pojadati.. Znam ona mene razume i shvata,ali Boze zašto me onda svaki dan o tome pita ?! zakljucak iz toga je vrlo jednostavno,ostaje sve u meni tako je najbolje..
Naravno samo ja znam kako je meni,i nikada to neću moći opisati,jer ja samo ja znam kako je to biti SAM !!! pa dobro imam ja svoju Zvezdicu,i još raje,ali malo ko me razume kada krenem da pricam :) ali hvala Bogu imam vas :) Svaki dan čujem poznati zvuk trznem se,pretrnem,noge mi otkazu,a srce lupa kao da mi je stalo do tebe.. pa koga lažem,sebe sigurno nema potrebe da lažem..Jeste stalo mi je,jednostavno ne mogu da krenem dalje,i ne želim da krenem..zašto,Ne znam ??
Jednostavno uzivam u ovoj ' patnji ' jednostavno pokusavam da nađemneku bolju stranu u svemu ovome,ako je uopste ima.. Ne tražim sebi olaksice,jer da ih tražim davno bi ja to resila..Uzivam kada vidim da pogledas prema mojom kuci,pa znaš li ti covece koliko ja puta na danstojim i gledam kada ćeš proći.LAžEm sebe,a be Vas„:).
Znaš li koliko puta mi dodje da ti posaljem sms i da pricamo do kasnih sati kao nekad ? Znaš koliko sam te puta htela nazvati i reći da dodjes na staro mesto ? Znaš koliko sam puta pogledala na ekran telefona i zelela samo da vidim dobro poznati broj koji mi je ostao urezan u pamcenje da duzi vremenski period..
Covece moj pa znaš li ti koliko se puta ja sklonim samo da me ne vidis,jer se bojim da ćeš jedan dan doći ispod prozora,opps,vrata.. Znaš li koliko te izbegavam,jer ne želim da se situacija dodatno zakomplikuje,pa to naravno ne treba ni meni ni tebi ?
Znaš li samo koliko sam puta pozelela da udjem u tvoje misli samo na 1 dan i da vidim da li ću ti barem jednom na ta tvoj blesavi um pasti ? pitam se da li će i jedan od mojih snova postati realnost,pitam se tako iz dana u dan,ali naravno niko pa ni ja,pa ni ti odgovor nema.. Nisam se zaljubila,ali sigurno sam shvatila neke stvari.. Vreme je da Senka Uspomena krene dalje i da se bori za nešto do čega joj je stalo,jer od nade nema ništa..

Oni koji se samo nadaju u zivotu ne znaju ništa.. tako da je Senka Uspomena odluci da od nade nema ništa,nego da se digne i da se bori,i da predje preko onog sto je bilo bilo je..
I naravno ne želim da mislite da sam loše,ili nešto nalik tome..Naprotiv,osecam se super,jer sada mi je mnogo lakse :) jaka sam ja zar ne ' :)

pozzz

”
yugon
(inzenjer)
30. новембар 2010. у 14.46
Pozdrav iz Moskve.
Duhovitaxx
30. новембар 2010. у 19.16
Pozdrav Moskvi.

Gde si Moskvo bre,nema te ka ni Srba u SaHrajevu ?

Lep pozdrav s ovu stranu Okeana.

Duhovitaxx
30. новембар 2010. у 23.18
*STAZAMA DETINJSTVA.

Stazama detinjstva presvučenim tankim slojem asfalta prođoh žmireći...
Da ne narušim slike,da ne prizovem danas koje će mi obrisati juče,
da osetim miris prašine i miris sladoleda od vanile...
da umesto na hladni granit jablanički ruku spustim na lišce meko...
da usnama dotaknem ruku a ne sliku...
da ne vidim slova nego da čujem reči...
može li to ???
Ako može i dalje ću žmireći kročiti stazama posutim sećanjima...

pozzz Moskvi;)

Duhovitaxx
04. децембар 2010. у 23.02


MOJA ABECEDA...

