Naše dvorište

Kako opisati taj osećaj? Možda slikom. Recimo, stojiš na terasi, dan je topao, letnji. Praviš balone od sapunice, duvaš ih, oni odleću sa terase, sa manje ili više uspeha. Neke vetar odnese u nebo, takvi su retki. Većina odmah pukne. Gledaš kako se na suncu prelivaju boje na opni od sapunice. Miran si. Nikuda ne žuriš, ništa ne mora. Prijatno je bosim bogama dodirivati hladni beton. Taj isti pogled, otkada znaš za sebe, taj mali svet okružen zgradama, to je tvoj svet, to je tvoj mir. Pitaš se samo hoće li balon imati snage da izleti iz dvorišta. Da li treba da izleti.

A to naše dvorište, nije bilo ni naše, a ni dvorište. Bio je to jedan, od ulice ugavnom zaklonjen prostor. Zauzimao je ceo jedan blok. Sa tri strane su bile zgrade, sa četvrte strane parkinzi i izolovana visoka zgrada u kojoj smo živeli. U tom prostoru bilo je nekoliko spojenih dvorišta i par divlje sagradjenih kućeraka.

Najranije detinjstvo proteklo je baš u tom prostoru. U blatu, među automobilima, u otpacima od gradjevinskog materijala. Uvek u igri.

Prva slika. Nedovršene zgrade, radnici u plavim odelima. Ručna kolica, daske beton. Igra. Deca.

Druga slika. Velika bara, deca se igraju čamcima od orahove ljuske. Dan kasnije vlasnici automobila zatrpali su baru sljunkom da im se ne blatnjave gume.

Treca slika. Košenje malog travnjaka. Kosačicom upravlja otac mog druga.

Napolju je uvek bilo puno dece, savim drugačije nego danas. Dvorište je bilo jedno ogromno dečije igralište. Ljudi su valjda puno radjali decu ili se niko ničega nije plašio. Ni pedofila ni padanja, deca nisu nosila kacige kad voze trotinet. Nije bilo onlajn medija i društvenih mreža sa korisnim upozorenjima. I odraslih je uvek bilo puno napolju. Nisu se nikada žurili, ostajali su i oni tu. Zastajkivali su na ulazu kada se sretnu da popričaju. Jer svi se poznavali.

Od četvrte ili pete godine izlazili smo sami napolje. Niko nas nije čuvao, bili smo divlji. Moja mama bi se vremena na vreme sa terase gledala šta se sa mnom dešava. Koristila je to što je stan imao dve terase, na dve strane da može da prati moje kretanje i brzo reaguje ako bi se nešto desilo. Ja nisam voleo da me ona vidi. Voleo sam zavučene kutke dvorišta u kojima nije mogla da me spazi. Hteo sam da budem slobodan od nje i njene brige koja me nervirala. Nesrećni su bili dečaci čije majke nisu radile i koje su mogle uvek da ih čuvaju. Sam dolazak jedne majke kvario bi igru i činio nas nervoznim.

Očevi su retko čuvali decu. Dolazak nečijeg oca kvario bi igru, ali ne toliko strašno kao dolazak nečije majke ili sestre. Očevi nisu mnogo gledali da li deca rade i nisu se mnogo plašili ako rade nešto opasno. Ipak. dečak čiji bi otac bio prisutan često bi se pravio važan, ponašao bi se nekako drugačije, kao da je jači nego što jeste. To je kvarilo igru.

Žene su svojom brigom i strahom samo smetale u našim poslovima ali devojčice su delimično bile pogodne za igru. I te igre u koje smo bili uključeni svi dešavale su se obično predveče. To je obično bila igra „Šarenih jaja” ili manje poznata igra „Veštice” sa tajanstvenim i zlokobnim dijalogom „Šta jedeš? – Meso. ”Šta piješ? – Krv„ U koliko sati dolaziš?”
Postojala je i igra kuvara. Jedan dečak je bio kuvar, a ostali su čupali travu i donosili mu je da kuva ručak od nje.
Tu su zatim bile i standardne igre kao „Žmurke” ili „Šuge” ili „Care, care gospodare, koliko je sati”. Nikad nam nije bilo dosta. Ponekad bi se skupilo i dvadesetoro dece raznih generacija i igrali su žmurke. Mi, najmladji bili smo jako nebitni u igri velikih, skoro sporedni. Oni su vodili igru, mi smo imitirali. Naučili smo da podnosimo svoju sopstvenu nevažnost.

