Žarkovo

išao sam u Žarkovo, posle toliko godina. I video sam, stvari su se promenile,
tamo u Žarkovu. podigli su zgrade pastelnih boja. Mnogo zgrada. Kao kolonija nekih čudnih i nauci nepoznatih životinja. Svako ko je mogao oteo je svaki kvadratni metar, iskezio se onim drugima. Podneo mu pecnicu pod zube, obrecnuo se, viknuo. Oteo, uzeo. Nema ništa zajedničko, sve je privatno, sve je kapital, kapitaliyam.

Svaka kuća ima nemačku PVC sotlariju i termoizolaciju. Neke su međusobno udaljene samo po pola metra i to je uplive mediteranskog stila na ovim prostorima. Neke evo imaju monumentalne kamene ograde na velikim terasama. Neke su ukrašene betonskim lavovima.

Radi se u Žarkovu. Otvorili su salone za depilaciju i masažu i frizerske salone i prodavnice auto delova. Drugih delatnosti nema, poneki mini market, ali i to izumire.

Poneka stara, propala seoska kuća sa dvorištem svedoči o tome kako je bilo nekad. ugledao sam na nekoliko mesta i travu. Ali sve je sad urbano, samo nema trotoara baš na svakom mestu i trčimo po blatu ispred automobila.

Svi imaju neki put. Najčešće svi trče u velik tržni centar u centru. Idu cele porodice. Srede se i idu. To je način da se provede nedlejno popodne bez svadje, bez trzavica. Jer, tamo pred policama sa robom svi su jednaki, svi su skrušeni, mirni i mali.

Ima dole i kafić. Može da se dobije kapućino od instant kafe. Kafe ima malo, krema ima mnogo. I to svi vole, to svakom prija. Tu svi sede i nešto čekaju.

Kiša je dosadma, ali plavo i roze neonsko osvetljenje se probija. Za dečake i devojčice. Redovi kuća su beskrajni. svi su presrećni jer mogu da budu tu pored velikog tržnog centra koji je sada sinonim za njihov kraj. Nekad je tu bila kafana, sa lukovima u moravskom silu. Ali ona je srušena, samo se još sećam kako je izgledala. Samo se još sećam.

Uvezeni su automobili i sada niko ne hoda. Hodati je sramno. Hodati je tišina. Nema muzike, kakvu danas imaju stereo uredjaji u automobilima. U velikoj garaži ljudi se mimoilaze. Ljudi seplaše tišine, ljudi se plaše jedni od drugih.

Bežim, bežim na gore krivim i nedorečenim ulicama. Biti grad na mišiće, po svaku cenu biti urban i biti mrtav. Tu gde je moj drug sretao košute dok je bio mali, sada betonirana dvorišta. Jedan čovek, jedna žena, jedan automobil. I tišina, jer PVC prozori zaustavljau zvuke. Samo kad otvor vrata, udara ritam, na kratko, malo turbo, malo dalmatinski, malo rep. To je naša mešavina, miks predgradja za mis Žarkova.

Bežim gore, otvaram se ostacima šume. pored puta, i kroz gomile lišća.

Kiša mi udara u lice. Ne želim da ne mogu da se prilagodima. Ne žalim. Samo je strašna samoća, ponekad nedeljom. Dole je mrak i jaruge od blata masnog kao ilovača groba. Dole je snaga, dole je sreća. kad nestaneš među stablima, kad potrčiš kao bez duše niz padinu, klizajući se i padajući, kad zaboraviš sve ljudsko u sebi i sve oko sbe.

Kad ostane samo udah i izdah i ruke od zemlje i kiša u ustima i očima i kad nije važno što si prljav.

Znaš, to mi je jedina radost.

MC