- Je si li donela sve kako smo se dogovorili?
- Jesam, tu je I kopija
- Mrzim ovu guzvu, zar nismo mogli otici na neko mirnije mesto.
- Meni ne smetaju ja ih ni ne gledam
- Zato mene gledaš tim urokljivim ocima. Nekada su takve žene spaljivali na lomaci
- Pesme su jedno, zivot je drugo, na zalost I ovakvi kao ja moraju da žive na ovoj Planeti, koja se još uvek zove Zemlja. Koja reč, šta znaci ? Zemlja.
- Ljudi ne postuju reci, zaboravljaju da ih ubace u misao, izvrnu znacenje, gutaju ih, prozdiru, kao da su slatki kolacici.
- Reci su nekad suvisne. Evo opisi sad ovaj momenat, oko će ga upamtiti, to belo vino mirise nostalgicno. Reci su popuit lisca sto I slab povetarac može da oduva.
- Nerviras me mala. Neću da se svadjam sa tobom, ionako imamo malo vremena.

Pruzio je ruku prema njenom obrazu I ovlas je pomilovao. Ruka mu je drhtala, Napolju je bio jedan od onih sneznih dana kada niko ne želi da izadje napolje. Hladan vetar brisao je sve pred sobom, cistac u belom je dobro odradjivao svoj posao. Sedeli su pored prozora, jedna usamljena ledenica je visila , sa zaledjenim priveskom u obliku suze.

Mislio je on kako Zivot nema milosti, nadjes osobu sa kojom želiš da se ljubis, da se svadjas, da pricas, da je držiš poput deteta u narucju a onda sve mora da se zavrsi, kao kraj lošeg filma, gde svi umru, poginu ili zavrse kao sladak plen nekom manijaku ubici. A on samo želi da zaustavi taj varljivi sneg, cistaca u belom da otpusti, konobare da posalje na godisnji, goste da otera, svetlo da ugasi I onda da ostanu On I Ona I sveca. Pristao bi I sve njegove reći da prospe i razveje, pristao bi da cuti zauvek, samo da je gleda. Možda je ova mala ipak u pravu.

- Sve ćeš predati u odredjenom roku, pismo ćeš otvoriti kada te advokat pozove. Je si li me razumeo?
- Jesam, da narucimo još jednu turu?
- Može. Sok od borovnice I kafu sa dosta secera.
- Mala, naruci nešto zestoko. Pijes taj buckuris od kako smo ovde. Casa vina daje ženi car.
Dramatiku u ocima.
- Mene od te dramatike jedino glava može da zaboli. Ne, hvala.
- Dobro ja ću isto, rece konobarici koja je posmatrala ovaj par od kako su usli u kafanu. Tako visokog muskarca odavno nije videla. Po licu nije mogla da zakljuci odakle je. Žena je bila obična, neupadljiva. Nije razumela kojim jezikom govore između sebe.

Konobarica je donela tacnu sa picem, profesinalno deformisano iskoketirala sa visokim gospodinom. Smesak joj se razvukao popute lastis gumice, u ocima je imala samo pozudu I ništa vise. On je pogledao I shvatio sve u trenu. Drsko je smeskom odgovorio, idi zeno, trazi Ljubav. Opece je nešto, spusti kafu na sto, ruka joj zadrhta , mrlja braon boje pade na beli stolnjak. Zbunjeno se nasmeja I rece samo : „ Izvinite”

- Zašto si to opet uradio? Videla sam.
- Nisam ništa.
- Jesi, pogledao si je „ onako”
- Mala, znaš li ti da se ljubis?
- Šta tu ima da se zna. Ili znaš ili ne znaš. I šta me stalno ispitujes o tim stvarima?
- Znaš, naucicu te nešto. Kad se ljubis miris je najbitniji. Ljudi koji se vole mirisu jedni druge. Kada se ne vole smrd jedni drugima.
- Ajoj, ti si stvarno lud.
- Nisam, samo sam mnogo stariji od tebe. Zivot me je naucio mnogo I dobrih I loših stvari, mislim vise losijih. Svakakvog smrada je prošlo pored mene. Njuh mi se izostrio. Kada idem u sumu da lovim zivotinje, njuskam.
- Je li I mene njuskas?
- Tebe sam mala ne onjusio nego I svario
- Hahaha, Lovac je ipak u prici bed gaj a ne vuk.
- To je bajka ovo je prava prica. Hajdemo napolje da zapalim cigaretu.

Sneg je takvom silinom padao, da je nabacio smet na vrata. On ih je jače gurnuo, sneg mu je upao u plitke cipele. Ona se umotala u kaput I sal, samo su joj oci virile. Sklonili su iza coska, gde je vetar slabije duvao. On je otkopcao njegov kaput da bi zapalio cigaretu. Povukao je dim zajedno sa snegom. Gledao je pazljivo. Ocu su joj se smejale. Stao je ispred nje ne bi li je zastitio od hladnoce I zimskog vetra. Bilo joj je neprijatno, ako neko naidje pomislice da se grle. A možda I ljube? Malo ga odgurnu.

- Mala, ne guraj me. Mogu da te tako pritisnem da ćeš izgubiti dah. I zavoleces me. Bas kao ja tebe.
- Ne volis ti mene. Svaki muskarac to kaže. To se ne govori. Razumes. Ja to treba da osetim.
- Cuti, puno pricas. Zato ništa ne osecas.

Zacutala je. On je poljubi.

Oseti mirise kakve je nosila u pamcenju. Nešto čega se seca kada je bila mala. Seno koje se odmara u letnje predvecerje dok se voda sakuplja u supljinama ispod vrelog tavana , kondezuje I isparava. Rosa pokupljena srpom u jutro kada Sunce sanjivo izlazi.
Uplasi se, trgne I pogleda ga . On je disao ubrzano, gledao je ozbiljno. Rukama je cvrsto stezao bedra.

Znao je da ga je omirisala.

- Hladno je. Hajdemo unutra. Nisam ti još dala pecate, koje ćeš zajedno sa kopijama predate kada se vratis.