Pjero se nevoljno promeškolji, promrmlja nešto, a onda je podigao torbe. Znate one, od one velike ružne vrste, zovu ih več „krmače” i koriste ih obično šverceri i Cigani koji tradicionalno vuku neku robu sa sobom. Stajao je neodlučno, ali ga žena blago gurnu „Hajde, blizu je, tu je...” Žena se nestrpljivo osvrtala hodajući ispred njega. Ušli su u zgradu. Pomračina zameni ludačko letnje svetlo i Pjero oseti da bi rado dole, u podrum, hladan, tih i mračan i da mu je tamo u stvari mesto, da bi tamo tako rado proveo dan. Čak je napravio i korak u tom pravcu, ali ga žena stisnu za ruku. „Ne tamo, ovamo”, vukla ga je prema stepeništu...

Hodao je iza gospodje i žarko želeo da umre, odmah da se skljoka tu, na stepenicama, među grafitima našaranim zidovima koji nisu bili krečeni još od sedamdesetih. Da iznenadi ovu pohlepnu i bezobraznu babu, da iznenadi Marijelu koja ga je onako ostavila. Ali sumnjao bi da bi se Marijela potresla. Torbe su bile teške, vukle su ga za ruke u stvarnost, u stvaran svet znoja i težine i napora. S mukom ih je poneo na prvi sprat. Na kraju stepenica spustio ih je na zemlju.

„Ne tu, samo još jedan sprat...”.

I Pjero nastavi svoj spori uspon. Činilo mu se da su mu se ruke nekud otegle i da će ga teret torbi ipak odvući dole, u podrum gde bi se svakako osećao bolje. Torbe su nekako bile njegovi prijatelji, onako ćutljive i teške kao smrt. Ali žena se neumoljivo penjala, puna energije kao da je nekoliko decenija mladja nego što zaista jeste.

„Ne tu, samo još jedan sprat...”.

Tako su najzad došli do stana. Ona je otključala.

„Hajde dečko, da popiješ nešto, po ovoj vrućini.”

Spustio je torbe, ostavio ih kraj vrata, nastavio da gleda u zid. Ona je otišla do kuhinje, čulo se kako teče voda iz slavine. neki crveni sok na razmućivanje, nešto odvratno slatko. To je to.

„Što tako stojiš i bleneš? Nisam ti dovoljno zahvalna za nošenje kofera. evo jedan poljupčić od tetke.”

Ona prilazi Pjerou, grli ga i ljubi u obraz. Odmiče se i gleda kao da je nešto bitno postigla. On otvara usta. Čeka.

„Pa što nisi zadovoljan, dečko, tetka ne ljubi dobro?. Hajde sad s jezikom.”

Opet se primiče, grli ga, njena ogromna usta se primiču, obuhvataju njegova. Njen jezik polako ispipava njegove usne i ulazi... Preplavljuje ga more ukusa dok ga ona sisa i ljubi. Ili to sanja o njenim prošlim obrocima i davnim ljubavnicima, o truleži i gnoju ispod zuba. Automatska reakcija, i njegov jezik klizi u njena usta kao štzo samoubica klizi niz sims. I svest o onome što radi, o tome kako ljubi ovu babu. Sad je ukus još jači. preplavljuje ga, on guta njenu pljuvačku. Misli kako je sad jedno sa ovom babom.

„Ti. dečko baš voliš da se ljubiš. Malo si neiskusan, ali ja sam tu, dodji...”

Ona seda na neki kauč, traži od njega da joj pomogne da se skine jer je njoj teško da se sagne. Grli ga gola, skida ga rukama. On klizi niz njen vrat, on liže njene ogromne sise. Pada dole. Ona diže jednu nogu, hvata ga za glavu.

„Tako je dečko, liži, liži... Malo sam zardjala, treba mi mali podsticaj, a posle sam živa vatra, videćeš...”, obećavala je gospodja.

Kao robot, on liže njenu poveliku rascvalu vaginu, njen klitoris zapahnut vonjem mokraće i žene kojoj je reproduktivno doba odavno isteklo.

„Tako.. tako...” stenje gospodja, „sad jedan prst pozadi, hajde, u guzu.”

Pjero sledi sva uputstva kao da će ga to spasiti

„Hajde još jedan prst”

Njn analni otvor je mek i labav, očito je intenzivno korišćen i za druge svrhe, osim one osnovne. Pjero napipava gospodjina govna, tamo pozadi. Pokušava da zanemari taj osećaj pod prstima, pokušava da zanemari sve. Oseća i erekciju, ali to kao da i nije deo njegovog tela, nego nečiji drugi, ili nekog drugog. Mozak mu gori. Marijela.