A- AMBICIOZNA (Barem mislim da jesam)
B- BRZOPLETA (Cesto mi kažu brzi jezik od pameti - ali to sam ja)
C- CIJENIM LJUDE (Samo one koji to zasluzuju)
Č- ČOKOLADA (Uvek mogu malo uzeti :) )
Ć- ĆUP (Uvek me inspirise)
D- DRUSTVENA (To kažu drugi)
Đ- ĐEM (Od jagode..mmm)
DŽ- (Volim ih)
E- EMOTIVNA (I previse..)
F- FLEKSIBILNA (Za sve..)
G- GLUPA (Ovo je jer sam plavusha :)
H- HLADNOKRVNA (Za neprijatelje)
I- ISKRENA (Cesto)
J- JAKA (kažu da sam jaka u situacijama u kojima oni nebi mogli biti)
K- KRHKA (U dusi)
L- LEPA (Za sebe)
LJ- LJUBAV (Teska reč)
M- MALA (Visinom xD)
N- Noć Prelepa)
NJ- NJUSI (radica:)
O- OTKACENA (u mozgu)
P- PESIMISTA (Cesto)
R- RADOSNA (Skoro pa uvek)
S- SRETNA (U ljubavi)
Š- ŠUGO (Za Amara xD)
T- TVRDOGLAVA (Jako)
U- UMILJATA ( :P )
V- VOLIM (sve koji to zasluzuju)
Z- ZIMA (Najgore godisnje doba)
Ž- ŽIVOT (Mislim da je to nešto najdragocenije sto imamo)

???

Duhovitaxx
05. децембар 2010. у 16.40
..eh kad bih mogla..
Kada bi mogla da biram cuda..
Htela bi da se vreme prošlo vrati..ili da stane..da mogu izvidati stare rane..
Poci u buducnost cista,bez ijednog kajanja il obmane..
Htela bih,jer moje greške na tudjim se ledjima nizu,bas na onima koji su srcu blizu..
Kada bih mogla,kupila bi novu dusu,
ovu staru okrpanu odnela bestraga,
svakom mom nacinu dosada, kumovala je tuga!
Tuga,ta gorka kraljica koja mi uvek kaže da ne postoji boli granica,
za ruku me vodi i siri se svuda,
slutim da kraj najmilijih vrluda..
Kada bih pokusala nešto,otisla bih daleko,
da me nema da me živi ne pamte...
lijana22
06. децембар 2010. у 17.36
Jako je lep osecaj kada od najruznije zabe kreketuse nastane prince naših snova ali isto tako je jako, jako i beskrajno tuzan osecaj kada se prince pretvori u najruznijeg zabca...
YYYY
06. децембар 2010. у 23.49
pcelicaM
Divno!
Hvala ti sto delis sa nama ove divne pricice...
-------------

шта је ту дивно?? Па она је у духовном кошмару! Ако не лаже? Само да би изазвала пажњу пролазника?...
Можда је једино дивно то што се то теби не догађа.
Duhovitaxx
07. децембар 2010. у 00.02
YYY...:)

Misli slikara, osmeha> Tajni svet mojih reci.

KOSMAR:
Svuda oko mene bio je mrak. Nisam videla svetlost koju treba da pratim već sam čula zvonjavu. Iznenada sam otvorila oci i shvatila da je sve bio kosmar. Srce mi je lupalo, a celo mi je oblivao znoj.
Desavanja kosmara su mi danima bila u glavi. Moja smrt me proganjala. Cinilo mi se da svi moji putevi vode ka reci, a kisa je pljustala. Zvuci udara kapi o beton stvarali su buku u hodnicima mog uma. Plasila sam se. Reka je rasla, urotile su se protiv mene. Porota prirode je definitivno odlucila da me osudi na smrt.

YYYY
07. децембар 2010. у 00.08
kacak
(moler)
31. oktobar 2010. u 17.01

-------Rođen sam devedeset i prve, u januaru.

++++ Јануара 1991. или 1891??

Prije rata, i prije nego se Jugoslavija raspala. Ta činjenica mi igra važniju ulogu u životu. Ako je nisam zapamtio, bar sam rođen u Jugoslaviji. U tom sistemu. Vjerovatno to nije bila utopijska država, iako stariji kažu obratno. Mi mlađi osjećamo nostalgiju za tim vremenima. Bar ja.

++++носталгију за нечим што ниси ни запамтио???

... Prije je iznad vrata stanice stajao natpis PODLUGOVI. Na latinici. I na čirilici. Danas je čirilični naziv prefarban. Sumnjam da je to slučajno.

+++++Знаш како је било пре рата? Дакле: памтиш како је било пре него пто си се родио?! ма да ти ипак ниси рођен 1891?

