Frižider

pokvario se fižider,
kuhinja je puna leda,
nisam stigao da
izjavim saučešće,
sad zovem onako,
da pitam kako si.

pokvario se fižider,
topili smo led do zore,
ne, ja ne idem na more,
a deca su bila gladna,
jedi keksa i
suvog hleba

pokvario se fižider,
ustani iz snova, pomozi mi,
topili smo led vrućim fenom,
ispred stanova starica mirise na prošlost,
a suknje baba na toplu supu.

pokvario se fižider,
to su ona odvratna jutra,
ćerke su se okačile
na mene,
kad si odlazio u rat.

pokvario se fižider,
meso se otkravilo,
biće bolje da ga skuvaš
pre nego nam poteknu suze.

MC

Kraj leta

ćutiš taj miris,
znam da ti smeta,
ruke beznadno širiš,
kraj našeg leta.

breskve gnjile
i crno groždje,
lak dodir svile
i teško gvoždje.

noću su zvezde hladne
tiho nas lomi tuga,
samoća jeseni hladne
bez brata i bez druga.

osečaš svežinu u zraku
osečaj kraja koji smeta
vreme prebrzo teče
ovo je kraj tvog sveta.

prokleta pakost naših života
puknuta dinja, prezrelo voće
želeti snažno, suva golgota,
ma stazi ove gluve samoće.

Stojim pred rekom
mirišem zoru,
sklapa mi oči tom rukom mekom,
dok sanjam leto, tekući k moru.

ćutiš taj miris,
hladnoća smeta,
vetrovi već stižu daleki,
ovo je kraj našeg leta.

MC

Duga devetka



Još drži pištolj pod jastukom

„Duga devetka”, on kaže,

crni metal gladi drhtavom rukom

pridiže se iz kreveta, govori s mukom.



Hiljadudevetstočetrdesetipete, sve je več bilo naše

Bio je maj, u gori lastavice lete,

A mi, mladi, likvidirali smo ustaše.

neki su hteli samo da se svete.



Naredili bi im da se skinu,

cutali, čuo sam tišinu

a onda ih vodili do jame,

nisu se opirali, znali su da ginu.



„Klekni” kažeš, onda u potiljak, na mah

i on se prevrne, padne.

nema krika, samo uzdah,

nema bola, nema reci zadnje.



Mladje je trebalo pustiti da žive,

takvo je bilo naredjenje,

ali ja nisam znao koliko su stari

nisam se uzdao u poštenje.



Pamtim samo jednog vršnjaka

gled'o me kao da milost ćeka

a ja ga ne upitah za godine

beše to lenjost, navika čudna neka.



I pustio sam tako da ga odvedu,

hladan i miran kao u snu,

ja nisam hteo baš takvu pobedu

ja nisam birao da budem tu.



Znao sam što su nam ustaše krive,

ali ja osećat nisam znao

kako su naše palili žive,

kada je mladić pogodjen pao.



Ustaša je crne imao oči

od tad je sa mnom, on svaki dan,

svakog jutra i svake noči,

kada se budim i tonem u san.



MC

Gazde

prvi gazda ubija strujom,
drugi štedro koristi gas,
treći izravno udara maljem,
a sva trojica nude nam spas.

Ja te znam

skupljenih prstiju
kao Buda,
lažeš i mirno gledaš u nas
sa visokih visina
obećavaš čuda,
bolju budučnost,
narodni spas.

A sve je prevara,
PR prevara,
jer ja te znam,
ja te dobro znam,
kad si druge gazde služio,
kad si lajao
da bi drugi ginuli

ja te znam...

MC

O ego poeziji

Svuda oko nas je spektakl. Spektakularna je ljubav slavnih, spektakularna je i smrt. Masovna smrt, avionske nesreće, ratovi. Sve je spektakularno. Ono što nije spektakularno, to je dosadno, ono što je dosadno, nikoga ne zanima.

I mi možemo biti spektakularni. Ako nikoga ne zanimamo, ako sumnjamo da nikoga ne zanimamo, možemo pokazati interes za sebe same. Slike i opise svoje svakodnevnice možemo postaviti na internet, da svi gledaju. Sigurno je da nekoga zanima. Nečiji click, nečiji LIKE nam mnogo znači. Bilo čiji.

Ipak, sebi smo sami najinteresantniji. Možemo leći na pod, osećati se očajno. Iako nismo bolesni, iako nam ništa ne fali, iako smo mladi i ne brinemo se o bilo kome. Ipak smo očajni. Možemo i opisati taj očaj kao

„I'm all out of faith
This is how I feel
I'm cold and I am shamed
Lying naked on the floor”

(Natalie Imbruglia, „Torn”)

Ničiji drugi očaj nije nam tako važan kao naš očaj. Možemo da utonemo u njega, možemo da upoznamo svoje telo, taj očaj je samo naš. Mi i ne poznajemo druge, zar ne?

Televizor i internet nude korisne zanimacije koje nas mogu izvući. Uvek ima nešto zanimljivo. Ako baš nema ništa, možemo sesti u fotelju ili leći na pod i razmišljati. O kome ili čemu? Pa o sebi samima. To postaje skoro jedina tema.

Vidimo sebe kako palimo cigaretu, kako ispijamo piće. Vodimo ljubav, besni smo, pravimo grimase... Sve kao u filmu. Tako postajemo filmski junak, jedino tako i shvatamo svet, preko tih slika. Jedino tako smo u stanju da shvatimo i sebe i druge.

Vratimo se na početak. Svuda oko nas je spektakl. Spekatkularni smo i mi, obuhvatajući spektakl postajemo svesni spektakularog sebe. Naši pokreti, naši uzdasi nisu ništa drugo do gomila slika, standardizovanih, urbanih slika, lepo obučenih, osmišljenih, dobro produciranih. kao film.

Pišemo o sebi. Opišimo sobu u kojoj živimo, ima ona neke sličnosti sa situacijom poznatih likova iz medija. Recimo svima kakvu muziku slušamo. To nije neka naša muzika, to je zajednička muzika, zajedničko iskustvo, proizvod koji su svi probali, kako koka kolu. I filmovi.. ispričajmo šta smo gledali, neka se neko nadje ko liči na nas. Neko ko je jeo istu Umetnost koju smo zajedno konzumirali sa milionima drugih.

Mi ne možemo bilo šta drugo izreći o sebi, mi više i ne postojimo izvan ravni konzumacije. Što smo više svedeni sve smo važniji, sami sebi.

Postoji milion stvari koje bismo mogli uraditi za druge, ali najlakše je diskretnim klikom reći da ti se svidjaju. To je i suština interneta. Krici iz mnogih grla sami utihnu, ostaje skoro nečujno, nervozno kliktanje, kuckanje.

To je ego poezija, nejasi zvuk kakav očekujemo da bi se mogao čuti iz mrtvačkog sanduka dok leš jedu crvi. Mi smo ti crvi. Ova planeta je leš. Spektakl je pokrovi ornamenti su spektakl.

Zato pišemo ego poeziju.

MC