Srećna nova godina minusdžija i da postaneš + u novoj))

Ne da ima nego sam u startu dete.))
Eto na jednom od prvih poglavlja 'Nepročitane knjige' stoji moj moto -Sačuvaj dete u sebi slušaćeš najlepšu muziku doveka!
Ne bih ja tu ništa menjao.

Dakle minusi...
Kad neko ubode - minus samo da bi napakostio i to u vreme euforije nove godine , bez povoda radi 'sumiranja nekih računa' onda je vreme da se 'promeni društvo'. Jednostavno ne zadržavam se dugo na mestima gde me ne žele i gde se ja ne osećam prijatno.
Tebi hvala što si se javila i otvoreno prodiskutovala.

Emily
Nisam ni ja raspamaćen sa pesmom 'Kap druga' pravo da ti kažem ali kad pogledam da je bolja od tamo nekih 700 (koje nisu ušle u zbirku) onda se povučem i ćutim jer su tamo neki autoriteti tako videli.
Mislim da mi je 'Kap prva' bolja( a i jeste bar za 100)) od tada 800 koji nisu ušli u zbirku ...Mada koliko vidim ljudi koji su čitali imaju različite ocene. Ukus ...

Pesme mi i nisu opsesija i ne sekiraju me. Ja sam radije za kratku priču jer tako izdvojene, zbog nečega važne crtice iz života sačuvam. Pozz

A šta mislim o lepoti rekoh u pesmi...u svakom slučaju hvala!

Pa smej se u sebi, bezbedno...ovako))

Au...preseče me nešto kad sam otvorio diskusiju))

Gridio me je karakter borca koji se ne predaje

‘Izdržaću pa maker umro’

-Oćeš da prekinemo?
Pita me Trener Pavle Šovljanski posle prve runde u kojoj sam se pošteno naprimao udaraca.Verovatno se kajao što me je uopšte pustio u neravnopravnu borbu sa daleko iskusnijim i jačim protivnikom. Ja bih, pravo da vam kažem, da sve ovo maltretranje prestane. Da olakšam sebi a i njima ali…Sramota me bre. Šta će reći ortaci u kraju, Ivica, Srba, Toma, drugari iz kluba? Bruka je to jer treba ljude u oči gledati posle.
-Ne,ni slučajno,
izgovaram, odmah hvatajući sebe u laži. Govorim jedno dok mislim sasvim drugačije. Izduvuvam otekli nos od udaraca u ponuđen crveni peškir koji vešto krije ‘izlive bokserskih nežnosti’ i već lakše dišem.
-Da prekinemo sad,
ponovi svoje pitanje trener u pauzi druge i treće runde.
„Pa jel’ sam ja ovolike batine ‘pojeo’ da bi se sad predao ko’ neka kukavica”, mislim se. Dve cele runde pakla. Sad nisam slagao jer stvarno nisam želeo prekid i predaju. Ispalo bi da sam džabe isprebijan. Drugi trener Steva Paljić se slaže sa mnom nalivajući mi vodu u usta iz plastične čaše.
-Ma gde sad,
samo sam procedio grubo ‘zabivši’ opran od krvi *mušus u zube. Sisam iz njega preostale kapi sveže vode, žvaćkam ga mekanog i nameštam zub na zub dok prilazim sredini ringa. Moje ‘oružije’ brzi levi direkt me uopšte ne služi jer ga više guram zbog stegnutosti koja me je okovala, nego što ga ‘resko bacam’ pa ga Prištinac lako blokira. U svakom sudaru sa njim prihvatam žestoku razmenu udaraca što njemu daleko jačem i iskusnijem više odgovara. Tučem se kao na ulici, umesto da boksujem. Struja mi je nekakva prošla od glave kroz čitavo telo do stopala kad sam primio taj iznenadni direkt kroz ruke početkom treće runde. Niko pa ni sudija u ringu nije primeti težinu udarca, jer kao što rekoh lice mi je bilo zaklonjeno rukavicama. To me je u prvi mah obradovalo s obzirom da mi je već dva puta bilo brojano. Sledeći 'nok daun' značio automatski svršetak meča, prekid, poniženje što nikako nisam želeo. U sledećem trenutku sam se našao u ćošku ringa ne svojom voljom primajući seriju udaraca u telo i glavu. Retko uzvraćam jer se borim za vazduh. Sve mi je teže i teže.
-Bože umreću,
pomislih. Obuzima me osećaj teške mučnine, bespomoćnosti i usporavanja mišićnih funkcija. Nemam snage da se pomerim iz ugla mada mi svi ‘moji’ ispod ringa histerično dovikuju:
-Beži iz ćoška Simke, kreći se!
Kao da ja ne bih ali noge ne slušaju a teške ruke su mi pale skoro na grudi i već vidim njegovu pesnicu kako mi se približava. U nemoći samo sam se opustio spustivši se u polučučanj i opasnost je prošla za trenutak. Veliki promašaj i huk iz gledališta a izgledalo je ko 'penal ' ili‘ zicer’što bi se reklo. Misleći da je sve to slučajno,‘harabaša' koji je do tad bez problema počistio sve protivnike u državi, sprema se za novi široki kroše sad sa levom rukom. Namerno puštam desno rame niže otkrivajući bradu jer me je zatekao u kontra gardu. Čekam da krene i nudim mu se. Mozak mi je iznenada proradio kao sat. Kao najbolji ‘Švajcarski sat’ na struju. Sad sam mu još zaoblio promašaj mojim pokretom u gipku elipsu prateći u luku njegovu pesnicu kao da se igram ‘žmurke’ sa njim, okuražen predhodnom uspesnom ‘eskivažom.’ Svi su na nogama. Čak i ja? Najzad sam prestao da se bijem sa očigledno jačim protivnikom i počeo da se nadmećem.
-Beži!
Opet čujem glasove ispod ringa ali sad ne tako panične kao pre toga. Tada se nešto promenilo. Krenuo sam da 'radim' mimo običaja najpre desnom rukom. Počeo sam da uzvraćam. Nemam više snage ni volje za povlačenje u nazad. Stao sam na sredinu ringa. Ni za 'jotu' nisam ustuknuo uz moje sve češće direkte koji su mi poslednja odbrana za goli opstanak i nada. Iz njegovog nosa potekla je krv koja je još više usmerila moje precizne udarce.
-Tako je, desni!
Dreknuo je ispod ringa osetivši iznenadnu šansu za preokret Steva Paljić, drugi trener ustavši sa stolice, kao uostalom sva ustalasala publika na tribinama. Sve je jasno ko' dan. Taj divan oktobarski dan u Beogradu. 'Tresem' desni poslušno i vidim zaustavljenog pogocima zbunjenog snagatora kako se ljulja i nevešto pokriva glavu rukavicama. Oglasio se gong. Kasno je.