или 1892 негде у Кумровецу?!
YYYY
07. децембар 2010. у 00.13
Duhovitaxx

KOSMAR:
Svuda oko mene bio je mrak. Nisam videla svetlost koju treba da pratim ... Porota prirode je definitivno odlucila da me osudi na smrt.
-------------

Не осуђује те порота. Порота те само може прогласити кривом (или не кривом). Судија те осуђује.
YYYY
07. децембар 2010. у 00.28
Duhovitaxx
12. novembar 2010. u 18.39
Od kada sam počela da starim, ja počeh da piskaram!!!...O čemu?...Pa o životu...
----------------

Колико се ја разумем у живот, то је писање о смрти.
slatkoodsljiva
(glumica)
07. децембар 2010. у 00.29
+++++Знаш како је било пре рата? Дакле: памтиш како је било пре него пто си се родио?! ма да ти ипак ниси рођен 1891?

---------------------------------------------------------------

tako je meni jedan pisao da je rođen 1977 a onda zaboravio pa poceo da piše kako se još sjeca pionirske zakletve iz 1974:)))
ja pitala jel to u njegovom kraju prvo polagali zakletvu pa se radjali.

a što se tiče Duhovitinog posta i ko sudi ko tuzi, ne cjepidlaci bogati, na RK si
:)
slatkoodsljiva
(glumica)
07. децембар 2010. у 00.33
a kako da znaš šta je zivot ako se nisi poceo priblizavati smrti?
Duhovitaxx
07. децембар 2010. у 01.09
Šta znaci rech „cepodlacenje?

Cepidlacenje na svakom koraku postaje već tuzno.Pametnica je osoba koja kratkotrajno deluje na glupost;bash zato shto jeste pametna?

:-)”
YYYY
07. децембар 2010. у 23.45
slatkoodsljiva
a kako da znaš šta je zivot ako se nisi poceo priblizavati smrti?
---------------

не треба да чекам да умрем да бих видео шта је живот. Неколико тешких лекција је довољно да видиш с ким имаш посла. „Небо нема миљеника” ти све казује. Нема милости ни према коме. Они који су то схватили узели су судбину у своје руке, и њоме руководе.

ПРАВДА, је измишљена категорија. Постоји у главама неуспелих. Они су је и измислили да би оправдали своје неуспехе. Чим чујеш да неко трабуња о парвди, одмах знаш да је губитник.

Постоји само ЗАКОН ЈАЧЕГА. Као једини закон на земљи. Сви остали закони су изведени из љега. Морал, правда, човечност,...су измишљене категорије за слабе. Они су их и измислили.

Укратко ово би био ЖИВОТ. По мом схватању наравно. е, сад, ја бих волео да чујем друга схватања са аргументима, наравно. па да евентуално нешто мењам или коригујем. Мада не верујем да има бољих теорема.
No-1
08. децембар 2010. у 00.33
http://www.youtube.com/watch?v=XMnphBc3dnc

YYY ???
YYYY
08. децембар 2010. у 03.38
веома интереснтан видео. Има веома једноставно размишљање. Допада ми се.
Duhovitaxx
08. децембар 2010. у 22.17
KRAJ...KRAJ...KRAJ:)

Kakav sam već negde čitala u romanima...blesav i nepotreban...ubitačan...kraj koji ostavlja tragove...

Zadnji Zagrljaj...i sve to s' nama je kraj...

Nije ovo još samo jedan promaseni pokusaj za sreću...

Ovo je kraj još jedne moje Male ljubavi i početak Velikog Poraza...

Tup bol u grudima i vlazne oci...

Ponos pada kao s' plafona,vise ni magicni lepak ne pomaze...

Snovi blede...Zelje nestaju...

Samo suze i povredjena dusa ostaju...

...i ne znam zašto te još branim od svih...i zašto verujem tvojim smijesnim obecanjima...

Zašto se još nadam...iako dobro znam ko si i šta...

Pobedio si...Uspeo si...Vratio si me na dno...a trebala sam skoro godinu da se dignem sa tog istog gdje me je mnogo pre tebe gurnuo jedan tvoje vrste...

Sagorjela Naivna Devojcica...Da, to sam ja...Opet,opet i opet...

ali...zao mi je,neću te pustiti da me gurnes još dublje...

Posle svega ostaje nam i nešto zajednicko...

Ja gubim sebe,Ti gubis mene...Uzasno pateticno:)

P.S.Ja trenutno nisam u stanju da napisem nešto kvalitetno...

Slomljena sam..

Zao mi je...
Eh!Oh!Uh!
Duhovitaxx
08. децембар 2010. у 22.41
..shvatila sam pred sliping,a to je:

Shvatila sam da odgovori dolaze u svoje, a ne u naše vreme.Zar ne ???

Kažu,budi optimista...hm.

Optimizam je nedostatak informacija ???

