СТАКЛЕНИ ЗИД
Tanjuska-c
(na)
12. јул 2015. у 13.10
СТАКЛЕНИ ЗИД
За жену признајем само курву
Поштене нек се не наљуте,
Јер због њих изгубих сву радост своју,
Због њих изгубих своје путе
Јесењин Сергеј
( не ја љубити нећу твоје скуте )
ИСПОД ДНА БАЗЕНА
- Извини... Нисам хтела да те нагазим . Гурнула ме она дебела, изгубила сам равнотежу.
- Ма није то ништа. Хајде нагази ме још једном ионако ме сви газе ( у животу).
- Не разумем...шта хоћеш да кажеш?
- Ма ништа, боли ме ...јако. Умрећу.
- Жао ми је
- Ако ти је жао пољуби ме. Или дођи сутра у пицерију.
- Ти ниси нормалан... Први пут те видим. Ти ниси из овог града..
- Странац у ноћи. Лупам. Бубњар сам. Плакаћеш за мном.
- Одбубњо си ти своје а сад довиђења
- Пази да не нагазиш опет некога. Ја сам се први заљубио.
И пазила је. Чинило јој се да је цео град стао у знојавој дискотеци. Цела једна страна зида била је од разнобојних стакала. Сви су се кришом огледали у њему. И сви су били искривљени као морска лелујава трава а милион шарених тропских риба је буљило у гомилу, као да се чуде шта они сви раде у овој буци и гужви. Толико је музика била гласна да су сви отварали уста као рибе са мозаика. Само у поједним стаклима одрази су били стварни. Воњ од удисаја и издисаја правио је децу са алкохолним испарењима. А изнад задимљеног плафона дремао је летњи базен, у зимској вечери, покривен белим снегом. Заборављен од свих. Сам.
ЦРНО БЕЛИ СВЕТ
- Шта ћеш да попијеш?
- Кокту.
- Ма какву кокту. Јеси сељанка. Донећу шток-колу...чекај ме
И чекала је. Другарицу.А онда је угледала бубњара како улази на врата од дискотеке. Сам. У кромби капуту.
Учинило јој се да гледа право у њу. Прогута кнедлу. Окрену се према стакленом зиду. Црвена риба је гледала плавим око у њу. Угледа њега у једном комадићу стакла величине џепа.
- Црно-бели свет...црно-бели свет...трештала је гласна музика. Ухвати је снажна рука за мишицу и окрену. Бубњар је био љут. Био је близу , осети његов дах на уху. Стисну је још јаче.
- Зашто ниси дошла?
- Зато
- Је си ли нагазила још неког?
- Шта те брига
-Брига ме. Ја сам умро. Треба да ме пољубиш да оживим.
Ухвати је и за другу руку, па се телом наби, гурајући је према стакленом зиду. Она се стопи са шареним рибама, престаде да дише. Пољубац је врати у живот. Погледали су се. Он јој прстом пређе преко усне.
И паде стаклени зид,сруши се у комадима заједно са њеним самопоуздањем. Хтела је да подигне руку, да га ошамари. Да га згази. А ништа.Предала се. Због једног неочекиваног пољупца.Као овца. Као овчица. Вук је гледа страшним црним очима. Жртва и Згажени. Који пар.
-Идемо
-Не могу да оставим другарицу
Повуче је за собом кроз гомилу.
Црно-бели свет...црно-бели свет. Мама, тата, пас и кравата.
НОЋ У КОЈ СУ ПУЦАЛЕ БУКВЕ
Држали су се за руке. За рукавице. Ходали су истим кораком. Кроз мрак у којем су падали пијанци уместо снега.
Мирише другачије, мирише на непознато, помисли и пожели да га њуши. Страх јој се церио а она је сагнула главу и гледала у његове и њене чизме. Он је ходао мирно као да је ходао тако ,милион пута са њеном руком у својој. Има топлу шаку, стеже је она смрзнутим прстима. Снажна је. Мило јој што је држи тако као су се држали већ милион пута.
Уместо снега падали су пијанци.
А поред њих пролазили су задњи аутобуси. И уморни радници. Иза њих високи силос за жито. Празан. Испред њих парк пун смрзнутог дрвећа. Пуцала су од хладноће. Шкрипао је снег под њима, пар мртвих голубова лежало је поред фонтане.
Уместо снега падала је киша. Па ред снега, па ред кише, ко добра месната сланина.
Парк је био испред њих, Могли су да га заобиђу.
А нису.
Парови који се држе за руке иду право у парк.
Па на ледену клупу.
Па на његова колена.
У тој ноћи пуцале су букве. Или су то биле липе.