Takođe Emili gradilo me je pokajanje i priznanje...

SPASIBA

Taj omaleni ruski pero-lakaš izazivao je čuđenje prisutnih svojim izgledom. Kose oči, nisko čelo, a tek ponašanje u ringu? Da se upišaš od smeha.Onako zbunjen, jedva je nalazio svoj ugao na isteku runde.
„Ko mu dade dozvolu da se bori?”,
pitao sam se pre meča dok sam stajao u neutralnom sudijskom uglu jer on očigledno nije bio„čist.”
Recimo, blago ometen u razvoju.
Ravnopravno se nosio sa favorizovanim domaćim bokserom iz Sofije.
Favorizovanim ne samo zbog kvaliteta nego što u žiriju sedi najugledniji evropski funkcioner a inače Bugarin Emil Zečev.
To sam vrlo dobro znao dok sam Rusu pedantno video svaku minimalnu grešku i tako ga neprimetno pripremao za javnu opomenu. Na svaku internu opomenu on bi se poslušno okretao ka meni i sa naklonom velikodušno se izvinjavao sa poštovanjem. Takođe se zahvalio i skoro me zasmejao kada je sekund pred kraj borbe dobio tu odlučujuću za njegov poraz kaznu, to jest javnu opomenu.
„Spasiba”
tiho prozbori?
„Spasiba”,
uz naklon, rekao mi je pri rutinskom pozdravu na kraju meča ni sa čim ne pokazujući ljutnju. Očigledno nije shvatio zbog svoje mentalne ograničenosti da sam upravo ja kumovao njegovom nezasluženom porazu.
„Spasiba”
odzvanjalo mi je u ušima dok sam silazio sa ringa sad već kiselog i ledenog osmeha.To veče sam žmureo umivajući se pred ogledalom.
„Spasiba”,
kažem naglas i sad ponekad, kad me neko u životu povredi, slaže, ošteti i ne samo mene, sećajući se ruskog boksera koji mi je održao lekciju iz poštenja.
Eh.