Stvari su se donekle menjale sa godišnjim dobima, revimo zimi, kad padne, sneg to je bilo… kao da nam u kuću najavljeno dolazi neki poklon, neka obećana poslastica. Od ranog jutra gledao bih kroz prozor kako pada i sve više pokriva krovove. Deca bi izlaziča na terase ili sa prozorskih limova uzimala sneg, proveravala kakvoću. Je li tvrd, da li se brzo ili sporo topi. Da li je za sankanje ili samo za grudvanje.
A kada bi sneg napadao, ili bi mi poverovali da je napadao, jer u to smo želeli svi da verujemo, malo, svega meter i po visoko brdašce postajalo je padina za sankanje. Visina je bila mala, ali zato je lako bilo i popeti se. Bili so zadovoljni našim brdom, po ceo dan bi se sankali. Pravili smo i voziće vezavši jedne sanke za druge. Tada još niko nije imao specijalna odela za sneg, pa bi ubrzo bili mokri i u zaledjenoj odeči. Noge bi nam bile crvene kad dodjemo kući, umorni i smrznuti. Sankali smo se i po mraku. Svi su ionako stanovali blizu. Znaš, skoro mogu i sada da dodirnem taj sneg. Posle nekoliko dana bio bi sav prljav od gara i blata.

S proleća, dvorište bi se pretvaralo u blato u koje su upadale noge. Onda smo hvatali crvene gliste. Kad se zemlja osuši, tu su igrali fudbal. Jedan gol je bio nacrtan na zidu zgrade, drugi gol je bio veliki ram od gvozdenih cevi koji je služio za trešenje tepiha. Ubrzo su fudbaleri uništili u potpunosti travu, koja je ostala samo na neravnim delovima terena.

A leti bi se to blato stvrdnulo kao beton, a vetar je podizao prašinu. Ova prašina je bila tako sitna da bi je i kapi kiše podizale, pred početak oluje. I onda je kiša mirisala na prašinu, na zemlju.

Ipak, uz sve te promene, okvir našeg življenja bio je isti ili približno isti. Mogućnosti u tom ograničenoim prostoru bile su bezgranične. Uvek u potrazi za za nečim novim, privlačili su nas teže pristupni delovi dvorišta, ogradjeni zidovima. Ali zidovi su se mogli savladati penjanjem. Zidovi su strašno izazivali dečake da se na njih popnu. Sve je izazivalo dečake. Površine koje su se mogle šarati mazutom, flaše koje je trebalo razbiti, kopanje zemlje i traženje tajanstvenih predmeta u njoj. Pronalazili smo svašta. Kašike, zardjale eksere, bogami i jedan neispaljen metak koji sam deceniju držao na terasi, utvrdivši kad sam porastao da je metak bio kalibra 7,9 mm. Možda iz prvog. Možda iz drugog svetskog rata. To nikad nisam utvrdio, a šta je sa metkom bilo, to više ne znam.

Rat, to je bila omiljena igra dečaka. Imali smo plastične sablje, davali smo sebi imena mitskih junaka. „Ta, ta..ta”, pucali smo iz plastičnih ili zamišljenih pištolja i mitraljeza. Neki dečaci voleli su da uništavaju, da se gadjaju flašama, da razbijaju staklo. Verovatno su uživali u tom zvuku i moći koju su osećali kad staklo pukne.

Nasilje je i inače bilo često. Stariji dečaci su uvek mogli doći i oteti vam igračke. Tu si mogao samo da stojiš i gledaš, da čekaš da se smiluju da ti vrate, ili da ti ne vrate. Mogao si i da tražiš pomoć roditelja, ali to je bilo sramota, kukavički. Posle bi roditelji vikali zato što ste ćutali kad su vam otimali stvari. Zvati mamu i tatu je bilo kukavički, a ako smo ćutali doživljavali su roditelji takođe kao kukavićluk…

Teško je dugo razmišljati o našem dvorištu, koje nije ni nape, a ni dvorištze. Kroz glavu mi prolazi neobična galerija likova, sećanja, slika, polu slika, zamagljenih slika, isečaka. Sve je tu, razbijeno, kao hrpa starih fotografija koje sa godinama ne znale više nikome ništa.

Smem li da opišem poslednju sliku? Kako daje o pišem? Dvorište kao potonui brod koga se sećaju brodolomnici. Otužno sećanje na mladost. Smeo bih da kažem da je tako, smeo bih da plačem o nekim novim klincima, da tugujem, kako je to bilo nekad. Ali nema novih klinaca. Nema nikoga u dvorištu. Povremeno zastanu vlasnice pasa da popuše, dok psi vrše nuždu.

Prljavije nego ikad, puno razbijenog stakla. Zgrade su nadzidane, drveće koje su stanari snmi zasadili pre 40 godina sada je jako visoko. Do zemlje ne dopire sunce. Uvek je hlad.

Uglavnom je tiho. Preskačem betonske ploče koje je izvalilo korenje drveća. Ne zadržavam se, plaši me taj vlažni zadah propadanja, i zapuštenosti. Bilo bi mnogo lakše kada bi se umesto nas tu igrala neka druga deca. Naša bi prolaznost tada bila opravdana i logična i razumljiva.

MC