(... НА ДАН СВЕТОГ ТРИФУНА...)

Није љепота оно што припада свачијим очима јер се почесто и не види под букетом будућих лампи и лампиона које ће све да освјетљавају а ништа да освијетле
као што није ни свјетлост овај сирови млаз фарова неког тркачког чуда бржег од времена што буши кратере у поодмаклој ноћи...

зато желим...
зато желим да у овом старом заборављеном фијакеру
што је кроз уснули Врбаски град давно одвезао свој посљедњи круг и што се све чешће појави иза капака
једну малу звијезду у облику полудјелог срца да некако убацим у њен сан и да звоне прапорци
у име нас који смо у овај свијет залутали...

... и још желим
да на длану чију географију тако добро знам
ружом за усне
или пудером што јој покаткад задржава сузе напише да ме воли
а моје је...
а моје је да из овог осједјелог фебруара измамим каквог зимског свица да све то освијетли...

Ово је...
ово је ако је већ ниси препознала пјесма оних који залуд горе укотвљени у кошуљици звона што сутра на дан заљубљених неће имати са ким на прву јутарњу...

на дан заљубљених кад испод црног снијега бијеле висибабе пјевају пјесму дрхтавог прољећа
и кад као и обично најљепши лептири долазе из наоко неугледних буба које пузећи лете од цвијета до цвијета
за разлику од оних који летећи пузе...

Вријеме је
и није вријеме...
јер један за другим одлазе посљедњи аутобуси у ноћ која више није ни моја ни твоја већ оног чији ће цвијет до зоре да одрвени мраз...

да баш је тако
његова је ноћ
само зато што ништа не слути...

а ја...
а ја слутим
да над мојим сном будно стражари твој осмијех
и да ми није суђено да у овој ноћи попијем пар горких капи росе из парчета орахове љуске што некако лудо личи на Нојеву барку...

јер …

јер тај осмијех ноћас припада само мени
а није љепота оно што припада свачијим очима...

ПИСМА ПИСАНА САМОМ СЕБИ
(На дан Светог Трифуна II)

можда знам а можда и не знам

није љубав пар осмијеха погођених у невријеме као што није ни писмо ових неколико редака који су те мучили читаву фебруарску ноћ и који су ми јутрос стигли поштом

неколико редака убачених у сандучић без жига и без марке као што обично бива са свим оним што предуго чекамо и што је убачено у некакав сандучић руком излапјелог поштара

можеш да то назовеш како хоћеш али сви смо ми већ одавно у некаквом сандучићу из којег преплашено виримо попут птића из гнијезда орла крсташа
без жига и без марке

и зато можеш још дуго узалудно да тресеш наливпером али из њега никад више нећеш истрести ријечи које се могу неком послати

можда не знам а можда и знам

откад дужина нема никакве везе с временом ноћивам ти у сновима што се лијепе по траци овог што неповратно тече у ништа чекајући пар редака које ћеш ти вечерас назвати писмом а ја самилошћу

ћутим док неко други из мене чита редове које су те мучили читаву фебруарску ноћ

да

можда знам а можда и не знам да знам

једина права и искрена писма су писма писана самом себи
писма која су случајно преживјела ватру па сада покајнички суде о времену и руци која их је писала
јер памте сваки дрхтај и сва фантомска застајкивања

слутим да таквих пар ријечи може да донесе и сва теретна трансибирска жељезница а камоли један излапјели поштар јер се на тасовима оног што зовемо вагом одавно мјери само марка и само жиг а то је једино што ми јутрос зацијело не треба

и још слутим да писма за која се
док су писана
знало да ће да преживе
нису писма писана самом себи
јер не могу да засијају када се обрише прашина или скине патина са њих

зато

зато се ваљда још увијек бојим бјелине која нас без жига и без марке гледа из неког само нама знаног сандучића.

М. Б. Романов (На дан Светог Трифуна, Бања Лука, 2008)