IVANA

Zatvorim česmu i vlažnim papirom počnem da brišem neuredne mrlje od kaladonta pa posle par nervoznih pokreta u ogledalu ugledam lik moje sestričine, mongoloidne devojčice Ivane.
-Ujko aaa ‘fto’ si ljut?
Malo ‘vrska’ malo muca debeljuca ‘Ivanica’.
-Zato što nisam bio pošten i što sam kao sudija ‘pokrao ‘jednog dobrog sportistu.
-A ‘fta’ si mu bre, bre ‘ukro ‘to ‘Nefo’ bre, zafto?
-Da bi pomogao njegovom protivniku pa da se dodvorim onim ‘mudonjama’ iz sudijskog žirija, domaćinu. Da bi se okoristio. Eto zato!
-Ha, mudo…mudi..njima, ha ha baš si luckast ujkice moj dragi.
-Ali Ivana on siroma nije ni shvatio da sam ja kriv za njegov poraz pa se jadan još i izvinjava i klanja meni ...a borio se pošteno. Lako je njega zafrkati jer on je …On je, tako kao ti znaš.
-Kako to ‘mislif’ kao ja, a ?
Zainteresova se i na mah uozbilji omalena, kosooka rođaka sa posebnim potrebama pa iskrenu okruglu glavicu u stranu?
-Tako lepo, ne ide u pravu školu, ne može lako da nauči da čita, piše i računa dobro. Mora neko da ga stalno pazi kao tebe znaš, zato mi je najkrivlje što sam njega nemoćnog jadnička zloupotrebio!
-Ujko, a ‘fto’ sam ja takva? Jel’ ću biti kao svi drugi jednog dana .
-Aaa kad će to da bude?
-Tako si se rodila ‘Ivandeka’, kao i taj momak, bokser, ne znam, biće valjda. Slatka si ti devojčica. A tebi ‘Ivi’ obećavam eto i zbog tog nesretnog mladog Rusa da se neće ponoviti kukavičko, licemerno suđenje nikad više. Veruj mi mala moja ‘debelice’!
Uglačao sam staklo ispred sebe do usijanja mazeći Ivani čelo i obraze da je bolje vidim a po običaju dirao je po osetljivom malom nosiću igrajući se sa njom. Nije se branila i smejala po običaju. Netremice me je gledala i pevušila skoro nečujno poznatu dečiju uspavanku kao da pokušava da se vrati u krilo majke. Jedino mesto gde se osećala zaštićena i sigurna u vreme kada još nije znala da je ‘drugačija' od druge dece. Neko je grubo pokucao na vrata i kao da je isključio ‘moj televizor.’ Nestala je mala Ivana.

Lopovska pesma

Imam delo za ‘belo’, radim ‘vutra’ i ostalu gudra,
amnestijom izlazim iz ‘tvorza’ malo sutra.
Pravim ’vale’ dok me ne provale
uz pomoć baterije ‘interventne specijale’.
Za ‘đukra’ koristim rukavice i masku za lice
uz pomoć sluha otvaram kasice iz ‘Švice’
‘mojne’ kalauzi, žice - mice.
zbog toga po kući stalno šetam ‘nogavice.’
Na crno valjam ‘žuto’, moj ‘tebra’ Ivice ‘bravice.’
Mogla je i koja slika u akvarelu
da ne dobih ...enu ‘mardelju’.
Dok pipam džep, farmerke gep, pevušim rep,
samo da debeli ‘keš’ gurnem u moj donji veš.
Oko vrata nosim debele kajle ko’ sajle
a ‘jake čuke’ skidam sa ruke bez muke i pretnje ‘utoke’.
Otmena ‘šana’ plus marihuana moja je mana,
kradem po meri prkosim oku i sigurnosnoj kameri.

-Bole lo po ve, Čole lo po ve, Kole lo po ve
Đole lopooooove, Jole lopove, Šole lopove
Tole Maaaaaaaaaaaaaaaaaajstore!

Prodajem kola naravno ne svoja
može na delove, šaljem blanko melove.
Štampam i lovu skoro ko’ novu,
pripadam gansterskom lobiju,
‘gistro’ fasujem ‘apel robiju.’
Dupljake kartice kopiram vešto,
varam ljude svuda i često.
Nekad se kajem, često patim
u zatvor moram da se vratim.
Ja sam kleptoman to je moj jad
al’ brateee,
bar nešto priznaj mi sad:
-Zar nisi krao malo i ti,
bar nekad ?

Ne ljuti se

Ne duri se,
gubimo vreme,
pa zar ne vidiš
da menjam teze
zašto to radiš,
baš je bezveze.

Odljuti se,
nisam ja hteo
da te povredim,
već malu šalu
sa tobom mila
da napravim.

Pruži mi prstić
ali mali
aj’ ne budali
evo izvini
pa sad ljutnju
zauvek prekini.