„Tako.. tako...” stenje gospodja.

Gotovo je. Gospodja je završila.

„A sad, da me središ”. Baba traži Pjeroov ud. Prvo se razočara ruka. Traži pogledom. Onje mlitav, mrtav. Cima ga velikom, teško, debelo, šakom. Grebe ga crvenim, noktima grabljivice. Cima... tuče... Ništa.

„Od tebe ništa, dečko. Jadna tvoja devojka ako je imaš. Sad si me potpalio, sad sam htela glavnu stvar, a ti ništa. I da imam dvadeset godina manje, mislim da ne bi vredelo.”

„Niko od vas više nije muško, kao crvići ste, nema snage ni života u vama, a tako ste fini i slatki”, gundja.

Pjero se povukao. „Marijela, Marijela..” zvoni mu u glavi.

„Sad ćeš videti Tonija”, s mukom ustaje i odlazi u drugu sobu.

Pjero se plaši da Toni nije neki opaki, osvetoljubivi, ljubomorni starac koji voli da svoju devojčicu gleda u društvu mladića koji ne smeju da omanu. Sav se skupio, misli na batine.

Baba se vraća sa crvenim, plastičnim vibratorom. Zauzima isti položaj kao i pre. Uvlači plastiku u sebe. Pjero se čudi plastičnosti i elastičnosti ženskog tkiva.

„Možda možeš i da naučiš nešto dečko. Toni je uvek spreman, na tebe ne računam.”

Sobu ispunjava njeno stenjanje, skoro zapomaganje.
„Toni, Toni”, doziva.

Pjero polako ustaje: „Ja ne postojim”.

Stara žena u ekstazi ne primećuje slabog ljubavnika koji pokušava da se iskrade. Polako otvara vrata. Izlazi. Trči niz stepenište. Sva su vrata ista, sve je tako isto i nepormenjivo.

Napolju, surovo, sjajno i vrelo sunce prodire mu u mozak. Spušta glavu. „Marijela, Marijela...”

Neki neprijatan miris, prekida njegov otužni san.
Trebalo bi oprati ruke.

Brutal War Hero

Stan je bio mračan, roletne spuštene. Na stolu u kuhinji stajala je otvorena teglica majoneza. Pjero je ulazio u sve prostorije, kao da želi da proveri da nekoga možda ipak ima unutra, da se Marijela slučajno nije vratila. To naravno nije imalo nikakvog smisla. Seo je u fotelju, stavio noge na sto. Nije mogao da misli. Tu, na dohvat ruke stajao je njegov tablet. Ruka ga uze sama. Par pokreta i već je bio tamo...

„Brutal War Hero” je sjajna igra: nema nekih naročitih pravila, igrač je u ulozi ratnika najamnika u fantastičnom svetu. Počinje se kao šegrt nekog poznatog virtuelnog ratnika. Uči se baratanje nožem, odlazi u prve virtuelne bitke. Kasnije, kad steknete iskustvo i oružije, nastavljate dalje, stičete sve više moći, kupujete oklope, štitove, odeću i status pravog ratnika najamnika. Sve se to dešava na udaljenoj planeti Abattoir, gde vam neprijatelji nisu samo zli vitezovi i čudovišta, nego i zli prepredeni patuljci ili sujetne princeze. U taj svet se Pjero uputio, u tom svetu se dobro borio i uvek pobedjivao.

Ispočetka bilo mu je teško da igra, isprva ga je ophrvao neki osečaj u stomaku, kao neki bol zbog gubitka. To je bila tuga. Čarobna stvorenja i moćni neprijatelji u vrletima Abattoira potisnuše tugu iz Pjerovih misli. Kako su minuti prolazili igrao je sve bolje i bolje, ponovo se vračao u formu i bio onaj stari, mladi heroj u usponu, junak od kog su zazirali odvratni trolovi i ostala mitska bića Zla. „Kada bi samo moglo zauvek da traje?”, razmišljao je Pjero. Onda ne bi bilo potrebe za drugim ljudima, za ženama, za Marijelom. Pomisao na njeno ime izazvila je mučninu i pad efikasnosti. Tako se i desilo da ga jednom uhvate tri zla patuljka, da na njega bace magičnu mrežu i tako ga poraze i saseku.