Leon01
(ekonomista)
09. децембар 2010. у 07.00
kao sto je nada hrana slabica ;)))
Duhovitaxx
09. децембар 2010. у 21.11
...yes...

Od ostalih, mnogi su kritičari ocenili kako se radi o briljantnom novom epu... bi družina putovala na orlovima, a lembas bi se zvao „koncentrat hrane” ???
No-1
09. децембар 2010. у 23.25
...i šta ostaje na kraju...?

Sagorela Naivna Devojčica,koja preklinje Nebo da prestane slati kišu.

a kapljice se lepe za lice i bilježe poraze...?

Svaka za jedan promašaj i za još jednu Tugu...?

Duhovitaxx
11. децембар 2010. у 03.07
Šta ostaje ???

Ti
Odlucila sam sada biti drugacija :) Odlucila sam da neću se ja vise nikada javiti prva,pa ne pada mi na pamet :) Naravno možda još koji put odradim isti rizik od pre,ali ništa vise.. Pa covece ne pada mi na pamet da se jedina ja ovde trudim.. Pa šta ako si kukavica,mogu i ja isto biti vrlo lako :) Pa šta ako si stidan,mogu i ja to postati i praviti se fina :) Pa šta ako ne možeš da izrazis svoje osecanje,mogu ga i ja sakriti..
Teško je jednostavno kada sa nekim svakim danom razgovaras o svemu,a to najednom bude prekinuto.. Ali naravno u svemu tome mislim da ja tebi nisam dovoljna..Pa da moguće je sve pa i to,zar ne ? :)
Postao si mi navika.. Navika koju nisam zelela da ukinem.. Da,ja nisam zelela,a možda ne i ti. Tesim se,zar ne? Pa naravno naći ću ja uvek opravdanje za tebe,ali za sebe ? Pa da,možda si izvan GRADA,ne vidjam te.. Pa naravno još jedno opravdanje za tebe nikome ne skodi.. Nije da te volim,pa to bi bilo previse.. Nije da sam zaljubljena,nisam bas toliko zaribala..Nije ni da mi se svidjas,davno sam ja to prevazisla..Nije ni da si mi drag,to je malo .. ali ono nedostajes mi,eh to je sigurno...

Izvini!

Duhovitaxx
11. децембар 2010. у 22.03
http://www.neogen.rs/garipetar/audio/za-izbegice-10121230-284287

Good morning...iz TUDJINE.
Duhovitaxx
12. децембар 2010. у 01.59
Pospremam misli...
.. reči, dela u tajne pretince . Da ne vidi niko. MOŽDA TO JE ONO ŠTO JESAM. NA MENI JE TAJ VONJ. I ja ga trpim. I pogledat ću njega u oči znajući da postoji deo mene kojeg NE ZNA. Satrt će me možda taj vonj promašaja. Nagrist će mi svest. Izbit će na površinu onaj deo koji čuči. Nije mi žao. I ne boli me spoznaja da sam grešna. Ne mogu se više pratiti...postala sam „rastezljiva” i lepljiva. Postoji na meni...pogledat ću njega u oči i u dubini sebe znati da smo jedno drugom dušmani. Moja mosobnost će ga zgurati u kut,na rub, a klaustrofobičnost će ga zaslepiti. Sve dok do kraja ne budem mogla podneti svoju zlobu. Dok se do kraja ne rastegnem i zapletem u samu sebe. Dok ne padnem na najprljavije tlo. Sve dok ne počnem strašiti samu sebe, dok me ne zaguši vonj promašaja. I nikad jasnije nisam videla svet i nikad manje nisam znala sebe. Kako ću leći do njega i ne poželeti biti negde drugo. Bez okova i spona...da budem ono što želim. NJegov poljubac je bio lepljiv i bljutav . U meni se nije radjalo ništa. Njegove ruke bile samo koža. Samo ruke. Njekovo lice, njegove reči prolazile su samo pored mene. Osećala sam samo slanost. I smejala sam se samoj sebi kako sam završila na pogrešnom mestu. I smeala se ljudima i našoj lažljivosti. Njegov svet se sudarao s mojim ,odbijao se poput jeke i iščezavao poput slabine. Bez strasti, bez želje, bez ljubavi. I bila sam srećna što tada nisam osetila radost. Znala sam nešto novo. DA LJUBAV JE SVETA. A ja da ju imam. I nisam se zahvalila ni Bogu, ni Vragu ,ni njemu a ni sebi na toj spoznaji. Pospremila sam je samo u najtajnije pretince. Da samo ja to znam.

kao da rekao si da moja snaga te vredja i da na možeš biti drugačiji. Da sve ono što želim znaš i sam čak bolje od činjenice da ne možeš. DA, moja snaga te vredja i moj pogled ludjački te udaljava sve brže. I sad želiš od moje šutnje izgraditi priču koja je dobra samo za tebe. Šutnjo moja divna što hiniš ravnodušnost, što činiš oko mene tanki led u koji zarobljen je pokret odbijanja i podsmeh koji ti govori kako sam sad neka druga- za tebe nepoznata. I tako sam ti daleka...dalja ti nikad nisam bila.
Nikada...


