КИШЕ СУ ПАДАЛЕ

Када је мама сазнала да јој је син умро, хтела је тог трена да умре и она и да је заједно са њим покопају. Мајстор за надгробне плоче урадио је три портрета, мамин је био у средини. Мој и сестрин нису ставили , гробница је направљена само за три особе.
Мама је родила брата и грешна душа далa јој погрешан лек. Добила је жутицу и једва претекла. Тог дана када је брат умро, у 45 ој години, у њој се јетра скупила попут пахуље. Туга се претворила у рак и после три месеца умрла је на мој и сестрин рођендан.
Лежала је у болничкој соби, јесен је расплетала косе од лишћа. Кров изнад ње је прокишњавао, киснула је и она. Једном ногом већ је додиривала мртвог сина а руком мртвог оца Лазара. Сестра је бринула о њој, она је лаборант, вади крв. Деца је обожавају, родитељи исто. Нагледала се резултата анализа крви, добрих и лоших. Бројке не лажу.
Вукла је маму од доктора до доктора не знајући да је она већ спремила одору за сахрану. Црну као и она у којој је пала на под. Однели је у болницу без свести. Када је сестра посетила , мама је била скроз мокра. У бунилу. Бацила је капут на под, урлала је од немоћи и беса. Док су је смиривале сестре и доктор, гађала их је речима, тукла сузама ...Шта бисте ви да је ваша мајка овде на кревету моје маме. Мокра и немоћна.
Киша је престала у моменту када се капут нашао на поду. Преместили су нашу маму у другу собу. Обукли је у суву спаваћицу ,док је сестра у теглама мућкала каше за маму и вадила чисте спаваћице из торбе.
Мами је било свеједно.
Ја сам у том моменту била далеко. Ни мени није било добро. Разболела ми се душа. Гробно место ме није чекало . Ни тамо ни овде. Мислили су да се од тога не умире, а ја сам умирала по сто пута заједно са њима. Од куће до гробља, ишла сам годинама . Гледала у оне три слике. Тата је за то време бринуо. О себи, мами, о сестри о унуцима. О мени. Хранио маму оним кашама које је сестра мућкала. Читао јој Библију. Као некада док је заиста веровао у Спаситеља. Мама није била на крштењу мог сина. Није хтела ући у Цркву. Тата се молио за њу и за брата. Крштене су душе. Бог прашта. Опростио је и мени ( Бог и тата ).
Сећам се смејали смо се тати када се хвалио добрим местом гробнице коју је озидао на време а у коју су пре времена сместили брата. Поред пута је, близу стазе , гледа на цвећару. Улаз је одмах ту. О смрти се ћути чак и када ненајављено дође.
Мами је срце стало али сестра јој није дала да оде. Живела је још четири дана. Рак је исцртао читаву шуму на мамином телу. Попут горске виле одлетела је за сином. Као права Црногорка. Имала је исту ону црну гриву због косе су је браћа звала Гара. Тата је остао сам. Заливао је мамине руже и прао шољице од кафе исто онако као и она. Шетао Лукса уместо брата , вучјака дуге длаке. Доносио јабуке са пијаце , кратио самоћу са унуцима и снајом. Душа ми се смирила. Рекла докторица да може да лети. На годишњици братове смрти сунце је сијало изнад гробнице, у намери да вешто сакрије сузе. Моје и туђе. Сутрадан тата је пожелео кувану коленицу, братово омиљено јело. Сваки залогај ћутали смо као Оченаш.

Када је и тата умро, кућа се осушила. Од туге. Он је заспао у сну и пронашао пут до њих. Увек је био сналажљив, шуме његовог детињства остале су у њему . И потоци, баште и виногради.
Све је понео са собом да им се нађе.
Гробље не обилазим. Не могу. Океан се испречио. И државе неке. Људи. Сећања. Недељом разговарам са упаљеним свећама. Пламенови трепере , причају ми приче. Кажу добро су. Када то чујем и ја сам добро. И сестра. Некада свеће и моје и њене догоре у исто време. Чудо једно. Географске ширине и дужине тад нестану као доказ да су време и простор релативни.
Смрт ме чека , крије се . Љута је што сам јој утекла више пута. И у мени расту оне татине шуме. У њима се кријем и успевам да јој заварам траг.
За сада.
Долази ми у снове, смеје се и руга. И када срце почне да лупа од страха, ја само кажем Господе Исусе Христе помилуј ме грешну и све је опет добро.
Баш добро .