Родитељи гледају како се возимо, смешкају се и као да се нешто договарају. Сладолед ми се ис-топио по рукама и хаљиници. Мајка је љута. Љута је због сандалице, али се устручава се да ми ода-лами шамар, јер ту је наставник. Наставници ва-љда не шамарају своју децу? Или их шамарају кад нико не види? Кад њихова деца неће да једу или из неких сличних разлога.
Сви траже моју црвену сандалу, чак су и старе бабе устале са својих дрвених клупа испод рахи-тичних багремова, који с муком покушавају да задрже летње Сунце. Сви траже моју сандалу, док ја скидам прљаве беле чарапе и ону другу, неизгу-бљену. Равничарска прашина прија босим ногама. А деца, деца не треба ни да обувају беле ча-рапе док се играју и не треба да облаче ове глупе хаљинице. У хаљиници не може ни бицикл да се вози. Сви траже моју сандалицу. И сестра мора да је тражи. Онај комшија са чудесним фотоапаратом сад треба да нас услика, све, овако ђутуре, како тражимо моју сандалу. То је догађај, то је прави моменат у животу. То је скица правог летњег дана!
Још увек имам ожиљке на образу, а имам и фо-тографије. Памтим и једно и друго. Памтим и тај летњи дан и укус сладоледа. Памтим и страхо-вити бол, искежене псеће очњаке и своје изнена-ђење, изненађење жртве. Мирис тек окруњеног кукуруза и вишања, које са треском падају на бе-тон. Памтим мирис шљивовице на себи и очев зној. Да ли ће ме родитељи памтити по уштогљеној фотографији на којој се на силу смешим или по овом немилом догађају?
„Кад гори човек, цео свет се греје.
Кад изгори човек, тад пепео све је...”, прате ме стихови Бране Петровића. Дечаково лице више не разазнајем у сновима, жута боја његове мајице је још увек иста. Сањам ли ја то опет? Окружена сам белим извезеним јастуцима. У великом дрвеном кревету над којим виси дрвени костур. Лежим у соби са сликама на неравним зидовима.
Црнокоса и црнооака жена великих и густих спојених обрва и нагаравњених наусница седи по-крај мог кревета на столици за љуљање и пуши. Гледа како се будим.
„Имаш исте плаве очи као што је имао мој отац.”, каже ми Фрида Кало, сликарка патње, сликарка бола, сликарка смрти. „Јеси ли Немица?”
„Нисам. Ја сам Српкиња.”
„Е, па, Српкињо, лепе су ти очи, али не могу да сакрију бол као што могу црне.”
„Боли ти тебе нешто? Боли ли те сада?”
„Ја сам се родила у болу, са њим живим цео свој живот. Трпећи. Са шест година оболела сам од дечије парализе. Нико није веровао да ћу поново про-ходати. Доживела сам несрећу као девојчурак – забола ми се аутобуска дугачка шипка равно у сто-мак, и моја десна нога, краћа, ова због које сам шепала, била је преломљена на једанаест места, а стопало смрвљено; кичма ми је била пресечена на три дела, а карлица здробљена, као и ребра и кљу-чна кост. Оперисана сам тридесет пута, провела сам много времена у болници, непокретна. А има-ла сам неколико побачаја.”
„Па то је страшно! Како си све то издржала?”
„Склопила сам пакт са Смрћу.”
„Какав пакт, Фрида?”
„Сваке године сам на Дан мртвих морала да припремим разноразне посластице. Посластице Смрти. Како бих показала да се сећам договора и подареног ми живота.”
„Језиво.”
„То ти кажеш.”
„Ја нисам направила никакав пакт са Смрћу. Нисам је ни видела. Побегла сам од ње. Измиго-љила сам се. Сакрила. Била сам бржа! Видиш ове моје дугачке ноге. Оне су играле фудбал, пењале се на дрво, њима сам освајала висине и ширине. Оне су ме водиле кроз живот, увек испред луде главе. Знаш, Фрида, и ми имамо Дан мртвих. Више дана мртвих. Чак четири! Зовемо их Задушнице. Тад из-лазимо на гробље да се сетимо својих умрлих и молимо се за њихове душе.”
„Дан мртвих је дан када се душе мртвих враћају да посете живе. Тада једу, пију и веселе се заједно са њима. Са рођацима. Првог дана, првог новембра, враћају се одрасли, а сутрадан, другог новембра деца. Твоја деца су жива, ти треба њима да се вратиш. Жива.”, каже Фрида. „Ти си срећна, родила си два сина човеку којег си волела. Одрасла си без бола и умрећеш без бола.”
„Како ти то знаш?”
А она ћути.
„Хоћу ли проговорити? Хоћу ли моћи да гутам? Хоћу ли поново трчати?”, нижем питање за питањем. А Фрида ћути, љуља се полако на дрвеној столици и пуши као моја покојна баба Госпава. И она је била тако црна и имала исте црне очи, очи које скривају све.
Ни Госпава никад није плакала, трпела је сваку бол као мушко, није показивала осећања. Имала је исти хладан, скривен и озбиљан поглед, густе обр-ве и науснице. Она ме је учила да праве Црногорке не плачу. Ни због бола, ни због љубави. „То раде са-мо рђе од људи.”, говорила ми је, а ја сам се љутила и одговарала да ја нисам Црногорка, да сам Србијанка. „А Србијанке плачу!” Баба се насмејала и рекла ми да ће у мени увек бити две нарави – једна нежна и једна сурова. „Али она сурова је јача, и она ће заустављати сузе онда када ти је најтеже. Онда када те боли твоје тијело. А када те буде бољела душа, онда ће она њежна да слини, као што слине рђе.”Тргнем се, па поновим Фриди питање: „Како ти то знаш?” А она се лагано помера у столици, пребацује ногу преко ноге: „Знам све о теби јер да-нас је твоја задушница. Ја сам твоја рођака, по че-ткици. Ја сам твој духовни предак. Исте смо судбине, али твоја бол ће бити много краћа од моје. Вратиће ти се глас, и јешћеш и пићеш. Моћи ћеш и да пушиш, али не као пре. Трчаћеш и имаћеш још лепше ноге и тање тело. Написаћеш пуно ле-пих прича, насликаћеш пуно лепих слика. Доче-каћеш и унуке. Волеће те опет и волећеш опет.”
„Ех...”, уздахнем ја, а она вели: „И ја сам желела да будем мушко, као и ти. Да удовољим свом воље-ном оцу због недостатка мушког наследника, оно-га који ће да му продужи лозу.”
„А мене је друкчијом желела мајка јер, знаш, Фрида, Црногорке желе мушку децу, женска се де-се. Кад се роде, тад се не пуца. Мајка је желела још једног сина, и тај син је требало да будем ја. На-денули су ми чак и име, пре него што сам се ро-дила. Ненад.”
„Па, и јеси јој била тај неки ненад, није ти се на-дала. А јеси ли се понашала као мушко, као ја? Ви-”

Hvala na citanju. To sto je tebi simpaticno Darksen to su obične slovne greške kojih ima ohoho, naime izdavac i stampar su bili u raskoraku a prelom provalija koja ih je delila :)

To je odlicna ideja, možda je upotrebim na slecem romanu. Hvala