Duhovitaxx
14. децембар 2010. у 15.05
Molim te...

Daj molim te, pricaj sa mnom...Skreni mi misli, zaokupi paznju...Ne daj mi da sama sebe ukopavam...A bas to radim, gledajuci slike i smejuci se...mastajuci o nečemu sto niti se desilo, niti će se ikada desiti...
I reci mi šta da radim...da bezim, nemam gde...ili možda ne želim biti daleko...Ubedi me da mogu i moram bez njega...Razbij iluzije, unisti sve nade...Budi grub, bezosecajan...Unisti me golom istinom koja je sve ono što ne želim chuti...I ne boj se mojih suza, neću se istopiti od par kapljica...
Saslusaj me...Pusti da ti pricam o njemu sve ono sto sam godinama zelela a nisam imala kome reci...Neka mi masta radi nebil' magija nestala...Samo molim te, ne pitaj puno i nemoj me smatrati ludom...ne pokusavaj shvatiti jer nikada ti neće biti jasno zašto mi se oci i posle svih godina pune suzama...i zašto je on i dalje jedini ideal prema kojem se sve ostalo meri...
Molim Te...
Duhovitaxx
16. децембар 2010. у 20.58
Priznati ću ti sve ja,i možda me ubiju secanja..
Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi koje volim:gde zavrsavam ja, a gdje pocinju oni. Kao da smo svi mi jedno, kao da smo isti – ista dusa, zelja koja trazi nešto...zajednicko svima nama...
Svi smo u istom camcu. A opet, svi smo razliciti i posebni, izrazito individualni.
Postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje ja zovem moji ljudi. To su ljudi koje pustam u svoj prostor, u sebe. Svi moji ljudi su u nečemu isti:
Njihovo trazenje je stvaralacko. Oni ne ruze, već nešto grade. Ne žele da vladaju, jer vladanje gubi sjaj u ocim..Moji ljudi imaju isto osecanje zivota.

Tuzna sam..Ali ono bas do bola..Ono bas do duse..I kada ovo pišem suze same klize..Ljudi moji posvadjala sam se sa FRENDICOM..Pa da li je to moguće?Ljudi moji sa osobom za koju bi zivot dala,sa osobom kojoj bi svoje krvi dala,sa osobom s' kojom sam provela vise sati nego sa rođenom sestrom,sa osobom s' kojom sam satima pricala na telefon,sa osobom s' kojom sam delila većinu stvari,s' osobom s' kojom sam planirala živeti u Sarajevu,sa osobom s kojom sam planirala ići u shoping sa nasom decom,s osobom s kojom sam imala najludje provode,sa osobom s' kojom sam svaki dan imala nešto 'novo' pricati,sa osobom s' kojom sam svoje stvari delila,s' osobom u koju sam sve svoje nade polagala,s' osobom s' kojom sam se samo jednom u zivotu posvadjala pravo,a to je sad..
Ljudi moji šta mi se sve u zivotu neće desiti? Sve sam osecanja pokvarila,apetitia nemam,noćimaskoro i ne spavam,pred ocima si mi je ona,ona.. Pa zar sam ja pogresila,jer sam samo iskreno rekla ono sto mislim..Zar ne valja to što sam iskreno rekla da nije on za tebe ? Zar te ja nisam podržavala? Zar ja nisam bila spremna lagati za tebe u bilo koje doba dana i noći Zar ja koja je skakala od sreće i za svaki tvoj uspeh?Zar ja ne valjam?!Halo neka mi neko kaže,neka mi neko odgovori zar je do mene ? I kada bi bili najbolji party,ja bih bila spremna da odustanem radi tebe,jer ti tad nisi mogla..Zar sam ja zasluzila da nakon toliko godina prijateljstva skoro pa da okrecemo glavu jedna od druge ? Zar ti koja si mi se godinama poveravala,tvrdis da si postala neko drugi?Zar ti koja si mi non stop govorila da me volis,jednostavno to sve u ponor,u jamu bacila?Pa ljudi za šta sam se ja ovih sedamnaest godina borila?
Za šta sam ja živela? Za šta sam ja svoju snagu ulagala?Zašto sam ja mislila da je sve savrseno,a nije bilo?Zašto sam si davala laznu nadu?Pa ljudi ja sam mislila da je sve uredu,mislila sam da imam nekoga savrsenog poput tebe,nekog kome je stalo do mene upola koliko je tebi..Zašto se sve ovo meni desava?Zastoooo ? ? ? Ja se ne bih nkada naljutila,ili nešto slično da mi neko u lice kaže ono sto on misli.

