ЕСКИМ

Те вечери сам тражио неког
у чијим би очима вриједило преспавати зиму
у друштву с Тврдошким вранцем
одметнут до бескраја далеко
био сам галеб Џонатан
и водопад Џур Џур на Криму
када је пришла Ескиму
и шапнула: Ја сам та Неко.

У трену су прокапале санте
у сњежни огромни шатор
што ми је камповао на срцу
ко зна колико зима.
У трену се открави ротор
а одмах за њим и статор.
У огледалу празне чаше
не нађох траг Ескима.

Послије не бјеше ноћи
ни праскозорја
ни другог мрака
не бјеше времена које
могло је да исцури
колико је пута у мени
пробудила само дјечака
оног што и не слути
хладноћу што спава у бури

И стигла ме та хладноћа
упакована у смрзнуто збогом
што ме је чекало на углу
гдје ме је ономад пољубила
сјеверац ме шибао бичем
карибуу окрзнуо рогом.
Са смјешком кренух низ глечер
улице која се изгубила.

Сада сам поново Еским
и ледим свој дом од леда
од избледелих кожа сјете
што миришу на њену косу
понекад дрмнем редну
али и неку преко реда
покривен звијездама таме
што „Неко” у вјетар просу...

М. Б. Романов