Zaboravili su me u selu.
Nisam odavno video ljudsko lice..
a i kuća se nalazi nekako daleko u brdu..
a ja retko silazim.

Nije to tako loše.. ta samoća..
recimo..
Odavde je blizu groblje i ja
ponekad uberem cveće
i odnesem sebi na grob..
i tamo dugo ćutim..

Ovde leži Konj na belom princu
pokoj mu duši.

Živeo je kako je umeo
a ponekad je i umeo da živi.

U poslednjim danima..
sve je manje umeo..
sve je više bio odsutan..
odavao se realnostima..
sve je manje imao vremena..

i jednog dana.. desilo se.

Konj na belom princu je umro.
Tiho i neopaženo..
Niko nije primetio.. jer..
Ljudi su umirali svojim životima.
Ljudi si bili zauzeti.

Usledio je zaborav.

i eto..
u zaboravu sad živim kao utvara..

Ovde na brdu daleko od ljudi
sve je kako treba...
i tačno je.. nema nikog i sve je prazno.
Ali ima i gorih stvari od praznine..
Recimo kad mi nedostajem..
Recimo kad sam živ
a ne mogu da se setim.. ko sam.

Zato ja biram smrt..
jer je iznad svega
lakše umreti kako treba
nego živeti ovom surovom smrću.

Bog da mi dušu prosti.