Ne bih možda prihvatila to mišljenje,ali bih ga imala sigurno u podsvijesti..Ja bih volela da mi mnoge osobe u lice kažu šta misle o pojedinim stvarima? Meni nije teško istinu prihvatiti,ali laz naravno da jeste!!! Pa primetila sam ja promene,nije ni da nisam,ali nisam se ovom nadala..Ipak ja sam optimista i nikada se nisam nadala da ćemo doći do ovog nivoa..Evo već je 7 dan kako ne pricamo..Samo se pitam dokle će to ići i pitam se da li ja to zasluzujem ??

:)

Duhovitaxx
16. децембар 2010. у 21.10
http://www.youtube.com/watch?v=xKN9Dp4brOk&feature=related

????
Duhovitaxx
19. децембар 2010. у 18.53
Boze,koja tisina,ako!

Šta ocekujes od sutra? uvek se bojim priznati,jer uvek se bojim razocarati...
Neki dani su jednostavno savrseni,neki su manje savrseni,neki losi i to je to.Uvek kad dodju ti losi dani ja ne znam šta bih od sebe..ne pricam o ovim danima ali znam šta tad mislim..valjda to treba gledati ovako,proćiće i to a ne znaš šta te sutra ceka..

U stvari i ne treba,to treba gledati ovako premalo je dana da bih mi sebi dozvolili da neki od njih budu losi,to je ono kako bi trebalo,ali da li je to moguće,pa nije..koliko god da se trudio covek ne može svaki dan ispuniti bas onako kako hoće,mislim to mi je reklo ovo moje da tako kažemo zivotno iskustvo..ne tražim vise savrsenstvo od svega,volela bih samo da sam malo zadovoljnija svojim zivotom.

Nije sve bajno i nije sve onako kakvim sam zamišljala..ali malo je vremena da bih se zamarala sa tim,zašto stvari nisu onakve kako sam ih ja sebi zamislila? ..Ubija me to pitanje..šta bi bilo da je bilo?..bilo je ovako i drugacije biti ne može.Ko sam,šta sam i extra sam kakva sam mogla biti,extra sam i idem uz svoje vrsnjake iako imaju toliko stvari vise od mene i iako oni nemaju pojma koliko ja njima zavidim na tim nekim glupostima,koje su za njih gluposti a za koje bih ja dala sve..ah dala bih sve da me jedno jutro probudi mama, niko od mene sretniji ne bi bio.
Kada ću to doziveti?
Da ulazim vise u to,naucila sam bez nje i tako ću nastaviti..ja kad u ovo vreme unesem te moje ceznje i svu tu moju nesigurnost samo vise pogorsam sve stvari,neću vise o tome..Imam i drugog posla,bavim se ovih dana raznim poslovima,zadovoljna sam svojim uspesima..haj neka mi bar ide sve ostalo kad nemam sreće,sigurnosti i svog mira..

Uvek je ta jedna osoba tu za koju bih dala sve.Uvek je i ona tu,cijoj pojavi se uvek radujem.Uvek su i one tu prijateljice na koje se mogu osloniti,nekima se ponekad cudim i smesne su mi osobine od nekih,nije mi jasna ta teznja za najboljim,ta zelja da budes najbolji u svemu i uvek se guras na prva mesta iako ih možda ne zasluzujes..ne volim ja to,smesno je nama koji slusamo,nije mi jasno kako uopce neke stvari može reci..nisam ja takva,ne volim se gurati u prvi red ako nemam podlogu i ako nisam sigurna da to mesto zasluzujem,ustvari i kad znam da sam najbolja sutim,ne volim tu potrebu za isticanjem dobar si za sebe,ne za druge...zar ne ???

