Pricala je dugo o zutim smesljivcima

spominjala neko ime, dar i san...

„Ne placi !” molio je

„rascvetaj osmehom dan !”

Bojio je lice smesljivo zutim

cinio, o, kakve stvari lude!...

„Nasmej se!” preklinjao

„vrati se nazad među ljude!”

Da neće biti ON, znao je, nikada ON

al' bio je tu istrajno dugo

da odmagle oci, usahnu potocnice

da se ona nasmeje i ništa drugo...