Људи од пера (и око пера) жале се како нико ништа не чита. Тачно је - прогутао нас је интернет, неке телевизија и таблоиди. Школа више не успева да наговори ученике да прочитају лектиру, да с еинфицирају вирусом лепе речи.

Па ми се чини као први лек: окачити књигу на интернет. Знам - оде и оно мало зараде (( али како се и тако већи део књига штампа са губитком, онда ето ту зараде: није се макар направио губитак. Остаје чак утеха да ће се нешто зарадити на Гуглове кликове - отвориш песмарицу о косовским јунацима, кад тамо слика Вељике Аљбаније - јбг не може и јаре и паре!

Други степен био би по мени - иновирање читања: да се на интернету окачи што више говорних емисија, са читањем литературе, са одговарајућом визуелном пратњом. Можда ту чак може да се развије нова уметност/занат; премда сам скептичан према хибридним уметностима - не знам за страшнију реч од „перформанса”.

И трећи степен - израда књижевних дела за електронски медиј. Ту је пок.Павић нешто есруцкао, о роману - игрици; али плашим се да је то само комерцијала, а нимало роман.