Želim vam ugodan ostatak veceri,dana,jutra ;)

Duhovitaxx
25. децембар 2010. у 01.41
http://www.youtube.com/watch?v=rgxfthPHTwc&feature=player_embedded#!

DOBRO JUTRO!
Duhovitaxx
29. децембар 2010. у 00.34

...U TUDJINI...

Gubim se u ovom grubom svetu

ulicama stranih lica

svaki osmeh hladniji od leda

samo je konac vise na tek frisku ranu...

Ceznja lomi i ne pita dali izdrzati mogu

rusi svaku nadu koja me drzala..

Na jastuku suza, ispisem tvoje ime

da me jutrom podseti da živeti se mora..

Da me zaposli mislima o tebi,

da odbrojavam dane,

poput vojnika koji se nada povratku..

A dani se nizu,

nizu jedan za drugim,

kao divlje jagode koje kao dete nizah na slamcicu neku...

Nizu se i prolaze

dok noćiduge ,

cemerne i bolne,

samo od secanja satkane su...
*****

secanja...

Secanja naviru...

naviru kao nabujala reka..

reci ponavljam kao prvacic

skolarac koji pesmicu uci..

zastanem..osmeh ti ukradem

koji se urezao poput oziljka

koji vecno ostaje..

A oci ne otvaram

plasim se

Plasim se istine,

jer sa svetloscu dana

nestaje i tvoj lik..

A to boli

razara svaki deo mene

A ti ne znaš

koliko mi falis,

ne znaš

koliko mi nedostaje svako slovo

svaka reč

svaki pogled

pa i ona tisina gde smo se satima gledali

a jedno drugo savrseno razumeli..

I možda nikada nećeš osetiti

nećeš dotaci ovu dusu

koja se prelama

podje pa zastane

a cilja nema

Možda nećeš ni osetiti toplinu obraza mojih

suzama ugrejanih

ni rosu sa usana mojih,

suzama satkanih..

A ja opet ništa ne znam..

ne znam ni gde su nestale oci mile

gde su ostale i gde su zastale...

I dok se dusa prelama

negde u tisini sobe

ostaju samo uspomene divne..

Ostaje i nada koja iskri u dugoj noći.

ostaje zelja da te vidim

ostaje..pitanje

O da li ćeš ikada doći..???
*******

Još jedan dan...

21 dan...

ni traga od tebe

ni tisina pusta da da me slaze

da mi prosapuce

da dobro si..

A gori nebo,gori zemlja

gori u meni bol za bolom..

Snovi nemirni,isprekidani

nizu se jedan za drugim

a dusa cvili ...trazi tebe..

Trazi tebe na stazi uglancanoj mojim suzama

na stazi koja vodi u nedogled

a kraja joj nema..

i neće ga biti sve dok nada postoji..

A njoj se još nasmesim

tuzno...

skrhano kao grancica polomljena olujom

I ne dam bolu da me gazi

a gazi me nemilice

i ne dam tami da mi sunce zaklanja

sunce...koje sam videla u ocima tvojim...

A nadam se..moram izdrzati

Moram u ime naše ljubavi

Moram istinu saznati,

gde su te odveli putevi bez putokaza...

Moram pronaći način

da sebe među žive vratim..

Moram...a to mi samo ti možeš pomoći..

samo ti jedini moj.

Tvoj zadnji poziv

nezan,umilan a pomalo tuzan

proganja me noćima

jer istinu on krije

Znam...osecam,,,

Osecam da je nešto iskrslo,

osecam da i tebe boli,

da će samo vreme pokazati da bila sam u pravu...

Ali veruj ..i tada ću te raširenih ruku docekati

i tada ću ti snene oci poljubiti

i tada ću samo jedno reci

Hvala bogu da mi te sacuvao

A snagu mi samo još to daje...mili moj
*******

Nisam htela

Bezala sam..

nisam zelela vrata nikome da otvorim..

osmehom pobedjivala sebe..

jednostavna bila...

na distanci sreću gradila...

Do juče,do pre neki dan,

bezbrizno sam snove sanjala...

suncem kisu zakljanjala..

pesmom dan zapocinjala..

A od kud ti u snovima mojim,

od kud ti da mi dnevni red menjas,

da stazama mojim tiho koracas

da poput senke mojim snovima lutas..

I sad znam šta znaci kad kažu..

nikad ne reci nikad..

Sad znam kad u grudima srce jeca,

kad suza bez razloga kane,

kad boli razaraju svaki deo mene,

kad ceznem,kad silno želim..

A nema me pored tebe..