Bio je besan sam na sebe. Zašto je čekao, zašto je zastao na šumskom proplaku? Zašto je osluškivao? Koga je to čekao?

Ulazio je u igru iznova i iznova. Vreme je polako proticalo, Pjero se grozničavo vraćao u igru, ruke su mu več bile ukočene, stan se punio mrakom i prazninom u koju se nije usudjivao da pogleda.

Najzad nastupi glad, žedj, želja da se mokri, sve one nasušne i zaboravljene potrebe organizma. Pjero se začudi, iskreno... Svest o sebi kao živom biću bila je porazna, neobična. Toliko je energije uložio da pobedi u magičnom „tamo”, da mu potrebe iz ovog „ovde” izgledahu otužne i čudne. I ta svest o sebi se širila jer nije moguće biti živ, a biti sam, čim postanemo stvarno svesni sebe, pojavi se potreba za drugima. I ono tamo, sav onaj viteški put, tako sličan probijanju na poslu, karijeri, bio je dakle ništa, smrt, ritual zaključan u memoriji njegovog tableta koji se nehajno baškario na fotelji.

Rešio je da se nada. Nadati se znači čekati da se Marijela predomisli i vrati. Napolju je već bil anoć, ali to u sobi iza spuštenih roletni nije značilo baš mnogo. legao je u krevet i intezivno zamišljao kako se ona vraća, kako besno zatvara vrata onom bogatom tipu, kako žuri ulicama, kako je dole u ulazu, kako se penje, kako zvoni i on otvara vrata, sav u blaženstvu, sav ispunjen srećom. prošao je kroz te misli stotinama puta, ali u okruženju je sve ostalo isto. Umor ga je savladavao, više nije imao snage da bude usamljeni ratnik, Da ne bi zaspao, da bi održao svoju mantru povratka voljene osobe bila mu je potrebna neka jednostavnija igra, koja bi mu održala pažnju i da ne bi zaspao, da bi svesno video taj trenutak Marijelinog povratka. Odlušio se za agar.io. To je jednostavna, a opet moćna igra, u ulozi ste primitivne praživotinje koja pliva po hranljivoj podlozi, u organskoj supi. Hraneći se raste, a sve što treba da radi je da jede druge, a da ne bude pojedena. Igra je bila mulitiplejer što znači da su u ulogama drugih praživotinja bili nepoznati ljudi iz čitavog sveta.

Svojoj životinjici dao je poetično i patetično ime na engleskom „hope” („nada”). Kao da bi neko od protivnika mogao da oseti njegovu nadu, njegovu želju da mu se voljena vrati. Na ekranu je odmah iskočila mala plava kuglica sa natpison „hope”. Jurnuo je kroz mali virtuelni univerzum, koji je simulirao život beslovesnih životinjica bez mozga koje gone jedino glad ili strah. Ipak, iza ovih slika stajali su svesni igrači koje je silno zabavljalo da budu u ulozi sićušnih organizama. Pjerov plavi krug plutao je izbegavajući velike krugove koji su mogli da prožderu manje. I on je pokušavao da proždere nekoga, da bude pobednik iako je velićina onih sa vrha liste bila nedostižno ogromna. Tek ponekad bi naleteo na ogromne šarene krugove velikih igrača i oni su lenjo i sporo polovili u virtuelnom polju. Često su krugovi nosili zastrašujuća lica ili natpise kao „death” ili „killer”. I Pjero je polako rastao u nadi da će i on postati veliki. Toliko se uneo u igru da nije više ni mislo da Marijelu. Bilo je važno da vreme prolazi. Jednom je tako pojurio za žutim krugom nekog igrača, tek nešto manjim od njegovog, ali se sudario sa ogromnim krugom nekog fantoma i bio pojeden. Igrao je isponova. I svaka je igra bila poslednja i svaki put se zaklinjao da će posle te poslednje igre da legne da spava jer mu treba odmor. Ako ništa, vodiće ljubav sa Marijelom kad se ona vrati.
Bivao je sve umorniji, intervali između pogibije u virtuelnom svetu i ponovnog započinjanja igre bivali su sve kraći. Najzad san ga savlada. U sred noći se prbudio još jednom. Mišići mu se zgrčiše i on nesvesno, požudno, kao očajnik posegnu za Marijelom, za njenim toplim i mekim telom, ali na drugoj strani kreveta nije bilo nikoga i prsti mu zahvatiše samo prazninu.

MC

kako dane hajem, ne znam kako da izrazim to