Zoa

Zoa je tako posebna. Kad je zima ona se slika u kupaćem kostimu, kada je leto ona se slika sa slatkom pletenom kapom pastelnih šara, kada je jesen, valja se u opalom lišću... A kada je proleće? Možda će se slikati na travi ili će polugola grliti stablo trešanja u cvatu. Ili će se pleziti leptiroma i pokazati dugački, crveni jezik. Niko ne zna tačno šta će biti na proleće, ali sigurno če biti nešto posebno, nekonvencinalno, izazaovno i zanimljivo.

Rada nije posebna. Ona ima predvidljiv, dosadan život. Kao u devetnaestom veku. Škola, kuća, retka druženja, napolju, sa dosadnim klincima. Roditelji su joj blokirali Instagram i sada ne može da šalje slike. Rada je nesrećna, jako nesrećna. Kad se budi, oči su joj zatvorene. Ona zapravo i ne želi da se probudi, htela bi svakog jutra da ostane tako da leži. Jer, u snovima i maštanjima je sve lepo. Tako može da zamišlja da ima dečka, kao što nema, da je glavna u razredu, da je popularna devojčica i sve to što nije. Kada bi samo bila kao Zoa. Ne kao Zoja, već Zoa, sa tim originalnim imenom, bez „j”.

Zoa sigurno može da spava koliko hoće, ona ima cool roditelje koji od nje ne traže ništa, koji je razumeju, koji joj dopuštaju da čitavu noć provede s telefonom i da se budi kad hoće. Zoa koja uvek lako ustane, odmorna i pozitivnia, napući se i napravi „selfi”. Od budjenja ima taj „natural look”. koji odmah stavi na Instagram. Dok je Rada mogla da se fotografiše nikad joj selfiji nisu ispadali tako dobri kao što je dobar svaki selfi koji napravi Zoe, koja kaže da se i ne šminka za taj prvi selfi, a opet izgleda tako divno i naglašeno, kao da se šminka i „fotošopira”. Zoe kaže...

„Zoa uvek ima šta da kaže”, misli Rada. Čak i taj doručak, čak i to... neobični zdravi namazi, predivne boje zrnevlja sa sušenim voćem, čija semenke, njena prelepa zdela. Sve je to nekako bolje, nekako sjajnije i lepše nego ono što Rada ima. Kad pogleda šta radi Zoa, kad do nje stigne onaj update koji Zoa tako redovno emituje o svemu i svačemu, Rada se oseti tako mala i beznačajna, tako jadna i bez snage. Otužan je onda i doručak i hleb i mleko ili čaj. Odvratna je briga njenih roditelja. Ni u to Rada više ne veruje. Čini joj se da bi i njeni roditelji verovatno radije želeli da imaju neku cool ćerku kao što je Zoa.

Rada se još i ne razbudi, a stiže novi update od Zoe. Na putu za školu. Selfi u minimalističkom pakovanju. Zagledana u neke daljine, napućenih usta. Liči na Marijanu P. Našu najpoznatiju blogerku.
Pa jedan „Instagram story”. Zoe isprobava neku odeću. „Odakle Zoi toliko odeće?”, pita se Rada. „Kako to da joj kuća liči na one kabine za presvlačenje po tržnim centrima?”

Ali nema vremena da misli. Treba krenuti u školu, a Rada je tako nesrećna jer stanuje blizu škole i ne mora da koristi javni prevoz. Jer u javnom prevozu bi mogli da je zapaze svi oni likovi koji redovno zapaze Zoe. Koje Zoa slika i pokazuje kako su je zapazili. Rada uvek kasni u školu jer joj mnogo vremena treba da se spremi, da se obuče. Često sedi tako na stolici sa cipelom u ruci i čeka update. Tek je strah od kašnjenja nekako pokrene da konačno krene. A i tada, jedva se vuče ulicama jer joj je sve nekako glupo jer nije kao Zoa i nema takve doživljaje.

„Od života nemam ništa, a ona ima sve”. Dok ulazi u školu gleda najnoviji Zoin „Instagram story”. Jedan predivan niz slika i prigodnih tekstova kojima Zoa nesebično svima deli slike i lekcije iz svog života:

Zoa u kafiću.
Zoa puši nargilu.
Zoa sa nekim opasnim i zanimljivim likovima.
Zoa sa letovanja (u kostimu).
Zoa sa skijama, nasmejana i snegom u kosi
Zoa se plezi, neverovatno koliko je izvukla svoj ružičasti jezik.
Zoa. Sva u crnom, pozira pored nekog zida kao opasna riba.

Zoino učenje je zanimljivo, dok je obična škola pravo smaranje. Sve je glupo. Glupi su časovi, glupi su nastavnici koji dremaju, očito nakljukani tabletama. Sve je glupo. Najbolji su odmori. Odmori su nešto kao „Škola mode za devojčice i devojke”. Zoe uči druge devojčice kako treba da se šminkaju, kako treba da se osmehuju, kako da reaguju na dečake i kako da žive.

Sve devojčice se dive. Sve one bi da žive tako i budu takve. I sve rade na tome.
Nemaju vremena da razgovaraju međusobno, svaki trenutak grabe da gledaju u telefon i ponekad jedna drugoj pokažu nešto važno na ekranu.

Rada stoji sa strane. Ona čak nema ni stalni internet. Teško da bi neko mogao da smisli svirepiju i goru kaznu od toga. A ipak je Rada time kažnjena, ni kriva ni dužna. Njeni roditelji preziru društvene mreže i plaše se WiFi zračenja.

A šta se tek dešava posle škole! Zoa ne odlazi pravo kući, nego ide negde da bleji, na neka super zanimljiva mesta. Radi ostaje da sa par drugarica, koje nisu ni prineti Zoi, šeta po parku. Da zajedno sa njima sedi na klupi i da svaka gleda u svoj telefon. I da maštaju da su kao Zoe.

Sve je glupo i dosadno. Sve smara. Hrana nije ukusna, samo čips. Dosta soli, kad opeče jezik, do bola. I energetski napici. I Zoe ih pije.
Ipak su večeri dosadne. Šta god da pokušaš sasobom, glupo je, osuđeno na neuspeh i dosadu. Smaračina.
Rada grozničavo traži način da prekrati to stanje. Hvata je nervoza. Pojela je sve žvake i sada grize nokte kao bombone. Razmišljala da ustane i odmah ode u ulicu gde ima dosta kafića. Makar sama.

Prekida je važna najava. Ide novi „Instagram live”. Zoa radi vežbe za izduženje jezika koje će joj ga izdužiti i učiniti posebnim, volumenoznm, atraktivnim, poželnim... Da može da ga isplazi kao profesionalne starlete.

Rada je zadivljena. Opet razmišlja o ulici s kafićima. Ako je već Zoa ne prima u društvo, samo da ode tamo, da se sakrije iza nekog parkiranog automobila i da makar krišom posmatra.
Jer, lepši i bolji je onaj život koji samo gledamo, koji se odvija negde drugde i možda nekom drugom.

MC