Или је лупало њено срце. Када је почео да прича о неким другим цурама. Које је волео. И које су волеле њега. А било их је пуно.
Дрхтале су неонске рекламе заједно са њеним коленима. Он стави своје снажне шаке на њена колена која се тресу.
Од страха. Од непознатог. Од узбуђења.
Од зиме.
Од њега.
Са колена пређе на груди. Откопчава капут. Она ћути. Жмури. Задњи воз у даљини грува.
Уплашила се од жеље да не престане. Пожелела је да се он уплаши. А није. Јер је мушко. Проклето мушко.. Скочи на ноге, закопча капут, намести шал.
- Морам кући
- Седи још мало
- Касно је. Поноћ ће
- Па шта? Шта ако закасниш?
Она крену познатим путем ...кући. Још једно дрво пукне као преклано јагње.Он потрча за њом, ухвати је за руку и закуца за залеђено стабло. Буково или липово?
- Овако ћемо ја и ти да се стиснемо када будемо лежали у кревету- Гледао је умилно и миловао по коси.
- О чему ти причаш
- Знаш о чему.
Разумела је. Све је разумела. Али није хтела да то буде тако. Нека се све сад заврши овако у парку, са љубљењем и грљењем.
- Одох ја- рече она са сузом издајицом у оку.Погледа изнад његовог рамена у камену статуту, док је рукама дирао хладне ноге и бутине
Како је лепа ова снежно- ледена ноћ. Сјајне рекламе града светле као лампице на новогодишњој јелки. Како би било лепо да се заледимо овде...сад...одмах... Да нас нађу овако загрљене и распасане.Залеђене.
ЕФЕКАТ СТАКЛЕНЕ БАШТЕ
Нису се заледили. Она је отрчала кући а он је свратио на аутобуску станицу. У кафану. Наручио дупли вињак и десет ћевапа у лепињи са луком. Одмерио конобарицу, и погледао је као да је већ милион пута видео.
Онда је она донела наручено а он је лупио шаком по сапима као дивљу кобилу. Зањишта она од среће весело. Падале су главе пијанцима за столом у биртији и опушци догорених цигарета са месинганих плавих пепепепељара, правећи рупе на црвено белим коцкастим мусавим стољњацима
Те ноћи и њено црвено срце пробушио је странац грехом. Заболело је у сну. Сањала је њега у парку усред лета. Сунце је ускочило у рам слике заједно са њим и њом у загрљају. Уместо сладоледа лизали су једно друго. Оживели голубови скакали су у фонтану. Знала је да су негде падали цветови липа уместо снега.
Tanjuska-c
(na)
12. јул 2015. у 13.13
Када је конобарица у биртији села странцу у крило сан се утопио у црну и хладну ноћ и она заједно са њим.
Он је дочекао зору у биртији док први јутарњи аутобус није затрубио. Заједно са поспаним радницима отишао је пијан својој кући. Она се пре зоре пробудила и учинило јој се да је сањала како плива у мутној води.
.
КАКО ИЗГЛЕДА СВЕТ ИЗ ОКА ЦРНЕ БИЛИЈАРСКЕ КУГЛЕ
Сутрадан је он њу начепио. А ево и како
Дошла је у пицерију. Сама без другарице. Наручила је сок од брескве и чекала. Познавала је многе и они су гледали у њу како стоји испред прозора и гледа у хладну ноћ. Да је била гужва било би јој мање непријатно. Те ноћи су уместо снега падале звезде.
Падају звјезде
Она спава
Лудује Мјесец...
Угледала га је како корача у кромби капуту. Сам. Замишљен. Било јој непријатно што је дошла пре њега. Ушао је и поздравио се са познаницима за великим барским шанком. Погледао је на трен, па наставио причу са конобаром. Она је чекала.
Падају звјезде за њу
Птице се гњезде
Ту на мом јастуку
Труди се она да гледа кроз прозор. Уместо снега падају звезде
Сањај не буди сеееее...
Осети снажан стисак рамена. Окрену се према њему. Није је пољубио. Ни она њега. Гледали су се. Он је чекао да она прво нешто каже а она да он започне. И тако су ћутали више од пет минута.
Као два странца. Два незнанца. Он је испио пар пива у цугу а она је цедила сок од брескве. Полако.
Онда он започе причу. Питао је зна ли да игра билијар. Она одговори са не. Он седе на барску столицу, рашири колена и намести је између њих. Благо је стисну и стави руку на њен струк. Пар знатижењних очију попрати ову рокаду нежности. Објасни јој он правила игре.Има шеснаест кугла, једна од њих је црна а једна бела. Седам је пуних а седам шарених.Онај који први разбија гомилу кугла поређаних у троугао, треба да удари што јаче и да утера што више кугли у шест рупа, пазећи да не убаци ни црну ни белу куглу. Ако убаци белу противник добија шансу за ударац а ако убаци црну губи игру.
