Blizina sopstvenog lika
MC_
(Bihilist)
05. јун 2021. у 09.44
Blizina sopstvenog lika
Nekada davno, dok sam živeo u drugoj državi sam napisao priču o usamljenom čoveku, klošaru koji živi u podrumu pored velike pijace. Sticajem okolnosti, sada živim baš pored te iste velike pijace iz moje priče. Ne živim u podrumu, ali nije daleko od toga. Zgrada je stara, propala, nadzidana, dozidana, prljava i zapuštena. Jednom mesečno, otprilike, dešava se da se neko olakša u ulazu, odmah iza vrata. Za veliku nuždu, obično idu u zajednički podrum. Stanari ne žele da poprave interfon, kapiju koja je razvaljena, ne smeta im.
Stanarima generalno ništa ne smeta. Reklo bi se da su to ljudi izuzetne duhovne snage koji jedino žele da budu ostavljeni na miru u svojim čudnim osamama, u svojim malim svetovima koji počinju kada iza sebe zatvore vrata svojih stanova. To su mala carstva u kojima su oni baš srećni. Kroz otvoren prozor svetlarnika čujem čemu se raduju, sa kim se svadjaju i naravno šta gledaju na televiziji. Uveče, sve to zamre.
Najveća zagonetka je strah. Strah i nelagodnost koji osećamo jedni od drugih, kada se sretnemo na stepeništu. Stepenište je uvek mračno zbog dozidane vertikale. Slabašne sijalice škilje bolesno žuto svetlo. Moglo bi se osvetliti i bolje, ali stanari, izgleda baš vole mrak i polumrak. Možda je tako manje strašno kad se sretnemo i promrmljamo „Dobar dan”, jedni drugima. Bolje da dobro ne vidimo lica jedni drugima.
Čudan je i taj osećaj kako nešto nije u redu. Podmukli osećaj koji me u ovoj zenlji prati već tridesetak godina. Vrlo je verovatno da nikad nije bilo u redu. Možda sam samo mislio da je u redu kao što misle deca koja ne poznaju drugi svet do onoga u kome odrastaju. Postoji još veći strah, da je sve i svuda otišlo dodjavola. Nisam klošar i imam porodicu, ali previše sam blizu onog podruma u kome je živeo junak moje priče.
On i nije bio toliko nesrećan u toj svojoj situaciji. Snalazio se. Jeo je otpatke. Pored mene sada živi čovek koji je socijalni slučaj. On i njegova žena, koja je teško bolesna, skupljaju otpatke i često se oseća smrad na stepeništu zbog toga. On je jednini s kim razgovaram. Jedini koga poštujem i cenim, jer barem vidljivo pati, jer je stvaran. Često pomažem tim ljudima.Ne zato što sam dobar, nego što moram, tera i meneneka sila na to. Neprijatno mi je da jedem, kad znam da na pet metara od moje kuhinje neko gladuje. Da li mu pomažem zbog toga ili zato što je možda baš on približni junak moje priče, uz male varijacije.
Možda me sudbina vraća u blizinu junaka priče, bez obzira da li sam to ja ili neko drugi. Sudbina nije potpuno precizna, bila bi inače jako dosadna. Nepreciznost sudbine je dovoljna za slutnju? Da li se zamišljene stvari mogu obistiniti, uticati na stvarnost. Da li je sve na svetu, svaka misao, pokret, zvezda, svaka zelna travka na vetru povezana jedna sa drugim i sa onim nezamislivim i nedosanjivim oblicima? Ako je sve povezano, veličanstvono i istovremeno užasno, kakvog smisla imaju moje reči?
I tu sam nem. Ne znam kako dalje. Puštam da me nosi slatki ukus nepoznatog.
Bezimena i nepoznata snaga koja sve prožima.
MC
MC_
(Bihilist)
07. јун 2021. у 05.05
Hleb
Jedan debeljuškasti deda mi ponekad prodaje hleb. Hrskav, starinski hleb, dobar hleb. Uz hleb ide uvek i neka topla, ljudska priča, barem par reči. Jednom je recimo pričao kako je jako umoran. „Imao je posla”, kaže, „sa jednom od dvadesetsedam” i to ga je jako zamorilo pa ga boli glava. Tad sam pomislio kako je dotični starac pun energije, više je svakako ima nego ja.
U toj pekari sam navikao da vidjam i drugog čoveka, starca sa svetim asketskim pogledom i mirnim rukama. Sušta suprotnost onom prvom. Svaki put bih nešto novo naučio, usput, kada bih kupovao hleb, pa čak iako se izvan onih formalnih reči samo ćutalo.
Voleo sam zato tu jednostavnu, neuredjenu pekaru, voleo sam tu neizvesnost i miris brašna i hleba.
Jednom kad sam tako ušao da kupim hleb, za tezgom nije bio niko od staraca, već jedna devojka od oko dvadesetpet godina. Mršava, kose prljave od brašna. Odmah mi se učinilo da me podseća na nekog. Neka zanimljiva nesavršenost, neki izazivački, bestidni izraz lica.
Kupio sam dva hleba od nje. I kad sam ih preuzimao, osetio sam nešto neobično. Da, nije bilo sumnje. Uhvatila me za prst. Polako se pogledasmo. Ona ispusti moj prst, a ja polako povukoh ruku sa hlebom.
„Vidimo se”, reče ona.
„Dovidjenja”, rekoh formalno i napustih radnju.
Napolju je sunce bilo baš jako. Pomislih kako me devojka koja je ostala u onom prijatnom mirisu brašna, slična mojoj ženi kad smo se nelada davno upoznali. Je li to sada ona zbog koje je debeljuškasti starac imao glavobolju? Šta joj znači to „Vidimo se”?
Nisam imao vremena ni volje da puno mislim o tome. Nebo je bilo neizrecivo plavo, a sunce jako. Požurih u vrevu velike pijace da kupim prve trešnje.
Tako sam bio obećao ćerki.
MC
