Kub
damijan
(primenjeni matematicar)
23. фебруар 2015. у 04.30
Jednom ću znam sesti na bubu;
Onu najmanju opnastih krila
Tako najpre ,možda, stignem na Kubu
Ma koliko daleka i nestvarna bila.
Tamo čak kažu, voze keca
Taksisti purpurnog, matorog forda;
Ulicama trce bosonoga deca
Al belih zuba, nasmejana... gorda.
Svud možeš videti drvenu cezu;
Sa slamnatim krovom biciklo riksu
Dok muskarci ajkule love,žene mreze vezu
Nocu premoreni...U ritmu sambe zanjisu...
Ne moras bas paziti na svaki korak.
U ledja primati poglede mrske
Da tamo ,stvarno ,zivot je gorak.
Kao u polju divlje,secerne trske...
Znam ,jednom ću sesti na bubu.
Onu crvenu na crne pege
Makar ,pao na glavu nekom na Ubu
Bar malo nazreti to more... Te brege.
sanak
24. фебруар 2015. у 21.31
Damijane,
čini mi se da ova pesma pomalo odskace od tvog stila, ali je ok, „pevljiva” I kao vrsta razbrajalice.
damijan
(primenjeni matematicar)
26. фебруар 2015. у 04.30
Krpimo...Kraj s krajem
Cicane niti u mramornu plot.
Mrzli decembar s dalekim majem
Leteci cilim,klot po klot.
damijan
(primenjeni matematicar)
26. фебруар 2015. у 04.35
Disi.A zašto? :Bez uzdi kocija
krci bespuca.
Disi.A zašto? Nemam pojma ni ja
No,puci će pluca.
