Beli dečko (neka vrsta)

Stevanovi preci behu prosti, ali slobodni seljaci, gorštaci, sa obronaka jedne planiine u Zapadnoj Srbiji. Život im nije bio mnogo zabavan, čitavo leto su uglavnom koslili travu, da mogli tokom dugih i oštrih zima da nahrane svoja stada i tako prežive. Vekovima i godinama je bilo tako.. kosili su travu i kosili, sa manjim pauzama tokom ratova i drugih pomora kojima je njihov kraj povremeno bio izložen. Prosti i lukavi, naučili su da se državnoj i svakoj drugoj sili poklone, kad su joj u blizini, da da joj se kasnije, iz daleka, kada je sigurno, podruguju, pokušavajući da je prevare i potkradu, uporno i pritajeno, možda potajno svesni da se rugaju sami sebi, i da od njih nikad ništa neće biti. Vredni i radni, odlazili su u druge zemlje, gnušajućei se u sebi svog porekla, slaveći i poštujući ga glasno, samo u krugu zemljaka. Ubeđivali su tako sebe i druge da beže od bede i teškog života, ne priznajući nikome da u stvari beže od sebe i sebi sličnih.

Po imenu, ljudi bi pomislili da je Hajdi takođe imala za pretke neke Švajcarske ili Nemačke gorštake sa visokoih Alpa. Neke visoke ljude plave kose, koji stoje na vrhu planinei odozgo gledaju u daljine, slobodni i ponosni. Ali njeni preci, u više generacija, sve do pre stopedeset godina, bili su ljudi crne kose i kože, robovi. Njih su holandski trgovci uhvatili u Africi kao što se hvataju zveri, vezali u lance i brodovima doprenili na Antile da rade ne plantažama šećerne trske. Hajdi je takvo ime dobila samo zato što je neko iz porodice, voleo pomenutu dečiju knjigu i možda samo maštao o slobodi pod zracima planinskog sunca.

Hajdi i Stevan sad žive zajedno. Život ih je spojio. Stevan preko Hajdi ima dozvolu boravka. Ako bude s njom u braku tri godine dobiće i državljanstvo. Stevan je zahvalan Hajdi za sve. Kad može kupuje joj ono što ona voli, a to je nakit. Sve crnkinje izgleda vole nakit i sve od zlata. Zato je u jevrejskim zlatarskim radnjama u Antverpenu uvek gužva od ranog jutra. Hajdi takođe voli da gleda televiziju. Zato su kupili na kredit onaj televizor sa ogromnim ekranom. Ima stvari koje Hajdi ne voli, recimo, ne voli da kuva. Zato Stevan kuva, ne zato što toliko voli, nego zato što Hajdi ne voli.
Hajdi najviše voli kuhinju Antila, ali ni balkanska joj nije strana. Stevan je sve bolji kuvar. Ponekad se i hvali svojim umećem u kuvanju egzotične hrane.

Stevan radi u velikoj fabrici teških gradjevinskih vozila CEF. Radi u pogonu gde se sastavljaju menjačke kutije za nestandardno ogromne kamione, bagere i buldožere. Dovoljno je reći da taj posao još uvek rade ljudi jer roboti još nisu ovladali njime zbog težine i kompleksnosti delova. Malo je reći da tamo rade ljudi, tamo rade ljudine. Sve od reda iz Istočne Evrope. Ima ih iz Rusije, Bugarske, naravno bivše Jugoslavije. Sve slovenske duše. Nikog drugog nije moguće naterati na takav posao. Samo Slovene. Oni robuju mirno, znaju tehniku, nisu glupi, još se i šale. Ivan, ogromni div iz Rusije, masan i crn od ulja i kolomasti, ponekad skine ogromni motor sa pomoćne dizalice, podigne ga iznad glave, tek da pokaže koliko je jak. Stevan nije baš u toj kategoriji, sitniji je, ali se trudi. Njegov posao je da montira menjačku kutiju. Zavuče se u utrobu čelične zveri i zavrče šrafove. Prvo prstima, onda ključem. Na kraju ih zateže električnim zavrtnjem. Od tog posla ti ojačaju prsti i šake i sve. Da je u zavičaju, mogao bi da prstima lomi orahe ili u kafani da se pijan takmiči u lomljenju ruke. Ili da rukom odvrne šrafove koji drže točak automobila. Posao je takav, da Stevan, kad bliskim ljudima opisuje šta na radi, kaže „Ma je... samog sebe, osam sati...”. Eto takav je to posao.