I neka..tako mi i treba

jednom je moralo doc,i

jednom ludo zavoleti,

ispruzenih ruku ići,

a prazninu pustu dotaci,,

O kako bole noćibez sna

kako je teško budan sanjati

kako je teško voljeti

a voljen ne biti...
*******

Zbogom

Telefon zvoni...

neka...ne želim danas nikoga da čujem

ne želim da neko oseti drhtavi glas..

ne želim Tvoje sazaljenje

ponajmanje tebe želim danas cuti...

Poznate su mi tvoje price

one ...sarene za malu decu...

ali veruj..prošla su ta vremena

nisam vise ona ista

niti želim biti

tvoja igracka

biti i ostati...

I danas si hteo da kažeš

one iste reci..

Oprosti..bila je greška,

da ..pogresio si

da.. shvatio si

koliko bola meni naneo si..

Želiš reci..pa zacutati..

A ja kao poslusni pas

u još jednu laz poverovati...

biti tvoja lopta

koju sutiras sa gola na gol

pa namerno promasis..

u stativu pogodis...

E tako si mene tretirao..

mili moj...kako sam te zvala..

udarao si gde najviše boli...

gde rane još zacelile nisu

bacao me na dno..pa dizao u visine..

I telefon opet zvoni...

ignorisem te...

shvatit ćeš nekada..

možda kad odrastes

kad postanes svestan šta je bol

ali znaj...tada ću biti negde daleko

i uspomene ću izbrisati

i veruj mi..ne vredi obnavljati ovu ljubav

jer ona je kao procitana knjiga

...kojoj kraj već znaš..

Zbogom !



Srećna Nova Godina
Svima Vama i poznatim i nepoznatim želim uspesnu i srećnu Novu Godinu punu zdravlja,radosti ,ljubavi osmeha...a sve ostalo će doći samo po sebi...

UsPoMeNa.
Duhovitaxx
07. јануар 2011. у 17.16
:)
JAKA ZENA

JOS UVEK SAM JAKA ZENA
STO STOJI NA TRONU SVOG ZIVOTA,
I RETKI KAO JA MOGU OVAKO
PEVATI DOK IDE NAOPAKO,
Sa mnom PRIJATELJI PEVAJU
Sa mnom PEVAJU I LIJU SUZE
SVAKO OD NJIH NEKO
PO JEDAN KOMAD SRCA UZE...
JOS UVEK PONOSNO STOJIM
IAKO SAMO PORAZE BROJIM,
I PLESEM KAO DA SE LUDO ZABAVLJAM
A VECERAS SE S LJUBAVLJU TVOJOM RASTAVLJAM,
JER TI SI VOLIO SVE DRUGE VISE
A MENI SI DAO MRVICE LJUBAVI
BAS Ništa VISE...sram te bilo:)
JOS UVEK TESIM DRUGE I POMOA DAJEM,
ZA SVAKOG IMAM SRCE DO NEBA,
AL KAD SAM SAMA U TAMI SOBE
I MENI MALO LJUBAVI TREBA...
JOS UVEK MOGU DOSTICI ZVEZDE
I BITI NAJLEPSA ZENA U GRADU
JOS MOGU OSVOJITI MNOGA SRCA
AL STO VRIEDE MENI I BLAGA I DRUGE LJUBAVI
KAD JA NAJBOLJE GODINE ZIVOTA
I SVU STRAST LJUBAVI
KRAJ TEBE VOLJENI OSTAVI...PiH:(
Duhovitaxx
20. јануар 2011. у 23.11
Putujem...

putujem kroz noć.
prazna česta i oblaci što se naziru u daljini.
sve je tiho i zaustavljeno,
kao školjka u kojoj spava izgubljeni zvuk mora.
slika tame u obrisima drveća,
poneko svetlo što se naglo izgubi u prolazu.
putujem.
neke ruke me puštaju,
neke druge dočekuju.
daleko od svitanja ta noć se razvlači u stotine drugih
sasvim sličnih njoj,
u svakoj kapi kiše što se sleva niz staklo pogleda.
minute sećanja trepere na satu zaustavljenog vremena.
samo ta česta i umor koji se provlači telom.
putujem stanicama svojih odluka,
prepisujem bele crte s asvalta u svoje dlanove.
neko spava u toplini svoje sobe,
neko zna da od sebe ne mogu pobeći.
putujem kroz noć.
dodir zraka kroz otvoren prozor
i pesma o kojoj najduže cutim.
CTUTIM!



Коментар Запамти ову тему!
Looking for Mantra Bracelets?
.