ЛАБУДОВА ПЈЕСМА

У затишју кад свјетлост ушета
на прстима ко крадљивац снова
на каскаде гдје остаци љета
златом боје сјенке лабудова
једва чујан шапат потпетице
цврцнуо је у додиру с водом
по небу се сударале птице
прободеном на рубу чиодом.

Сјенка бора, кратак гутљај вина
ту на пијеску гдје биjаше замак
и бал бјеше, маске ... кринолина
Бог до раја спустио басамак
ни слутили иза степеништа
које води стазом иза свијести
да у збиру неће бити ништа
осим туге што се у сну мријести.

Прсак воде са каменог слапа
вратио нас међу земне слуге
упорно су у води што капа
свјетлуцале неке туђе дуге
два лабуда у бијелом и црном
изван свијета што сам себе кљуца
у потрази за најтврђим зрном
што ће једном са дна да свјетлуца.

Ту над Цврцком расла „цитадела”
у спокоју што се спојем нађе
ноћ падала на Вилењска врела
из сумарака израњале лађе
возиле нас пучином без циља
сву ноћ с неба капала је чесма
ту у царству смиља и босиља
опила нас Лабудова пјесма.
...
Зором ничег више није било
сем балона слатке сапунице
мирис вина које се попило
и звук које праве потпетице
мутно небо изнад Цврцке слути
прободено на рубу чиодом
лабудову пјесму на флаути
за две сјенке што крстаре сводом.