SUROVO NEKO DOBA

Ove su jeseni noći postale nestvarno duge,
A hladne kise po svunoc liju niz moje prozore
U sjecanja mi se vracaju davne jeseni druge
Zbog kojih nikako ne mogu zaspati, sve do zore.
Stalno čujem skripu zapreznih koja dole na drumu
I vidim oca sto preze konje da ide u sumu.

Ove su jeseni dani toliko kratki i sivi
Sunce kao da je zauvjek ostalo na zapadu
Sve je odjednom zamrlo, kao da ništa ne živi
Ova sumorna jesen ubija i poslednju nadu,
Samo se meni ponekad pojavi radost na licu
Kad ugledam majku sto drzi vreteno i preslicu.

Vise mi nikad neće doći one dobre jeseni
Sto gromoglasno pjevaju glasom mladih djevojaka,
Koje još uvjek cuvaju nešto zivota u meni
U ovom vremenu satkanom od sivila i mraka
Sad sam samocom okruzen i steže me sa svih strana
Stiglo je surovo doba, nema vise providnog dana.

18. septembar 2016.