kad bi sano covek bila
unikatnu bi si tugu cuvala
dugo da je ne ocuvam
koliko no da mi je ne uzme
drugin

sa strascu bih je opevala
dopustila joj greh
poraz zahtevala
suze izvoljevala
il moje
il njene
neodpadane

kad bih sano covek bila
vazda bih se rugala
netuznima meni duznima
i nosila bih svoju tugu
njima na uvidjaj iz sudbinu dugu

a nisam
ne odrzah tugovanje ruzno
ne bese mi i sto bese tuzno
bacih je odakle je i dosla
pretvorih se da mi je dusa trosna
i odmakoh sa korak, dva
za zivota cela covekova

i
ojaca se ona
vidjam je
gde cuci po dvorisno kamenje
tuzno se seje i bez moje ramenje
falim joj
kolko i taj kamen meni
kolko i da se dene drugoj ženi