Разумеш?
Разумем.
Добро. Да наставим. Трудиш се да убацујеш што више својих седам кугли. Кад промашиш твој противник убацује и све тако док не убациш последњу. У ту исту рупу треба да утераш и црну. И то је крај.
Раумеш?
Да
Онда ти је јасно да је ово КРАЈ. Рече са смешком , пољуби је, облизну се и процеди само ...Бресква.
Сутра путујем, памти моје име
Пожели срећу и не заборави ме
Сањај не буди се
Јутро ионако покварит ће све
Она осети милион малих рупа од цигарета које је угасио на њему. Заплака, чим се окрену од њега. Збриса низ врата напоље у хладну зимску ноћ у којој су уместо снега падале звезде. Заклела се да га више никада неће сањати. И да неће играти билијар. Ту глупу игру у којој само један побеђује.
Те ноћи уместо снега пала је и њена срећа у смрдљиви канал.
И сањала га је. Не само те ноћи, него сваке.
РОКАДА НЕЖНОСТИ
Од тада је почела да учи правила игре која се зове шах. У тој игри постоји шанса да се игра не победи ни од једног противника. Може да буде нерешено.
Сањала је дуго а онда престала. Није чула ништа о њему годинама, све док није започео рат у коме се закотрљало пуно црних и белих кугла. Пуне и шарене су се изгубиле по некаквим рупама, чекајући да све прође.
И једне хладне зиме, опет је лила ледена киша. Она се враћала из друге смене. Радила је фабрици штофова. Уморна. Могла је да заобиђе парк. Али уморни радници бирају најбржу пречицу до своје топле куће и кревета.
И те ноћу пуцале су букве. Или липе. Пуцали су и жуљеви на њеним рукама од грубе пређе.
Топовске гранате су заћутале. Куће су престале да тресу од страха. Или од хладноће.
На ону исту клупу седео је неко. Сам. У кромби капуту.
Замота се она још чвршће плетеним шалом од мохер вунице. Хтеде да пође другом стазом око фонтане али због неког разлога не учини то. Пролазећи поред клупе са човеком на клупи, он је ухвати изненада за руку. За рукавицу.
Добро вече
Добро вече.
Препозна његов глас. Задрхта јој срце као да је и она кућа која дрхти од страха. Или хладноће.
И седе поред њега.
Примети да нема ципеле. Ни ноге до колена
Засузи. Оте јој се та суза и у паду се заледи у леденој ноћи. Утопи се са милион ледених кишних капи. Неонска светла се угасише а он започе причу.
О себи. О одласку у Босну. На аеродром. Па у авион.Па у рат.О црним и белим куглама. О кућама које су умрле и о људима који су лизали своје ране.
Опрости, морао сам да одем. Нисам хтео да будем груб према теби. А био сам. Као што и увек бива у животу. Знаш, волео бих да ми седнеш у крило али нећу те то питати и нећу да седнеш на човека који је оставио себе у рату.
Она је ћутала као и оне ноћи. Дрхатала су јој колена. Од хладноће. Или од сућути.
Седели су тако све док их није прелила ледена киша и док се неонске рекламе нису стопиле са јутарњим светлом.
Нису се смрзли. Он је узео своје штаке а она њега под руку.
И отишли су у биртију на аутобуској станици.
Сањај не буди се
Јутро ионако поквари се
Тог зимског јутра пале су све звезде, као цветови липа.
Као велики стаклени зид мозаик са шареним рибама. И они угледаше у једном малом стаклу облика срца ...себе.
Emili
26. јул 2015. у 22.39
„И чекала је. Другарицу.А онда је угледала бубњара како улази на врата од дискотеке”
Na Srata OD diskoteke???? Koji ti je lektor ovo ispravio? Uzas. Debilna stvar. I ne, nije stvar od diskoteke, nego kako ulazi na vrata diskoteke! To je knjizevnost. Nemate pojma ni ti koja si pisala ni ona koja je mislila o sebi da je lektor. Nula.
Između ostalog to ti je budalastina o kojoj pišes. I samo onaj koji je na klozetskoj solji identificira se sa tobom. Pišes glupo i mislis glupo. I vidi se.
Elem lektora joj, elem ona kao pisac. Prijatelji ste ajde priznaj, nemate pojma obje. Nula. To je rijetko neka recenica koju sam joj procitala. Toliko.