Hajdi nema posao. To je zato što crnkinje koje su uspele u životu i koje drže do sebe nemaju posao. Crnkinje koje su uspele i drže do sebe imaju muževe i/ili prijatelje koji im kupuje sve. Naročito nakit. PO vrsti i količini nakita s evidi koja je crna žena uspela u životu. Ne bi se moglo reći da je Hajdi zbhog svega toga bila domaćica, jer nije volela poslove vezane za domačinstvo. Hajdi je bila pravi hobista, volela je lepa mesta. Stremila je višim stvarima. Planirala je da slika i čita, ali bi joj televizor svaki dan zaokupio pažnju. Bila je baš kompatibilna sa Stevanom, jer on je zardjivao, a ona je trošila i tako su se lepo dopunjavali. Da nije bilo Hajdi, ko zna kako bi Stevan trošio svoj novac. Možda bi se drogirao, opijao, slao novac braći (koja bi sve to propila), ili bi na neki drugi glup i staromodan način sve protraćio. Da nije Stevana, Hajdi bi m,ožda bila u braku sa nekim velikim i opasnim crncem koji bi je varao i imao još tri dodatne žene. I njoj bi napravio barem troje dece, da bi bila zauzeta i da ga ne uznemirava dok juri druge žene, što je stara crnačka fora. Ili bi bopi zatvoru. Ipak, Hajdi mašta o velikim oi pasnim crncima. White boy, jeste to slatko i zanimljivo za njene drugarice, ali nije to ono pravo.

Stevan je vrlo umoran i vrlo gladan kad dodje s posla, zbog svega onoga što radi samom sebi tamo. Ni do čega mu nije. Ne posvećuje dovoljno pažnje Hajdi. Zapravo. Kada se dovuče u stan, prethodno prošavši kroz stepenište na kome Marokanci obično rastavljaju ukradene motocikle, Stevan prvo ugleda Hajdin prst. Dugački, crni prst, po malo roze sa donje strane. I na prstu ogromni ljubičasti nokat, nadogradjeni nokat. I nokat i prst su ne daljinskom upravljaču. Hajdi je na kauču i gleda televiziju. Ona zapravo ne gleda televiziju, nego menja kanale. Najviše se zadržava na onima za telekupovinu. Za drugo nema živaca i koncentracije. „Zdravo ljubavi”, kaže Hajdi Stevanu. Ali Stevan gleda u prst. Taj prst ne preti. On je kao dugački putokaz, sve sa svojim ljubičastim vrhom. A putokaz, kao što znamo pokazuje pravac i smer. U ovom slučaju, pravac u kuhinju.

Stevan dobro zna da ljubav dolazi kroz stomak. Kako ljubav prema voljenoj ženi, tako i prema samome sebi. Zato Stevan pripaše kecelju i s nogu ode u kuhinju. Nije toliko da mu je do učenja kulinarskih veština koliko je jednostavno gladan i svestan da je i Hajdi gladna i da je on taj koji jedini zna, hoće i može da skuva ručak. Jeste da ga bole noge dok secka luk, ali to ga i simruje. Zeleno tkivo, žilice crnog luka, semafor paprike, sok od paradajza koji kaplje. Kako je to drugačije od njegovog posla u metalnoj utrobi neživih mašina zveri. I onda cvrčanje ulja. Ne misliti o poreklu i prirodi mesa kada si gladan kao vuk.

Svi mu zavide jer mu je žena crnkinja. „Oženio crnkinju”, tako pričaju o njemu. Svi se dive otvorenih usta. Čak i njegov najbolji drug, Dalamtinac Stipe mu takođe zavidi. Njegova je žena jedna obična i dosadna Dankinja. Stipe je bezbroj puta bio kod Stevana kući. Sto puta su zajedno ručali i pili pivo. Stipe bi uvek strpljivo sačekao dok Stevan skuva ručak. Za to vreme Stipe bi pravio društvo Hajdi. I njega je zadivila njena crna put, njene slobodne i divlje kretnje (kad ima nekih muškaraca oko nje, inače je pospana i troma). Kako joj se čitavo telo trese dok pritiska daljinski upravljač, kako se smeje. Na čas bi Stipe zaboravio da je gladan i da čeka ručak, a onda bi se trgnuo i poleteo u kuhinju da pomogne Stevanu. Možda ne bi stigao da isecka luk pa da zajedno plaču, ali bio bi uvek tu da opere povrće za salatu.

A tek dole, u selu, što mu zavide. Pa gorštaci iz njegovog kraja ženu ne mogu da nadju nikakvu i nikad, a kamoli neku egzotičnu. Zato su Stevan i Hajdi stalna tema pijanih i blesavih snežnih noći. Pominju se njihova imena u pauzi između dva hita turbo folka. U pauzi, dok se samo na tren prolomi tišina ili hujanje vetra. U toj zemlji samaca, u selima koje žene napuštaju da bi se emanicipovale u svetu begradskih kafića i splavova, Stevanov uspeh deluje skoro nestvarno. Pa njima je nedavno presahnuo i uvoz žena iz Albanije. I svi ti samci u četrdesetim godinama, već se osećaju nesposobnim i uplašenim i već su digli ruke od žena. Dolazak interneta i u udaljena sela omogućio je se i ti neželjeni i nikad voljeni muškarci bez iskustva uteše uz pomoć svima dostupne pornografije.