Milica ili kraj druženja

Svet igre bio je ograničen, a ipak beskonačan. Raspadnuta betonska staza oko koje je rasla kamilica, pesak i česma gde su prali kola. To je bio naš prostor, naš poligon, naš kosmos. Sve beše samo po sebi i dato.
Pitanje svrhe je bilo rešeno jer ga nismo ni postavljali. Pitanje budućnosti i vremena, takođe, jer mi smo živeli isključivo u toj sadašnjosti. Mi smo bili ta sadašnjost. Naša stvaranja, naši gradovi u blatu, naši besmisleni pokušaji da peskom i vodom učvrstimo ispale betonske ploče, naša gradnja koju bi kiša odnela sledećeg dana, a druga, dinamičnija deca izgazila u svojim destruktivnim igrama, sve je to bilo za trenutak i za večnost. Jer kod nas su trenutak i večnost bili ista stvar, spojeni u tački gde sam život po sebi ima beskrajnu važnost, bez ikakve svestio o istoj.
U toj nemoj, neizgovorenoj radosti, u tom stanju mirne egzaltacije okretali smo se suncu, zemlji i vodi, sve se mešalo i rastvaralo i nama ništa drugo osim tog stanja i nije bilo potrebno.
Tako nismo primetili senku koja se nadvija nad nama, nismo primetili ništa opasno ili preteće. Za nas je strah bio ono što se dešava u bajkama i pričama. Nismo obraćali pažnju ni na preteće njihanje grana žbunova, u danima bez vetra. Nismo zagledali crnilo koje je virilo iz mračnih podrumskih prozora. Nismo tražili značenja u obliku kamenja koje bi iskopali.
Da jesmo, ne bi nam pomoglo, jer kako smo kasnije shvatili, ta senka je od samog početka bila tu, sa nama.

Pored Petra, Stoje i mene, jedinih dečaka stalno zainteresovanih za zemljane radove, sa nama se igrala i Milica. Bila je devojčica, ali zanimale su je naše mirne igre, pa smo je primili u društvo. Sa njom je bila njena mama, jedna žena sa naočarima. Često smo se igrali. Ako baš nikog ne bi bilo, Milica je bila tu i igra bi automatski započela, bez predigre, bez formalnosti...

Koliko je dana ili meseci to trajalo, ne znam više. Jednoga dana Milice nije bilo, morao sam da se igram sam. Moja mama je nešto razgovarala sa njenom. Pitao sam gde je Milica.

„Milica je u bolnici”, mama mi je rekla.

Bio sam nekako razočaran. Nešto van svih nas, nešto izvan svega poznatog nam je pokvarilo igru.

Posle se milica vratila. Bila je malo bleda. Ali igrala se kao pre. Milicina mama je svaki put razgovarala sa mojom mamom.
Jednom, kad smo išli kući, mama mi reče d aje Milica bolesna.

„Od čega je bolesna?”, pitao sam.
„Ne može da kaki, ima krv u stolici”

Zapanjio me takav odgovor. „Zar je i tako nešto moguće”, ptao sam se. Zapitkivao sam kako to ne može da kaki, ali mama nije mogla ili nije htela da mi objasni. Znao sam samo jedno značenje reči stolica, ono vezano za sedenje. Kako bi krv ušla u drvenu stolicu?
Osetio sam da mam neće o tim stvarima da priča sa mnom.

Posle nekog vremena je Milice opet nestalo. Igrao sam se sam. Jednoga dana, ugledao sam Miličinu mamu, ali bez Milice. Bila je sva u crnom. Moja mama je nešto pričala sa njom i ta žena je plakala.
Mama me povukla. Znala je da ću pitati za Milicu.
„Gde je Milica?”, pitao sam mamu, kad smo odmakli. „Je l još u bolnici?”
„Da da, u bolnici”, rekla je mama.

Pitao sam još mnogo puta. Nisam mogao da verujem da je još u bolnici.

„Zašto se ne vrati iz bolnice?”
„Otišla je u neku drugu, bolju bolnicu, otputovali su”, rekla je mama.

Dani su prolazili.
Opet me nešto podsetilo na Milicu, pa sma pitao: „Zašto se Milica nije vratila, da li je još na putu”
„Da, još je na putu”, rekla je mama.

Sada sam znao da me laže. Odjednom je do mene došla ta spoznaja, da više neću nikada moći da se družim sa Milicom. Povezao sam ono što se priča, kako je ta i ta žena u crnini. To je bilo to. To je bilo ono nepoznato strašno, crno. Ono što vreba, što sve nas vreba. On neopisivo, onaj preteći osećaj kad gledaš u mračne crne podrumske prozore, kad se grane drveža same pomeraju. Onaj strah i mučnina. Nelagodnost, samoća zbog prestanka druženja, jer u druženju je sve. A taj nadirući užas, to dolazeće čudovište bez imena značilo je kraj druženja. A kraj druženja, neopozivo napuštanje ostalih, to je zapravio bio kraj sveta za svakoga od nas.

Nisam znao ime tog pojma, ali sam shvatio da je tu i sa nama od samog poćetka i da će zauvek pratiti svakog od nas, dok nas se konačno ne dočeka. Nekog kasnije, nekog prerano.

MC